Bit putovanja satkana je od prostranstava koje smo doživeli čulima, interpretirali mislima, uobličili novim saznanjima i dali mu lični pečat osećanjima.
Pešterska visoravan-poznata još kao srpski Sibir i srpski Tibet, mamila me je još od trenutka kad sam čula da na njoj zimi od hladnoće puca kamen.
Ipak, kad sam prvi put zagazila na njeno tle, nisam je posmatrala tako. Pre bih joj dala opis travnata Sahara.
Istina, u srpskoj verziji Sahare nema ni vrućine. Međutim, kao što pustinja u Malom princu krije neku tajnu, tako je i ova visoravan krila tajnu jedinstva čoveka sa prirodom i šumom vetra. Na ovom mestu gde se nekad čini da je Bog rekao laku noć, slovenska mitologija i hrišćanska tradicija žive u saglasju jedna sa drugom.
Ogromna ravan pružala se daleko u beskraj, i činilo se da će u nekoj dalekoj tački dodirnuti nebo. Kao takva, podsećala je na nepregledna prostranstva afričke pustinje. Kao Simba koji je zadivljeno posmatrao carstvo koje će naslediti od Mufase, tako sam ja upijala bogatstvo koje smo nezasluženo dobili. Kažem nezasluženo – jer smo, zaslepljeni mestima koja imaju mnogo toga da ponude, zaboravili da vidimo lepotu i u onim mestima koja samo na prvi pogled nemaju bogat sadržaj.
Pešterska visoravan uči nas da pustinja u prirodi nije ekvivalent pustoši. Kao što čovek mora da nauči da živi sa drugima, tako mora da nauči da bude nekad sam sa sobom. Jednostavnost je čini bogatijom od mnogih mesta koja pružaju više vizuelnih stimulansa.
Hodali smo tim ogromnim prostranstvom, a tišinu prirode prekidao je šum vetra i meket ovaca, retkih posetilaca ovih prostora. Pored ovaca, ovde se mogu sresti i krave, a neretko smo, pored živih krava, viđali njihove lobanje razbacane po tlu. To me je podsetilo na lobanje životinja koje se mogu sresti u pustinji, prepuštene na milost i nemilost lešinarima.
Nebom su jezdili beloglavi supovi. Posmatrala sam, kao hipnotisana, njihov let. Za razliku od većine ptica koje kao da stalno negde žure žustro zamahujući krilima, let beloglavog supa bio je lagan. Gotovo da nisu micali krila koja su se pružala u širinu. Njihov spor, elegantan let zamalo je zasenio grabljivu prirodu ovih ptica – naime, oglođane lobanje životinja bile su njihovih ruku delo. Treba napomenuti da beloglavi sup predstavlja ugroženu vrstu na ovim prostorima.
Polako smo krenuli ka Trojanovom vrhu (neki ga nazivaju uzvišenje Trojan a negde samo Trojan). Sam put do vrha nije dugačak, ali na momente je bio izazovan. Stene razbacane na svim mestima odavale su utisak kamenjara koji negde skriva ulaz u Ad. Sa vremena na vreme okretala sam se i zagledala u prostranstvo preda mnom. Zamišljam cara Trojana koji posmatra svoje carstvo dok sva stvorenja beže pred njihovim pogledom ostavljajući pustoš.
Na kraju dolazimo na vrh. Vetar snažno šiba, kao da nam car Trojan poručuje da nismo dobrodošli. Međutim, mi rešavamo da mu prkosimo i da na momenat uživamo u njegovom carstvu dok razmišljam o značaju ovog božanstva u slovenskom panteonu.
Postoje različite verzije priče kako je car Trojan nastao i kako izgleda. Stručnjaci imaju različite zaključke. Neki ga vezuju za rimskog cara Trajana, drugi ga, opet, vezuju za boga Triglava. Neki kažu da ima kozje ili magareće uši (setićemo se priče U cara Trojana kozje uši). Ovo poređenje nije slučajno, pošto se Trojan vezuje za jarca čime bi bio daleki potomak boga Dionisa. Oba Boga dele bludno ponašanje. Za ovog boga vezuje se htonsko, to jest, pripadnost svetu umrlih.
Za Trojana se u nekim izvorima pominje da je prevodio duše sa ovaj na onaj svet. Time nas podseća pomalo na Harona koji je u antičkoj Grčkoj imao istu ulogu.
Za Peštersku visoravan postoji verovanje da je tu nekad postojao Trojan grad. Unutar grada postojalo je i jezero u kome je obitavala aždaja.
Po narodnim verovanjima, Trojan predstavlja demonsko biće. On živi u svom zamku u šumi, dok noću obljubljuje žene i devojke. U narodnim bajkama možemo naleteti na motive aždaje koja zahteva kao žrtvu devojku. Možemo zaključiti da je verovanje o caru Trojanu uticalo na razvoj ovog motiva u bajkama. Takođe, neki ovo božanstvo vezuju za junaka iz epskih narodnih pesama Crnog Arapina. Razlog za to je činjenica da se u jednom ciklusu pesama Crni Arapin prikazuje kao crn lik sa tri glave koji je veliki ljubavnik i otima žene i devojke. U narodnoj poeziji se njegov lik vezuje „zmajevitost“ ili „alovitost“ Neki kažu da je Trojan imao tri glave. U nekim narodnim pesmama junak umesto tri glave ima tri srca od kojih je jedno zmijsko. Neki ga vezuju i za lika Zmaja Ognjenog Vuka (bolje poznatog kao Arapina), junaka narodnih epskih pesama za koga se kaže da je bio unuk Đuraća Brankovića. Iz svih ovih priča možemo zaključiti da se božanstvo povezivalo sa brojem tri (tri glave, tri srca), zmajevima i alama. Ovo je bitno za sledeće predanje.
Odlazimo sa ovog misterioznog vrha, praćeni jakim šumom vetra, zaintrigirani tajnama koje je Trojan ostavio za sobom i krećemo ka izvoru Đurđevica za koje se vezuje još jedna zanimljiva legenda.
Poznato je već da je hrišćanstvo prilagodilo verovanja u određena mitološka bića ne bi li odobrovoljili narod da prihvati novu veru. Tako se Trojan često vezuje za hrišćansku legendu u kojoj sveti Đorđe ubija aždaju. Ovo zapravo nije čudno, jer se veruje da se upravo na Pešterskoj visoravni Sveti Đorđe borio protiv čudovišta.
Kao što je već rečeno, verovalo se da je na mestu Pešterske visoravni nekad postojalo veliko jezero. U tom jezeru živela je troglava aždaja (odmah vidimo sličnost sa Trojanom koji je u nekim verovanjima imao tri glave) kojoj je sveti Đorđe presudio. Međutim, pre nego što je to učinio, sveti Đorđe udario je mačem u kamen. U tom trenutku iz kamena je potekla hladna planinska voda. Taj izvor danas znamo pod nazivom Đurđevica. Po predanju, tri sela na Pešteru dobila su svoja imena kad je aždaja ubijena. Na mestu gde se aždaja “braćaknula” nastalo je selo Braćak, tamo gde se “zaninala” nastade planina Ninaja, a izvor Djurdjevača dobi ime po Đorđu.
Smisao legende o svetom Đorđu koji ubija aždaju nosi hrišćansku pouku. Naime, ova legenda simboliše pobedu hrišćanstva (u liku svetog Đorđa) nad paganizmom (paganizam je simbolično naslikan u liku aždaje).
Inače, kod izvora Đurđevica održavaju se i vašari na kome se okuplja veliki broj ljudi.
Ovaj vrh nije jedino mesto koje se vezuje za ovo stvorenje. Zapravo, ruševine iz različitih krajeva gde žive Sloveni vezuju se za ostatke Trojanovog prebivališta. Na prostoru Srbije mogu se videti ruševine grada u Ceru koje se vezuju za Trojana. Za ruševine u Ceru postoji slično verovanje o aždaji, samo što u ovoj verziji sveti Dimitrije ubija aždaju tako što naredi da se petlovima iseku jezici da aždaja ne bi znala kad izlazi Sunce i znala kada sviće (aždaja se bojala Sunca i svitanja). Aždaja je kasno shvatila da su petlovi nemi i pokušala je da potera konje, međutim, i tu je Dimitrije bio mudar- rekao je ljudima, da dok Aždaja bude sa devojkom, napuni zobnatice njegovih konja peskom, da ne bi mogle da trče kad Aždaja bude htela da beži. Uspaničena aždaja krenula je ka svom gradu, međutim Sunce je već izašlo. Tako je Trojan u selu Štitar izgubio štit, u Tabanoviću je izgubio tabane, u Slepčeviću je oslepeo, u Glušcima ogluveo, a u selu Desić je nestao.
Polako krećemo ka autobusu. Ostalo nam je da uživamo u Pešterskoj visoravni i da se nadamo da ćemo ovo napustiti prostrane doline dok zavesa noći ne pokrije ovo mesto i tako dozvoli misterioznom caru da dođe u naš svet.
Piše: Natalija Tanasković
Izvor: Srbija za mlade
