Kratko leto demokratije

0
52
Foto: Predrag Trokicić

Prema najnovijem izveštaju Freedom Housea, Srbija spada u onu grupu balkanskih država koje su najviše nazadovale u oblasti sprovođenja demokratskih reformi. Ona više „ne spada u demokratske države već u hibridne režime u kojima je vlast zasnovana na autoritarizmu“. Početak ovog pada ne datira od pre tri godine, kao što tvrdi ova nevladina organizacija iz Vašingtona, ali bi to moglo da se odnosi na poverenje Zapada u vlast SNS-a i njenog lidera. Prošlo je 10 godina u kulturi laži, a pre toga 9 godina u demontaži nekonsolidovane demokratije koja je uspostavljena nakon rušenja režima Slobodana Miloševića. Dakle, ukupno 19 godina temeljnog obračuna sa onim što je urađeno posle 5. oktobra. Šta je danas ostalo od pokušaja transformacije Srbije Zorana Đinđića?

Ubistvo prvog demokratski izabranog premijera je u većini institucija Republike Srbije slavljeno kao početak oslobođenja od okupacije, kako je shvaćeno rušenje autoritarnog Miloševićevog režima u Srbiji 2000. Propagandu o „dosmanlijskom vaktu“ sprovele su dve partije: Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka. Sa tom politikom su se nakon ubistva premijera potpuno stopile i ostale partije iz DOS-a (pre svega DSS), da bi se do prelomne 2012. i Demokratska stranka transformisala zajedno sa SRS u Srpsku naprednu stranku. Struje ove transformacije nisu zahvatile samo političke strukture, već i široko kulturno i medijsko polje, tako da je ustoličenje bivšeg ministra informisanja iz 1999. i zagovornika odmazde nad muslimanskim življem u Bosni i Hercegovini dočekano kao spasenje od „dosmanlijskog“ pustošenja. Diskurs o „preobraženom Vučiću“ zaposeo je gotovo sve pore društva, kulture i medija: od Danasa, Betona, e-novina, Foruma pisaca i TVB92 do Studija B, Politike i Pinka, UKS-a, SKD-a i mnogih drugih udruženja, organizacija i medija. U jednom trenutku više nije bilo ideološke razlike, jer je novoustoličeni vladar prihvaćen kao mesija koji će rešiti sve probleme: najpre 24 sporne privatizacije, problem tajkunizacije politike, a potom i večno pitanje Kosova, ratne prošlosti i zakočenih evropskih integracija. Godine 2012. i 2013. bili su zaista retki glasovi koji su se suprotstavili ovom populističkom talasu.

Da Vas podsetimo:  Marš za Australiju – AUT Rio Tinto!

Nezavisni mediji su pisali o aktuelnim političkim problemima kao da se oni ne tiču Vučića već ljudi oko njega. Satiričari, kolumnisti, analitičari su se okretali pisanju o bočnim stvarima, ostavljajući aktuelne događaje netaknutim, jer se smatralo da aktuelnom vođi treba dati šansu, i to ne od 100 dana, nego bar od desetak godina, ne bi li rešio nagomilane probleme. Deset godina je prošlo. Vučić je dospeo do tačke podrške od preko dva miliona birača. Ali on to nije uradio sam. Zajedno sa njim, marširala je i čitava kultura, otvarajući mu put do apsolutne vlasti. Pristajanje na cenzuru, totalnu kontrolu medija, izborno nasilje, čistke u medijima, čistke na čelnim pozicijama (ne samo) ustanova kulture, potpuno devastiranje alternativne kulturne scene, državni progon nepoćudnih intelektualaca, izvođenje batinaša na ulice u vreme protesta, angažovanje mafijaških i navijačkih falangi za podršku režimu, mlevenje ljudskih kostiju u predgrađima Beograda, silovanja žena i devojčica u organizaciji pojedinih političkih lidera, javno ponižavanje žena koje su se usprotivile seksualnom uznemiravanju, svakovrsno ponižavanje radnika, ubistva političara, pretvorilo je kulturu Srbije u jedan poseban oblik rijalitija koji neodoljivo podseća na „Zadrugu“.

U takvom ambijentu, nakon izjave glumca Mikija Manojlovića o „Vučiću kao De Golu“, pokreće se čitava medijska mašina sa kodnim nazivom De Gol, i to podjednako kod režimskih i antirežimskih medija, ne bi li se ustanovilo šta se tu u stvari desilo i ko je u pravu. Dovoljno je ovo kodno ime ukucati u Google i dobiće se čitava šuma linkova čiji broj progresivno raste, potpuno zamagljujući probleme koji se nalaze iza ovakvih „pokrivalica“. Najpre, De Gol je bio antifašista. Ali ni to nije važno kao činjenica da ljude iz kulture, a posebno iz sveta pozorišta, filma i književnosti treba pitati za njihov kolaboracionizam sa hibridnim režimom koji se ne ustručava da primeni nasilje, medijsko i fizičko, u ostvarivanju svojih političkih ciljeva. U tom smislu trebalo bi temeljno propitati pozorišne repertoare, finansirane filmske projekte, snimljene televizijske serije, novootvorene institute poput onog za Nacionalnu strategiju, podržane književne festivale i različite književne projekte. Takođe, trebalo bi „raspakovati“ centralne zadružne projekte, evropsku prestonicu kulture i njene programe, kao i „Serbia Creates“ koji se godinama realizuje pod direktnim mentorstvom premijerke Ane Brnabić i SNS-a. Već samim prelistavanjem brošura sa ovim amblemom, moglo bi se lako ustanoviti da je „srpski De Gol“ obezbedio sebi izuzetno jaku podršku u kulturi. Toliko jaku da može mirno da vlada do Sudnjega dana. Ništa se naročito neće dogoditi u sektoru kulture čak i ako on odluči da nastavi svoj vanbračni odnos sa Putinom. Uostalom, mediji se ionako bave time šta je Manojlović rekao u trenucima svog hibridnog zanosa, a ne uzajamnom dugotrajnom razmenom između vladara i podanika, posebno umetnika, koji su javno pružili podršku autokratskom režimu.

Da Vas podsetimo:  Otvoreni Balkan“ u neprozirnoj magli

S druge strane, ono malo opozicionih medija prihvata sve i svakoga ko može nešto da kaže na temu „srpskog De Gola“ ili „Vulinovih ušiju“ ili „Ane iz Jarkova“ ili ima „kuraži“ da se rasistički obračuna sa Romima koji glasaju za vladajuću stranku uz novčanu naknadu. Bivši promoteri ratnih zločinaca su takođe prihvatljivi ukoliko umeju da ispričaju poneku smešnu priču o novom vođi. U modi su ponovo disidenti, ali oni od pre pola veka, snimaju se serije po romanima Dobrice Ćosića, Vuka Draškovića, u pozorištu se postavlja Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Za ovu predstavu traži se karta više kao što se nekada tražila za Golubnjaču, Valjevsku bolnicu ili Đenerala Milana Nedića. Ko li je to režirao u ono vreme? Pamćenje je kratko, a i ko bi se više osvrtao na to kada je „moderno lice Srbije“ već plasirano širom sveta posredstvom kreativno-inovativnih habova.

Šta je ostalo od kratkog leta demokratije Zorana Đinđića? Možda samo ideja o pobuni, koju je on doneo u Beograd kao intelektualni bagaž iz svojih nemačkih anarhističkih godina. Upravo ta ideja je već godinama na udaru. Usled „komercijalizacije kreativnosti“ i njene simbioze sa rapidnim porastom autoritarnosti u Srbiji, pravo na pobunu je delegitimizovano u umetničkom i političkom smislu. S njom je suspendovana i sloboda. No to nije uradio Vučić sam. Za to je postignut najširi društveni konsenzus.

autor:SAŠA ILIĆ

https://pescanik.net/

PODELI
Prethodni tekstRaskršća
Sledeći tekstOtkaži ih, Novače

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime