Ne znam kako vama, ali meni je pun kufer kontradiktornih i nejasnih poruka, koje Kremlj, preko trećerazrednih činovnika i u ezoteriju potonulih geopolitičara, šalje Srbiji.
Naša se javnost uzmuvala oko izjave Ane Brnabić, nesrećnog premijera još nesrećnije Srbije, da će Srbija, ako bude morala da bira između EU i Rusije, izabrati EU. Sama Brnabićeva nema dilemu ko su joj stvarni gospodari i tu joj se nema šta zameriti. Međutim, nije se jednom dogodilo da ruski zvaničnici izjave da podržavaju Srbiju na njenom putu ka EU, a oni znaju, valjda, da taj put podrazumeva i usklađivanje spoljne politike Srbije sa spoljnom politikom EU, što bi značilo, u najmanju ruku, uvođenje sankcija Rusiji.
Hoću da kažem sledeće: niko nikada, iz Putinovih usta, nije čuo nikakvu jasnu poruku za Srbiju. Mi slušamo neke ruske činovnike trećeg reda, savetnike, portparole, ali nikakvu jasnu poruku nismo od Kremlja dobili u poslednjih sedamnaest godina. Često čujem kremljofile u Srbiji kako pravdaju Putina time što smo mi, tobože, mali da se on lično bavi nama. U redu, meni ne smeta. Ako smo mali, ako smo nevažni, ako Rusi nemaju interes ovde, neka to lepo kažu i neka prestanu da nas maltretiraju kontradiktornim porukama. Ako smo njima mali i nevažni, hajde da onda vidimo kome nismo i da na tome gradimo budućnost.
Posebno je mučno gledati kako sada ambasador Čepurin tražio izjašnjenje šta je mislila Ana Brnabić, kada je izjavila da ćemo izabrati EU, ako na izbor budemo primorani. Da li je moguće da Čepurin ne zna da nas je baš Rusija ohrabrivala da idemo pogubnim evropskim putem? Da li su kremljoljupci ovde to zaboravili? Ili misle da je to novo lukavstvo Putina, smišljeno da po dvehiljadepetstoti put matira Zapad?
Vreme je da prestanemo da se samoobmanjujemo i da se uzdamo u Rusiju. Od nje vajdu nisu videli ni Rusi u baltičkim zemljama, koji žive u gotovo nemogućim uslovima. Vreme je, isto tako, da prestanemo da pravdamo rusku politiku i Putina, tamo gde se ni oni sami ne pravdaju. Postoji nekoliko, da li plaćenih, da li fanatizovanih analitičara u Srbiji, koji rastežu, bez smisla i cilja, nadu u Rusiju, ne mogavši da pokažu ma i jedan ruski potez većeg stila u Srbiji, već samo od ruskog komarca prave magarca. Time ne čine nikakvu uslugu svome narodu, jer ga obmanjuju i drže u stanju stalnog iščekivanja da Rusi nešto urade. Oni tačno znaju šta Putin misli, želi i namerava. Na osnovu čega to znaju, ostaje jedna od misterija Kosmosa, poput crnih rupa i galaktičkih crvotočina.
Uzdanje u Rusiju je, bar se meni tako čini, gubljenje vremena i isisavanje energija, jer se stalno očekuje da neko drugi okonča naše muke. U tom kremljofanatizmu ima i nečeg duboko ponižavajućeg za Srbe, jer se podrazumeva da smo mi mlađi, umno zaostali brat u rusko-srpskom bratstvu. Kao što mi je odvratno ono podređivanje Zapadu, ono divljenje evrofundamentalista svakoj vucibatini koja sa Zapada dolazi, tako mi je odvratno i podređivanje ma kome drugom, pa i braći Rusima. Za mene je NJegoš veći pisac od Šekspira, a Crnjanski od Dostojevskog. Jedan narod treba da ima i nacionalni ponos, samopouzdanje i samopoštovanje, a ne sme samo da gleda kome da se uvuče u guzicu i kome da se proda, gledajući još da se pred kupcem pokaže glupljim i nesposobnijim, nego što jeste.
Evropa i Rusija, karikatura Bernarda Partridža
Naša ljubav prema Rusiji je, ionako, samo deklarativna. Mali broj Srba govori ruski jezik, ruska kultura se poznaje veoma malo, a kada se bira mesto za bežanje iz Srbije, Rusija nije ni pedeseti izbor. Sva ta naša grdna ljubav prema Rusiji je jedno loše glumatanje, šmira i poza. Polovina kremljoljubaca bi izvršila samoubistvo, kada bi im neko saopštio da sledećih deset godina moraju da žive u Rusiji. Ova moderna rusofilija je više reakcija na evrofiliju, nego što ima neki vlastiti sadržaj.
Tekuća srpska spoljna politika održava odnose sa Rusijom taman toliko da pred srpskom javnošću može da glumata slovensko bratstvo. Niti je Vučiću i Dačiću stalo do Rusije, niti je Rusima stalo do nas, ali komedija mora da se igra do kraja, a u komediju spada i ono poklanjanje šest rđavih kanti od aviona za 180 miliona dolara. Takav poklon Rusi ne bi mogli da uvale nikome drugom. To je prava mera njihove ljubavi i brige za nas.
Pred Zapadom glumimo debile, koji ne umeju da rade, da upravljaju sopstvenim dobrima i resursima, a pred Rusima glumimo debile, koji se dive njihovoj mudrosti, jer svoju nemaju. Putin je, je li, genije, koji matira Zapad svakih petnaest minuta, dok mu NATO izlazi na granice, a Amerika drži devizne rezerve. Umesto da pokažemo malo samopoštovanja, mi samo gledamo pred kime ćemo izgledati gluplje i nesposobnije.
Rusija operiše, kada su odnosi sa Srbijom u pitanju, nejasnim mutnim porukama, koje ne sadrže nikakve obaveze, niti jasne namere. Jedino što je nedvosmisleno rečeno je da nas Kremlj podržava na evropskom putu (bilo je, ko pamti setiće se, i vremena kad nas je Rusija ohrabrivala da uđemo u NATO pakt; jedno vreme se čak i sama nudila da uđe u zlikovački savez) i da ćemo energente plaćati po veoma visokim cenama.
Skupo ćemo platiti zablude sa Rusijom, kao što skupo plaćamo predpetooktobarske zablude o Zapadu. Srbi nisu debili i maloumna deca da im treba sajbija, već smo narod koji je, kroz veći deo svoje istorije, vodio dosta dobru i pametnu spoljnu politiku. Ova garnitura, koja danas vodi Srbiju, jeste žovijalna, komična po izgledu, tragična po posledicama, ali se ne treba varati: ni na opozicionoj strani nema sposobnijih i pametnijih. Vučić i Dačić lažnom ljubavlju uzvraćaju na lažnu ljubav Rusa, što ima samo propagandnu vrednost, dok prema Zapadu drže pihtijast odnos, što u skladu sa moranjem, što sa karakterom. Da im je zaista stalo do nekakvog odnosa sa Rusijom, isterali bi iz rupe Putina time što bi javno tražili da se izjasni o odnosu Rusije prema Srbiji, pa čak i da se nešto potpiše. Ovako – dobro nama, dobro njima. Niko nikakve obaveze nema, u vazduhu se njuši ljubav i bratstvo, ljubljenje u usta je obavezno kod susreta, ali opipljivo nema ništa, osim onih 180 miliona zelembaća, koje treba da ispovrnemo za kante. Onako, baš bratski. I slovenski.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
Naslovna – scena iz kanadsko-japansko-ruskog animiranog filma „Prvi tim“
Naš problem je što smo pogubljeni u vremenu. Izrazito snažna Zapadna propaganda je, na našim prostorima, od završetka Drugog svetskog rata, „odnegovala“ već više generacija (i ja pripadam jednoj od njih). Do 58. većina filmova prikazivanih kod nas su bili Ruski. Od tada je zagospodario Holivud, prodajući Srpskom narodu i sirotinji „American way“, američki način života. I prodali su nam sve: od mode i muzike, do pozorišta i filmova. Vrhunac je televizija i ova „Rijaliti“ %ovna! Dete iz seoske sredine više nije tražilo svoju budućnost na svom imanju, već su hrlili u gradove, a devojke sa sela tražile mladoženje iz grada. Polako se menjala svest. Tako da danas, meni na FB neki klinac postavi pitanje: „A šta to, pa, Rusi proizvode“? Njemu je potrošaćka zmija ušla u mozak! Naravno, na takva pitanje nikada neću odgovarati, jer su potpuno van pameti. Ljudi, pobogu, radi se o vekovnom sukobu civilizacija! Anglo-germanske i Slovenske. Lažno hrišćanske (Katoličke, Protestanske) i istinski hrišćanske Pravoslavne. Njima Bog nije ni Isus niti bilo šta sakralno…jedini Bog je NOVAC! Pravoslavlje daje prednost duhovnom nad materijalnim. Niko svoje bogatstvo nije poneo sa sobom, kada je otegao papke! Da ne ulazim u filozofiranje, reći ću samo, da je potrošačko društvo, neoliberalizam i obespravljivanje siromašnih i radnika „izum“ zapadne civilizacije! Njima su potrebni resursi (prirodni resursi, radna snaga) i upotrebiće sve da bi to i obezbedili. Makar svi mi pocrkali. Ako ne obezbede, oni će propasti, jer se blagostanje tih država bazira na pljački i otimačini! Dakle, po drugi put: Kome se prikloniti? Sistemu koji je potpuno van naših prirodnih težnji, sistemu otimačine i bezveznih ratova za interese multinacionalnih komapanija, ili prirodnom savezniku? Teško pitanje?
Ovaj tekst je otvoreno na liniji „suzbijanja Ruske propagande“. Međutim, ništa ne može pobiti činjenice: 1. Da nema Rusije, nema načina da bi mi Srbi opstali kao narod i država. 2. Rusi su, kada su mogli, uvek pomogli srpskom narodu (naravno, bilo je tu izuzetaka, vremena kada su se okretali prevrtljivim Bugarima, kao svojim „favoritima“ na Balkanu, ali su ipak, kada je bilo kritično umeli odsudno da pomognu). 3. Činjenica je da mnogu Rusofobi brkaju pojmove SSSR i Rusija! Pa kao „argumente“ navode događaje i sukobe sa SSSR-om (Na primer, preuveličana „silovanja“ prilikom oslobađanja Jugoslavije. Tu je interesantno da sve Sovjetske vojnike nazivaju Rusima. A i dan danas, Ukrajinci insistiraju da su jedinice sastavljene od Ukrajinaca oslobađale Jugoslaviju. Naravno, ne javljaju se za reč, kada se pomenu silovanja). 4. „Zapad“ nas je u dvadesetom veku više puta desetkovao. Krajem devetnaestog veka, nas, Japanaca i Engleza je bilo, od prilike, podjednako. Koliko je njih danas?
Dakle, da zaključimo: Kome se prikloniti? Odgovor je, u suštini jednostavan, ako uporedimo šta je kome interes. „Zapadu“ je u interesu da smo što slabiji, manji (ili da nas nema. Pogledajte telegram nemačkog diplomate iz 2001. na Wikiliksu), a Rusiji je u interesu da budemo što jači, jer bi im bili garant uticaja na Balkanu (Što zapad, na sve načine želi da spreči). Dakle, biramo li onog kome je interes da nas nema ili onoga kome je interes da nas IMA! https://namcor.wordpress.com/2017/06/06/znate-li-gde-idete/
Сећам се да нам је професорка руског на факултету (она је у доба рата била млада девојка, али не знам где је била) причала о тим силовањима. Совјети су тада бацили у Црвену армију све што су имали, укључујући олош, криминалце, чак и робијаше, јер су до тад изгубили страшно много људи и нису могли да бирају. Такви су силовали и пљачкали, а то се сад користи за пропаганду (која, наравно, не спомиње све оне совјетске војнике који су убијени и рањени у ослобађању од нациста, или руске добровољце који су дали живот за одбрану Срба од 1991-1999).
Да ли је реално очекивати да таквих случајева није било знајући само да је у операцијама у Југославији у другом светском рату учествовало преко 400,000 совјетских војника?
Овако нешто јадно није вредно ни коментара, ал ајде… Док запад, користећи своје марионете на власти, наставља да уништава Србију, оно што Миленковићу највише – и рекло би се једино стварно – смета је „кремљољубство“. Он је експертно утврдио да су МИГ29М/М2 ловци – изворно МИГ33, напредна варијанта МИГ-а 29 – које Русија хоће да поклони Србији „канте“ које ће бити наплаћене 180 милиона долара (цена новог авиона је око 25 милиона, а Србија треба да плати само трошкове ремонта за коришћене ловце овог типа).
Он закључује да је везаност српског народа за руски „лажна“ јер ми „не говоримо руски“ и „не желимо да живимо у Русији“, не примећујући да меша бабе и жабе, јер већина оних који желе да живе на западу жели то чито из економских разлога, а не због тога што осећају већу блискост према тим народима.
Све у свему, за кога ради Миленковићева тешка паљба по Русији и Путину – без стварних аргумената, али шта ће му кад би ионако само сметали – уз скоро неприметну, стидљиву критику саучесништва марионетских власти Србије у њеном уништавању и понижавању од стране запада, и потпуно неприметну критику тог уништаваља (и) његове земље од стране тог истог запада, као део његовог похода на Русију? Да ли сам већ рекао „јадно“? Добро: јадно на квадрат…
Vešto napisano, površno u evaluaciji i jasno u namerama.
Najpre, Srbija treba da odredi svoje interese i u skladu sa njima definiše svoju spoljnu politiku. Naravno da to nije jednostavno, najpre zbog agresivinih pritisaka zapada i predstavnika vlasti Srbije koji su ( „žovijalni“ nisu sigurno), kao marionete zapada, uslovljeni njihovim interesima a sa druge strane građanstva koje velikim delom neguje viševekovnu versku i istorijsku povezanost sa Rusima.
Najpre „glumatanje, šmira i poza“ u odnosu prema Rusiji je sa jedne strane isključivo uverenje da Srbi mogu imati budućnost samo sa nacijom koja im je verski i istorijski bliska a sa druge strane očajnička potreba za zaštitom od agresivnih nasrtaja NATO bombi, EU otimanja državne teritorije, MMF razaranja i raznim drugim zahtevima koji Srbiju pretvaraju u koloniju a Srbe u naciju koja u dogledno vreme treba izumreti i nestati.
U nekoliko tekstova koji zagovaraju politiku tipa “ EU nema alternativu“ sam pročitala pogrdne opise rusofila i tvrdnje da mnogi od njih ne znaju šta je Rusija. I da se razumemo, meni je više pun kufer punjenja glave „pametnim“ uvredama bez pokrića.
Gospodin Milenković navodi da rusofili uglavnom ne govore ruski ( ili ih je mali broj) a zaboravlja da napomene da je to rezultat komunističke politike koja je ruski u Srbiji gotovo izbacila iz škola. Zatim navodi da ( ponovo podatak koji sam pronašla u nekoliko tekstova sličnog tipa) niko od njih ne bi želeo da živi u Rusiji. Ne znam od kud vam taj podatak ali je i on rezultat propagande. Zaboravljate da je u vreme sankcija Srbija radila samo u Rusiji, zaboravljate koliko hiljada naših radnika živi i radi u Rusiji, zaboravljate da su Fakulteti u RF jaki i moćni i da ih završavaju samo oni koji su sremni na požrtvovan rad ( a u Srbiji se diploma stiče po principu koliko košta). Pišem sa stanovišta nekoga ko govori ruski i ko je živeo u Rusiji i zato tvrdim da imate pogrešnu predstavu o Rusiji. Životni standard je ( osim u nekim područjima, ali ni Amerika nije samo New York) dostigao zapad a mnoga socijalna područja su uređena na humaniji način nego na zapadu.
Zatim, navedite mi zemlju koja je pod američkim patronatom a da nije politički i ekonomski uništena i Slovensku zemlju koja pristupanje EU nije više platila nego što je dobila?
Moglo bi se ovde mnogo diskutovati ali je osnovno da u ovim geopolitičkim relacijama Srbija ne može ostati neutralna ( bar ne još dugo). Činjenica je da deo grđana želi život u okviru EU a deo u okviru saradnje sa Rusijom. To pitanje treba rešiti referendumom. Ali molim vas nemojte da plasirate neistine i manipulišete istinom.
Jedino u čemu se slažem sa gospodinom Milenkovićem je da „jedan narod treba da ima i nacionalni ponos, samopouzdanje i samopoštovanje“ i to su temelji na kojima treba da se definišu i sve strateške odluke.
I, zaboravih da dodam – nigde nije navedeno zašto je Brnabićka, ako jeste, predala stenogram ruskom ambasadoru. Da li je to bilo po zahtevu ruske strane ili je to „subjektivna“ procena naše vlade? I niko nije reagovao što Brnabićka ćakula sa ambasadorom Britanije – zemlje koja nas“podržava “ u EU integraciji a sama beži iz te propale zajednice. Nigde nije kritikovana Brnabićka što je najpre išla kod američkog ambasadora i td.itd…. Zaključak je ( kada uzemem u obzir slične tekstove koji su se gotovo istovremeno pojavili) da je ovo medijska kampanja protiv Rusije i rusofila u Srbiji odnosno žvaka za Srbina ludaka da lakše proguta ono što mu Vučić i sluge i njihove (NATO i EU) gazde spremaju. Kao da će to biti neka velika koska i pitanje je koliko će gladnih Srba da se udavi sa njom.
Подетили сте ме увашена Гордана да додам да сам радни век провео у десет разних држава диљем планете, међу њима и на разним крајевима Русије. И са поносом наглашавам да ми нигде није било тако удобно и пријатно као са браћом на истоку ! Друкчије говоре само незналице и пропагандисти.
У реду, у Русију се не уздати, а у кога и у шта се уздати Милане Миленковићу ?
Да покушам редом.
У овај кошмар где смо сада, упали смо кад и Русија у свој. Но Русија се, слава богу искобељала и сада се ужурбано ослобаћа и јача. Њена снага је наша гаранција да ћемо некако опстати. Или ви мислите да нам је гаранција овај западни лилихип који привремено лижемо ?! И шта може нама Русија ако ми сами, без Руске воље кокодачемо о ЕУ ? Шта Путин ту да изјави а ви да будете задовољни ?
Коју то идеју о негубљењу времена тако вешто кријете ? Изнесите је па да се у Русију не уздамо ! Русија заиста није свемогућа. Економски је слабија од противника неколико пута, но срећом или Богом, она има моћне савезнике а ми наду да нас НАТО неће опет згазити. Но дајте своје идеје ! Основно је да овакви, са својом традицијом и целим националним бићем преживимо у општој поплави глобалистичкој у којој нестаје свега.
Закони физике ваљда су вам познати; сила која нас притишће неће променити смер ако јој се не супротстави слична из другог правца. Па дајте ту силу, спомените је !