Kada je u Srbiji razvaljena književna scena koja je bila veoma bogata, kvalitetna i ozbiljno institucionalizovana, na red su došle ale i prikaze koje su poželele da se bave književnošću. Tačnije, oni koji bi želeli da potpišu neku knjigu kao autori. Sada, po knjižarama vidimo jedne do druge knjige Ive Andrića i Ane Nikolić, Meše Selimovića i Suzane Mančić, Njegoša i Saše Ćurčića, Vladimira Kecmanovića i Mateje Kežmana, Matije Bećkovića i Kije Kockar, Dušana Kovačevića i Marijane Mateus. I nikome to ne smeta! Svi se pravdaju zaradom.
Problem ove države je taj što postoje dve ili tri izdavačke kuće, a suštinski je u pitanju jedna, koje imaju dovoljno novca i bestidnosti da štampaju sve što im se ponudi ukoliko će to doneti zaradu. Na prvi pogled, s obzirom na to u kakvom vremenu živimo, ovo može zvučati logično i potpuno opravdano. Međutim, baš ovakvi nepromišljeni, ili možda krajnje promišljeni, potezi uspeli su da sahrane srpsku književnost. Ona je postala utočište za sve one koji su narodu dosadili baveći se svojim poslom, za sve one koji bi da uzmu novca i na onim mestima na kojima ga ima najmanje, za sve one koji su svoje odsustvo stida, pameti i kreativnosti ovekovečili i u video i audio formatu, pa im je ostalo još da istoriju svojih iščašenja pretoče u čašu književnosti. Istina, postoje i oni koji su taj prelazak u književnost obavili kako treba, pa obradovali čak i zahtevnu čitalačku publiku. Krov od raskriljene knjige koji je nekada pod sobom skrivao samo odabrane koji su umeli srećno da spoje rečenice i daju im smisao, sada je nadograđen i otišao je u nesagledivu širinu besmisla.
Nagrade se daju na osnovu pripadnosti klanovima, spremnosti na kompromise, na osnovu privatnog odnosa kandidata i članova žirija, na osnovu ideološke pripadnosti, na osnovu političkog opredeljenja, na osnovu bratstva po gluposti.
Udruženja književnika u ovoj državi su interesne skupine podeljene na dva dela – one koji plaćaju članarinu kako bi važili za pisce i one koji, uz novac od članarine, tragaju za bilo kim ko je napisao knjigu i nude se da napišu preporuku za učlanjenje u udruženje za „samo“ 250€ (ovi su retki, ali uporni). Dakle, opet, bratstvo po koristi.
Uz velike napore možemo naći kritičare koji su afirmisali nekog anonimusa, ali zato na svakom koraku srećemo one koji isključivo preko leđa poznatih pisaca, ili sada starleta, pevača i fubalera, žele da se proslave kao kritičari.
Književnost je nekada bila utočište ranjivih, talentovanih, pametnih, kreativnih, obrazovanih, a sada je postala pijaca na kojoj se prodaju sadnice prostakluka, spektakla, iščašenosti, amoralnosti, voajerizma. I kome se prodaju te sadnice? Našoj deci. Šta očekujemo da će da nikne ako sadimo te sadnice i zalivamo ih opravdanjima kako je sve dozvoljeno zarad novca? Izniknuće neki korov. Mi se, ovakvim tretiranjem književnosti, ali i ostalih umetnosti, bavimo sađenjem korova.
Dolaskom korone, udvostručio se broj propovednika iščašenosti koji objavljuju knjige, jer ne mogu trenutno da profitiraju u oblasti koju su prethodno demontirali, pa zacarevali na tim deponijama. Sad bi da prave novo smetlište.
Kada dođete na sajam knjiga, bilo koji, uski prolazi među štandovima na kojima su nekada sedeli pisci i potpisivali bisere jezika i pameti, blokirani su decom željnom fotografije sa slavnim jutjuberom, šminkerkom ili pevačicom, a za to vreme, roditelji čekaju sa njima kako bi ih fotografisali. A pravi ljubitelji književnosti i veliki pisci, osuđeni su na one male procepe između štandova gde krišom, da neko ne čuje, razmenjuju spiskove dobrih knjiga i poklanjaju jedni drugima remek-dela koja će ostati nepročitana, jer je Aca Lukas objavio knjigu.
Sećam se scene koju sam sa sprata štanda izdavačke kuće „Štampar Makarije“ gledao 2015. godine na sajmu – deca i roditelji vrište u blokiranim prolazima arene Beogradskog sajma čekajući potpis i fotografisanje sa nečim što sebe naziva Zoranah, a mimo tih vriskova, negde sa strane, kao kroz mećavu i smetove, probijali su se, sa suprotnih strana Rajko Petrov Nogo, Raša Popov i Svetozar Koljević.
Znam da postoji više verzija pakla, ali ova je bila jedna od užasnijih.
Milan Ružić
IZVOR: Iskra
Nazalost tako je……Losa kopija elite nam nalaze primere i smernice. Kad je kriticar postao Teofil Pancic i jos povrh toga je u ziriju za dodelu knjizevne nagrade. Zemljo otvori se. Ostaje kao i uvek da svako PAZI i CUVA svoju decu.