Nema rasnog, pravog antikomuniste od koga ćete čuti za šta on jeste, a ne protiv čega je. Kriju to kao zmija noge. Oni su, što bi rekao junak jedne serije, antiprotivni i to je to. Kao što su antiprotivne bile srpske vladike devedesetih, koje su po Beogradu vijale komuniste, dok su Šiptari upadali u naše manastire, tukli monahe i silovali kaluđerice. Tako i pravi antikomunsti danas – jure Tita, mrtvog 37 godina, a pet para ne daju za okupaciju, pljačku i dezintegraciju naroda i države.
Jedan deo razloga leži u ljudskoj prirodi: mnogo je lakše biti destruktivan, odnosno nešto osporavati, nego afirmisati. Za kompoziciju treba znanja, talenta i truda, a za pljuvačinu svako ima dovoljno sposobnosti. Lakše je drugog spustiti, nego sebe uzdići.
Drugi deo leži u kapitalnom neznanju. Antikomunisti su jedan od najneobrazovanijih slojeva u društvu sa, možda, desetak izuzetaka. Usled nedostatka znanja, sve su pobrkali i sad pojmovi plivaju slobodno u javnom prostoru. Da pojmovi obavezuju, da postoje pravila mišljenja, zaključivanja, ili makar moralna osnova neke priče – sve je to daleko od antikomunista.
Evo malo obuke: antikomunista nije isto što i desničar. Opoziti (suprotnosti, da uprostim, da me razumeju) su levičar-desničar i antikomunista-prokapitalista. Dakle, leviačr je onaj ko zagovara modernizam, prava građana, ženska prava, odbacivanje običaja i tradicije itd. Desničar je onaj ko zagovara tradicionalne vrednosti, očuvanje običaja, prava porodice i nacije itd.
Komunisti i kapitalisti se razlikuju samo po jednoj stvari: odnosu prema svojini. Komunisti su za kolektivne, kapitalisti za privatne oblike svojine. Dakle, svako ko je antikomunista, on je za privatne oblike svojine, što će reći da može odmah da se priključi Vučiću i ostalima koji u kapitalizmu vide apsolut.
Naravno, pravi srpski antikomunista sve ovo ne zna. On misli da je antikomunista isto što i nacionalista i desničar. Bruka. Za takvu pamet nema dvojke u srednjoj školi, ali na internetu svi su doktori nauka.
Dakle, antikomunisti, recite da li ste zagovornici kapitalizma, ili niste. Ako niste, onda niste antikomunisti, nego komunisti. Nemojte da pričate priču da ste zagovornici boljeg, poštenijeg kapitalizma, jer su dobrota i poštenje vanpolitički pojmovi. To kad pričate s babom i dedom, onda o poštenju, iskrenosti, dobroti, ali kad pričate o politici, onda samo suvi pojmovi, bez prideva. Pošten kapitalizam je pronalazak diletanata, postoji samo real-kapitalizam, dakle onakav kakav je. U tom slučaju, morate da se izjasnite da ste za privatizaciju svega, za prodaju resursa i slično. Ne može i antikomunizam i antikapitalizam.
Hajdemo dalje: zamerate komunistima na onome što su radili posle rata. Pitanje: kako biste vi sutra postupili prema današnjem okupacionom aparatu? Ako biste mu dali aboliciju, onda u redu, različiti ste od Tita i komunista. Ako biste oprostili ovo pustošenje Srbije, pljačke i sve ono što je rađeno u saradnji sa strancima, vi ste onda pravi antikomunisti. Ali, ako biste makar šamar udarili kolaboracionistima, počeli biste da ličite na Titove besne Ličane.
Ako biste sprečili prodaju EPS-a, Telekoma i drugih sistema, postali biste komunisti, koji u svojim rukama drže javna dobra. Ako biste uveli besplatno školovanje i zdravstvo, opet biste bili komunisti. Hvala Bogu, vi to ne biste uradili, ali onda to i recite. Nije sramota kazati: mi, antikomunisti, protiv smo podržavljenja velikih sistema i infrakstrukture, jer je to komunsitički model; protiv smo besplatnog zdravstva i školstva, jer je to komunstički; nismo za to da radnici imaju prava, jer je to ostatak komunizma; kolaboracioniste treba rehabilitovati po modelu Nedić-LJotić – što bi ovi danas nadrljali, kad su oni pre njih bili heroji? Nemojte da budete govanca, pa da ste i antikomunisti, i pristalice komunističkih rešenja. Hrabro i otvoreno! Recite jednom, sitne dušice, šta hoćete, a ne samo šta nećete.
Pošto ste, takvi kakvi ste, po pravilu još i klerikalci, više iz snobizma, nego iz vere, recite da pravoslavlje i kapitalizam idu kao ruka i rukavica i da bi Hrist, da je među nama, držao lanac prehrambenih prodavnica ili butika.
Ovo sve navodim da pokažem da je antikomunizam ovde jedna opšta zbrka i konfuzija, indukovana s jedne strane neznanjem, koje je grandiozno i, s druge strane, borbom za pare. Prvi antikomunsiti, poput Šešelja i Draškovića, shvatili su da u četničkoj emigraciji ima love za njihove priče i tako je to krenulo. To što, koncem osamdesetih, već odrtaveli čikaški četnici nisu shvatili s kim imaju posla, ostavilo ih je kraće za blago nebrojeno. I danas postoje, u Srbiji, antikomunisti i ljotićevci koji sisaju krv potomcima čikaških četnika izdajući knjige i časopise, u kojima izmišljaju nove i nove podvige Ravnogoraca. Samo čekam kad će neko da smisli četničkog Mirka i Slavka i da one preko bare odere do koske.
Jedan deo antikomunista, onih najprimitivnijih, sa društvenih mreža, ne da ne zna ništa, nego u džepu nosi i ceduljicu sa svojim imenom, ako ga zaborave, ali im se dopada da budu u žiži, da im publika aplaudira.
Ima, neću da grešim dušu, i pametnih ljudi, koji su otvoreni za argumente i sa kojima može da se razgovara. Takvi nisu česti, ali oni jedini i vrede. To su oni koji su, pre svega, antigrađanisti, pa tek, u sklopu toga, i antikomunisti i takav stav je i logičan, i smisaon. Biti antikomunista, a istovremeno građanista je nonsens, nešto kao seksati se da se očuva nevinost.
Često imam utisak da je 90% antikomunista to samo zato što nije u stanju da bude nešto drugo. Za nešto drugo, pogotovu ako je izraženo u afirmativnoj formi (ja sam za nešto) treba i znanja, i morala, a ovima obraz ne smeta da sve izražavaju u negacijama. Bonus poklon – takva mržnja, kakvu ni partizanski komesari nisu imali.
Stalno sam na meti ovih sitnih dušica i glavna optužba je, naravno, da sam komunjara.
Ako sam komunjara zato što mislim da ovaj narod ima pravo na kolektivnu svojinu, na svoje šume, reke, rudnike, na velike privredne sisteme, onda sam komunjara.
Ako sam za to da svaki Srbin ima, po osnovu toga što su mu preci hiljadu i po godina zalivali krvlju ovo tle i orali ga, parče zemlje i kuću, kao neotuđivo dobro, onda sam komunista.
Ako sam komunjara zato što mislim da radnička prava treba vratiti na pređašnji, komunistički nivo, onda jesam crven.
Ako sam komunjara, jer sam za besplatno obrazovanje i zdravstvo, onda jesam.
Komunjara sam i zato što se gnušam kolaboracionista Nedića i LJotića i pobornik sam egzemplarne kazne za današnje kolaboracioniste.
Komunjara sam i zato što mislim da država treba da bude motor privrede, a ne „noćni čuvar“ koji samo tiho propisuje pravila.
Komunjara sam i zato što mislim da bi Hrist osporio kapitalizam.
No, iako priznajem, dakle, da sam komunjara i da neću da učestvujem u velikoj laži da pod komunistima nismo imali ništa i da niko nije radio ništa, ja od crvenih stvarno ništa dobio nisam, sem besplatnog obrazovanja i zdravstva.
Moji su „sišli“ (tako brđani kažu kad se presele s planine u grad) između 1911. i 1921. Nismo čekali industrijalizaciju da siđemo, kao većina današnjih antikomunista, koji bi još čuvali ovce da nije bilo mrskih komunista.
Crveni su nam čak oduzeli nešto imovine, jedan hotel u Brusu, ali smo se otac i ja dogovorili da to ne tražimo kroz restituciju, jer se jedna nepravda ne ispravlja drugom nepravdom.
Nismo dobijali stanove i kredite od crvenih, jer nismo tražili. Preteklo nam je nešto od pre rata.
Niko od mojih, u direktnoj liniji, nije bio član SKJ. Jeste SPS-a, ali SKJ niko. Voleo bih da svaki deseti antikomunista ima takvu, nekomunističku porodičnu biografiju.
Tita nikad nisam voleo, pa sad nemam obavezu da ga mrzim, kao u svim ljubavima koje se ružno završe. Poštovao sam njegov vladarski talenat i smatram ga i danas vrhunskim tehnologom vlasti. One glupave priče da mu je sve išlo na ruku nemaju veze sa stvarnošću; malim zemljama nikad ništa ne ide na ruku, ako nemaju talentovane političare.
Ne sećam se da sam čuo da je neki antikomunista vratio komunističku diplomu ili, ne dao Bog, komunistički stan. Ne sećam se ni nekih bundžija iz doba komunizma, bar onog koje ja pamtim. Za Dražu, Nedića i LJotića niko nije bio spreman da podnese žrtvu, a to govori koliko su te ideje zaista velike, a koliko su falš. Za Tita, bogami, hiljade bi glavu dale u ono vreme. Kad je bacio kašiku, plač se do neba čuo.
Naravno, naknadno je smišljena priča-varalica kako se, za Titova života, uopšte nije znalo za Jasenovac, za antisrpstvo Šiptara i Hrvata i slične budalaštine. Kobajagi: da su današnji antikomunisti znali za to, pocepali bi Tita k’o novine, nego nisu znali. Lažu ko psi. Svi smo znali. Znali smo i za Goli Otok, i za to šta su ustaše radile, i da Šiptari kinje Srbe na Kosovu. Roditelji današnjih antikomunista, ili matori antikomunisti su tad smrdljali i ćutali, da ne ispadnu sa rang-liste za stan, ili da ne izvise za kredit. Osamdesetih već nije bilo neke naročite kaznene politike, pevale su se, po ulicama i školama, vesele pesmice (izvinjavam se): „Izljubiš mi se sa kitom kao Naser s Titom“, ili „Borio se, borio, i u keks pretvorio, heroj naš – Josip Kraš“. Tih godina su ćutali samo oni koji su imali korist od sistema. Kad je korist nestala, zaspali su kao komunisti, probudili se kao antikomunisti, nadajući se novoj koristi. Ali, prevarili su se. Nisu shvatili da kajmaka ima samo za one koji su obaveštajno pripremljeni da budu ovlašćeni antikomunisti, a da za obične, sitne sledbenike, nema više stanova i kredita.
Frustracija zbog pogrešnog odabira je rasla i – eto paradoksa – što smo dalje od komunizma, to su antikomunisti bešnji i ostrvljeniji.
Da završim kako sam i počeo: antikomunisti, izjasnite se za šta jeste, a ne protiv čega ste, pa da vidimo koliko tu ima komunističkih rešenja. Meni čitava ta antikomunistička priča, po svom radikalizmu, besu, nepismenosti i nevaspitanju, najviše liči baš na komesarsko-komunističku priču, ali ne onu iz sedamdesetih, ili osamdesetih, već iz četrdesetih i s početka pedesetih. Tolika mržnja, tolika netolerancija, taj preterani klerikalizam, nemaju u sebi ničeg srpskog, tako da je lažan čak i taj proklamovani nacionalizam u antikomunista. To je čudna mešavina promašenih sudbina, egomanijaka bez pokrića i škole, te white pride-a, odnosno idiotske pretpostavke da si dobar samim tim što si beo, a ako si Srbin, ne moraš ni mozga da imaš, već si bolji od svih drugih. To je ideologija gubitnika u stvarnom svetu.
Na kraju samo mala rekapitulacija: podele su: levičar-desničar i komunizam-kapitalizam, a ne komunista-desničar i kapitalista-levičar. Gde ste vi u svemu tome? Recite, ne stidite se.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
milane komunisto-socijalisto miloševićev,da krenemo redom.ne mora niko biti za kapitalizam ili protiv kapitalizma,dovoljno je da je za PRAVNU DRŽAVU I VLADAVINU PRAVA,za razliku od vas komunista,koji sebe nazivate,nekim socijalistima.u stvari vi se deklarišete po kominterni.a ta kominterna je pomogla brozu da poubija sve predratne komuniste sa simom markovićem i ostalim komunistima koji su koliko toliko bili protiv gašenja srbije i razbijanja srpskih teritorijas.dovoljno je što si draškovića i šešelja nazvao antikomunistima.oni su bili komunisti,jer su bili članovi komunističke partije,a ko se jednom inficira tim viruso,teško se leči.uzgred oni i nisu hteli da se leče već su kao dobri komunisti izvršavali zadatke svoje partije,što su odradili do kraja.što se tiče nacionalizacije tvojoj porodici kako kažeš,i kočin otac je bio bogat,sa velikim bogatstvom,i to je koča dao državi.bio je liferant brašna za srpsku vojsku,a pričaju da su u tim džakovima stavljali i pesak.ima jedna tačna konstatacija,a to je da je komunizam teška upala mozga,od koje u medicini nema leka,sem van medicine.to ko je sišao sa planine pa nije čuvao ovce je proturanje neistina vas komunista.nije niko zvao komuniste da sa puškom oteraju seljake sa svojih imanja,već su došli na staljinovim tenkovima,znači nasilna okupacija.koliko vidim ti nisi ostao u nišu nego si otputovao za beograd i tu se udomio.mogu da zamislim zašto podržavaš sps.sps je nastavak ili sakrivanje komunističke partije u novo ime,kao što su i napravili komunisti lažnu opoziciju i postavili svoje komuniste da ih vode.broza samo vole komunisti koji su mu zdušno pomogli da odvoji kosovo od srbije i preda šiptarima,naravno,tu je i tvoja podrška.to što su komunisti pobili više srba nego svi okupatori zajedno,to si i ti odgovoran,jer podržavaš tu politiku.to što su komunisti imali komunističke diplome,valjda misliš na samoupravljanje,to pitaj ove tvoje iz sps.djaci su išli u školu i za vreme okupacije,da nisu trebali da vrate diplome hitleru.to što se znalo za jasenovac,mi smo to i pominjali,pa srpska se truba sa kosova čuje,pa leposavić petar stambolić priključio kosovu…ko sve da napiše.e,za to smo čamili po zatvorima.eto vidiš imalo je srba koji su bili antikomunisti,a to su normmalni ljudi koji su robijali po sremskoj mitrovici,nišu požarevcu,borskim rudnicima,lonjskom polju,ramski rit… a ti se podsmevaš tim mučenicima koji su kosti ostavili u jamama kao što je kočevski rog i druga stratišta.na žalost,o milanu nediću,draži i ljotiću pričaju komunisti koji su nedića gurnuli preko gelendera,da ne bi došao na sudjenje,jer su se spremili da na sudjenje dodju srbi koje je spasao od ustaškog noža.diplome pojedinih tzv intelektualaca bi trebalo da se provere.jer ako se neko ko se smatra intelektuačlcem,hvali kako ne poznaje istoriju,onda je to za jednakost sa ovim sada privatnim trendovima i ostalim kvazi diplomama.draža i njegovi četnici su bili regularna jugoslovenska ili srpska vojska dok su komunisti bili kao danas paravojne formacije,naravno staljinove.bez obzira šta ja smatrao o kapitalizmu,radnička su prava bila potpuno zagarantovana u tim kapitalističkim zemljama posle rata,mislim na evropu.ovde su posle te tzv industrijalizacije komunisti potpuno uništili privredu sa svojim upravljanjem i toliko obezvredili fabrike sa ciljem,da su ih oni kupili za džabe.prvi kupac knjaz miloša je bio radoman božović-komunista.eto za sada toliko o vama koji branite tita i njegove komuniste.a broz je poubijao sa svojom regimentom srpske žene i decu u mačvi sa austrougarskom vojsko.takvi kao ti ste čuvari tih zulotvora.
Ja ne znam šta je komunizam! Rođena sam i završila školovanje za vreme komunizma, ali sam još uvek neupućena.
U moje vreme organizacija SK, u školi, je ukazivala čast odličnim đacima upisom u članstvo SK. Dobih knjižicu ali ni na jedan sastanka, iako redovno pozivana, nisam otišla. Negde pred prvo polugodište me profesorka ONO i DSZ ( Opštenarodna odbrana i društveno uređenje , već sam zaboravila pun naziv) me prozvala na času i pitala zašto ne dolazim na sastanke. Razgovor je, otprilike, tekao ovako:
Profesor: Zašto ne dolaziš na sastanke SK?
Ja: Pa, ne znam šta ću ja tamo. Ja i ne znam šta je komunizam i šta su komunisti.
Profesor: Kako ne znaš šta je komunizam? Ajde što živiš u komunističkom uređenju, već godinama i učiš o njemu? Otkud tebi ove petice? Šta smo mi pričali i učili na časovima? Šta si učila iz istorije? Da li si čitala Marksa? Šta i koliko?
Ja: Nisam čitala Marksa jer mi je dosadan, čitala sam neke druge pisce koji su mi zanimljiviji, a o komunizmu sam učila iz udžbenika i slušala predavanja i, mnogo toga mi nije jasno i, ne dopada mi se ono što komunizam , tako predočen, predstavlja.
I, bez dalje diskusije, dobih keca kao kuća.
Kasnije sam ozbiljnije čitala Marksa i još ozbiljnije poverovala da njegova teorija nema mnogo veze sa praktičnom primenom.
Nisam iz komunističke porodice. Nisam nikada bila komunista. U mladosti sam nešto lutala, sada u nekim „srednjim“ ( ha-ha) godinama sam desničar.
И ја исто. Знам само шта је то што зову „комунизам“, али то није оно што кажу да јесте. Што рече моја стрина кад сам је питао за утиске о Њујорку: „Мени све то изгледа као нека превара.“…