Nametnuti NATO-paladin bez pravnog legitimiteta, nemački političar iz trenutno vladajuće berlinske koalicije, ostaće u našem sećanju kao neko, ko je svim silama pokušavao da anihilizuje Republiku Srpsku.
Njegova kultura sećanja je očigledno nešto drugačija, tako da u poslednje vreme u internetu kruži video, u kome on kao državni sekretar u nemačkom Ministarstvu odbrane odaje počast pripadnicima Hitlerovog Vermahta, palim za Firerov „Hiljadugodišnji rajh“.
Možda bi on mogao da uključi u svoje sećanje i činjenicu, da su hiljade srpskih civilnih talaca, zaključno sa gimnazijalcima, u Kragujevcu, Kraljevu, itd. bili ubijeni ne od strane SS-jedinica ili Gestapoa, već upravo od pripadnika Vermahta, kojima se on danas klanja i odaje im počast?
Uvek iznova potvrđena i dokumentovana srbomržnja Adolfa Hitlera, koju čak ni poneki njegovi generali nisu delili, koštala je Srbe ogroman broj života, jer ovaj već jednom u Prvom svetskom ratu od strane Srba pobeđeni austrijski kaplar je negovao vrlo svojstvenu, ličnu kulturu pamćenja, u kojoj za čovečnost i zdrav razum nije bilo mesta. Glavni instrument njegove strahovlade je bio Vermaht, čijim palim pripadnicima se Kristijan Šmit danas klanja.
Nekoliko istorijskih činjenica za podsećanje,
Na početku proleća 1941. godine vladaju „Sile osovine“ velikim delovima Evrope. Musolinijevim (Benito Mussolini) napadom na Grčku krug oko Jugoslavije je definitivno zatvoren i aktuelna jugoslovenska vlada pokušava da, barem privremeno, otkloni ratnu opasnost od zemlje jednim više-manje iznuđenim pristupanjem Trojnom paktu.
Vest dana šefa Odeljenja za javnost nemačkog Rajha, 25. marta 1941. godine, glasi: „Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu je danas vest dana i donosi se u velikom formatu, i na prvim novinskim stranicama. Ovaj događaj se mora, pored normalnih izveštaja o tome, u komentarima i prilozima istaći kao još jedna nova i značajna pobeda novog evropskog poretka nad destruktivnim snagama anglo-saksonskog sveta.“
No, Srbi očigledno nisu najpogodniji primeri, pristalice i protagonisti „novih“ i nasilnih evropskih i svetskih poredaka, i već 27. marta 1941. organizuje grupa srpskih vazduhoplovnih oficira puč i obara beogradsku vladu Cvetković-Maček, čime je i pristup Jugoslavije Trojnom paktu stavljen van snage.
Vest dana šefa Odeljenja za javnost nemačkog Rajha, 27. marta 1941. godine, glasi: „Do razjašnjavanja situacije, ne objavljivati senzacionalne vesti iz Beograda, po kojim je jedan vojni puč doveo kralja Petra na presto.“
Istog dana javlja novinska agencija Rojters iz Beograda: „Odmah pošto je objavljena promena vlade, došlo je do masovnih izliva radosti na beogradskim ulicama. Razvijene su zastave i hiljade ljudi prolaze ulicama i slave kralja. U ranim popodnevnim časovima još uvek traju ove demonstracije. Hiljade ljudi su se okupile i ispred sedišta pravoslavnog patrijarha, koji im se i obratio: „U ovom odlučujućem trenutku naše istorije, čast i slava srpskog naroda se ponovo vaspostavljaju. Pozivam vas da se okupite oko mladog kralja. Crkva je uvek iza vas.“ Novost o ovoj promeni se kao požar proširila čitavom zemljom i mnogi seljaci dolaze na volovskim kolima u grad, da bi učestvovali u ovom slavlju. Vesti, koje nam stižu sa svih strana, potvrđuju da su se demonstracije proširile na čitavu zemlju…“
Na dan 28. marta 1941. godine – znači, jedan dan posle puča srpskih oficira u Beogradu – zapisuje zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac u svoj dnevnik: „Sve u svemu, Hrvati i Srbi su dva sveta, Severni i Južni pol, koji se nikada ne mogu sresti, osim jednim Božijim čudom. Šizma je najveće prokletstvo Evrope, skoro još veće od protestantizma. Tu nema ni morala, ni principa, ni istine, ni pravde, ni iskrenosti…“
Hitler je očigledno istog mišljenja i izdaje zapovest da se Jugoslavija odmah napadne i uništi. Već na sam dan puča, 27. marta, on obznanjuje svoju rešenost da kazni „srpsku zavereničku bandu“, da ugasi „beogradsku državu“ i da, kako je objasnio mađarskom poslaniku Stojaju (Döme Sztójay), „definitivno sagori taj gnojni čir na Balkanu“.
On potvrđuje italijanskom ambasadoru, 7. aprila 1941. godine da su Srbi „… hrabar i žilav protivnik (…) najžešći otpor je za očekivati u centralnoj Srbiji, u tom prirodnom utvrđenju, koje Nemačka još iz vremena Prvog svetskog rata tako dobro pamti…“, ali još jednom podvlači svoje lične motive i proglašava napad na Jugoslaviju „… obračunom sa onom srpskom zločinačkom bandom, koja misli da može po drugi put da stavi Balkan na raspolaganje britanskom atentatu na evropski mir…“ 16. aprila 1941. godine, u jednom prilogu za zvanični organ nemačke nacističke partije (pod naslovom „Poziv nemačkom narodu“), on eksplicitno navodi razlog obračuna „… sa tom srpskom zločinačkom bandom (…) to su iste one kreature, koje su već jednom, Sarajevskim atentatom 1914. godine, gurnule svet u jednu bezimenu nesreću…“ i, istovremeno, naglašava da „… nemački narod ne vidi nijedan razlog za borbu protiv Hrvata i Slovenaca…“
Hitler ignoriše vrlo rana upozorenja svojih diplomata, da njegova ostrašćena anti-srpska politika škodi i nemačkim interesima. Viktor fon Heren (Viktor von Heeren), nemački poslanik u Beogradu, šalje upozorenje Berlinu već 3. aprila 1941. godine, u kome pored ostalog stoji: „… jedna surova kaznena akcija protiv Beograda bi mogla da i od onih ljudi u Jugoslaviji, koji inače simpatišu Nemačku, napravi nemačke neprijatelje…“
Sledstveno rasparčavanje Jugoslavije – po okupaciji – u smislu „velikohrvatskog koncepta“ nosi jasni pečat Hitlerove srbomržnje: „… Srbija (…) ostaje vojno okupirana. Ona se mora napraviti što je moguće manjom i moraju se preduzeti sve potrebne mere, da se za sva vremena učini nemogućom jedna takva izdaja ove zavereničke bande, kao što se to upravo desilo…“ On pri tome preuzima način razmišljanja i doslovce rečnik Kardinala-državnog sekretara Rafaela del Vala iz 1914. („Srbija se mora napraviti što je moguće manjom“).
Hitler tvrdi 14. juna 1941. godine, da je „… studirao metode, koje je stara Dunavska monarhija (Austro-Ugarska – prim. autora) morala tada da primeni…“ da bi izašla na kraj sa takvim problemima i jedna od posledica tih njegovih studija bilo je i zloglasno „Kajtelovo (Wilhelm Keitel) naređenje“ (Keitels Befehl OKW Nr. 888-41), po kome se za svakog ubijenog Nemca u Srbiji moralo ubiti stotinu srpskih civilnih talaca a za svakog ranjenog Nemca pedeset srpskih civilnih talaca. Značajno je pri ovoj konstelaciji, da nemački oficiri u okupiranoj Srbiji – da li iz čovečnih ili iz pragmatičnih razloga zaštite nemačkih vojnih ili privrednih interesa – nisu uvek sledili i izvršavali ova nečovečna naređenja:
General-major Braumiler (Erwin Braumüller), šef vojno-privrednog štaba pri Glavnokomandujućem jugoistok, izjavio je decidirano da bi jedan plan da se Srbi za više dolazećih generacija desetkuju, bio suprotan nemačkim privrednim interesima i da nikada nije egzistirao.
Feldmaršal fon Vajks (Maximilian von Weichs) je iskazao: „Kada sam preuzimao komandu, našao sam jedno firerovo naređenje, po kome bi za svakog ubijenog Nemca trebalo streljati jedan veći broj neprijatelja. Uz saglasnost opunomoćenika Rajha, izaslanika Nojbauera, odbio sam da izvršavam ovo naređenje i to ne samo iz razloga čovečnosti, već i jer bi to izazvalo gnev u narodu i pojačalo odlazak u gerilce (…) Kasnije su se pojavile tvrdnje, da su Nemci planirali iskorenjavanje slovenskih naroda. Meni su takve pomisli nepoznate, one nikada nisu bile propagirane kod trupa (…) a ako je neko i došao na jednu takvu ideju, to bi moralo da se označi kao potpuno ludilo…“
Činjenica, međutim, da su na osnovu ovog „Kajtelovog naređenja“, (Keitel Befehl OKW Nr. 888-41) i Hitlerovog „potpunog ludila“ u odnosu na Srbe, u Srbiji desetine hiljada civilnih talaca – zaključno sa učenicima gimnazija – u Kragujevcu, Kraljevu, itd. izgubili život od strane nemačkog Vermahta (ne od Gestapo-a i ne od SS-jedinica) ne menja, svakako, ništa na istinitosti gornje ocene nemačkog feldmaršala.
Hitler pridobija Mađarsku i Bugarsku za zajednički rat protiv Jugoslavije. Predsednik mađarske vlade Pal Teleki (Teleki Pál), tim povodom, vrši samoubistvo u noći između 2. i 3. aprila 1941. godine, jer je Mađarska 12. decembra 1940. godine zaključila sa Jugoslavijom jedan „pakt o večnom prijateljstvu“.
UP („United Press“) javlja 3. aprila 1941. godine, da je jugoslovenska vlada upravo proglasila Beograd „otvorenim gradom“. Hitler, na to, zapoveda da se glavni grad Beograd – kao jedna specijalna „kaznena mera protiv tog zavereničkog gnezda“ – razori (…) u neprestanim i danonoćnim bombardovanjima…“
Tačan broj srpskih civila, koje je nacistička avijacija tog dana u Beogradu pobila, nije nikada tačno utvrđen – Vinston Čerčil je govorio o 17.000 žrtava ovog nesumnjivog akta državnog terorizma.
Vest dana šefa Odeljenja za javnost nemačkog Rajha, 10. aprila 1941. godine, glasi: „Ministar upućuje na javljanja o Beogradu. Izraze, kao „grad, jedna jedina ruševina, ulice prekrivene leševima žena i dece se moraju, naravno, izostaviti…“
Glavnokomandujući Jugoistoka, general-pukovnik Ler (Alexander Löhr), pojašnjava ovu Hitlerovu zapovest o razaranju Beograda, pri svom saslušanju, po završetku Drugog svetskog rata: „Sada, kada smo izgubili rat, mogu da kažem da je ovo (razaranje Beograda – prim. autora) bila zapovest mog Firera. On mi je zapovedio da razorim Beograd. Već pri prvom napadu trebalo je da razorimo Srpsku narodnu biblioteku.
Pitanje: Zašto upravo Srpsku narodnu biblioteku?
Odgovor: Jer je ova institucija čuvala sve ono, što je stolećima činilo identitet ovog naroda.
Pitanje: Šta je još Firer naredio?
Odgovor: Da uništimo srpsku inteligenciju i da obezglavimo Srpsku pravoslavnu crkvu, kao prvo – patrijarha Gavrila Dožića, mitropolita Petra Zimonjića i episkopa Nikolaja Velimirovića a potom i monahe po srpskim pravoslavnim manastirima.
Pitanje: Zašto?
Odgovor: Zato što su ti manastiri vekovima bili mesta upravljanja i dokaz egzistencije srpskog naroda na ovim prostorima…“
Kao što je poznato, srpski Patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović su, odmah po nemačkoj okupaciji Srbije, uhapšeni i odvedeni u koncentracioni logor Dahau; oni više nikada nisu videli svoju zemlju, jer su novodošlim komunističkim vlastodršcima u drugoj Jugoslaviji bili isto toliko mrski, kao i nemačkim nacistima. Mitropolit Zimonjić nije bio te sreće da padne Nemcima u ruke, on je bio 12. maja 1941. godine uhapšen od strane hrvatskih ustaša i, posle dužeg mučenja, ubijen.
Srbi su, dakle, suočeni sa više nego nadmoćnom nacističkom vojnom mašinerijom, koja je već pregazila najveći deo Evrope, i sa njenim bugarskim, mađarskim i italijanskim saveznicima. Istovremeno, odmah postaje jasno da Hrvati ne misle da se sa Srbima bore protiv nacista, već samo sa nacistima protiv Srba – između 30 i 40% hrvatskih vojnih obveznika se ne odaziva mobilizaciji i već u prva četiri dana rata „… dolazi do masovnog dezertiranja hrvatskih vojnika i čitavih jedinica…“ a hrvatski delovi jugoslovenske Četvrte armije (pod generalom Nedeljkovićem) i Sedme armije (pod generalom Trifunovićem) odbijaju izvršavanje naređenja i pozdravljaju nadiruće nacističke armije, kao oslobodioce.
To isto važi i za „Banatske Švabe“, relativno brojnu (oko 131.000) nemačku manjinu u Vojvodini, koja je posle propasti nacističkog „Hiljadugodišnjeg rajha“ doživela tragičnu sudbinu brojnih streljanja muškaraca u vojnom dobu, otimanja imovine i masovnog proterivanja iz druge Jugoslavije od strane Titovog režima. To je, sigurno, bio akt osvetničkog i nesumnjivo bespravnog revanšizma, iako se ta nacionalna grupacija pokazala (skoro) bezrezervno nelojalnom i otvoreno, aktivno neprijateljski nastrojenom u odnosu na svoju zavičajnu zemlju. Već 27. marta 1941, naime, „Odeljenje za sabotažu“ nacističkog „Ureda za špijunažu u inostranstvu“, pod vođstvom Ervina Lahouzena (Erwin Lahousen), dostavilo je lokalnoj organizaciji folksdojčera velike količine oružja i njihov predvodnik Sep Janko (Josef „Sepp“ Janko) je stavio na noge brojne „Odbrambene borbene grupe“. Odmah po početku napada „Sila osovine“ na Jugoslaviju, te naoružane grupe su počele da napadaju s leđa jugoslovenske jedinice i da proteruju sve državne zvaničnike i činovnike, zajedno sa njihovim porodicama. I posle izvršene okupacije, folksdojčeri su do kraja rata služili u lokalnim oružanim snagama, organizovani u „Ortsschutz“ i „Banater Staatswache“ i, shodno tome, faktički i vrlo aktivno pripadali okupacionoj vojnoj sili. Kada su nacisti potom u Zemunu, između marta i juna 1942. ubili 6-8.000 Jevreja, sva imovina žrtava je već sledećeg meseca bila „kapitalizovana“, a to znači najvećim delom po bagatelnim cenama ustupljena dotičnim folksdojčerima.
Bezuslovna kapitulacija (srpskog dela) jugoslovenske vojske sledi 17. aprila 1941. godine, pri čemu se samo srpski vojnici i oficiri odvode u zarobljeništvo. Hitler lično zapoveda da se „…srpski oficiri moraju naglašeno loše tretirati…“
Jugoslavija se rasparčava – Makedonija i južni delovi centralne Srbije dopadaju Bugarskoj, Slovenija opet pripada jednoj nemačkoj državi (Treći rajh), Crna Gora i najveći deo Dalmacije odlaze Italiji a Vojvodina Mađarskoj. Ostatak Srbije se okupira i podčinjava jednom nemačkom vojnom zapovedniku. Preostala teritorija (dve petine) Jugoslavije se proglašava „Nezavisnom Državom Hrvatskom“. Hitlerovi najodaniji saradnici, dakle – Hrvati, dobijaju najveći poklon i to ne samo u teritorijalnom smislu, već i u smislu političke podrške – naročito u pogledu „srpskog pitanja“. Jer – hrvatski vlastodršci počinju, odmah po preuzimanju vlasti, sa jednim besprimernim i masivnim genocidnim progonom Srba (Jevreja i Roma) na „svojoj“ teritoriji i Adolf Hitler im pruža svoju bezrezervnu podršku.
U maju 1941. godine, on se izražava pohvalno o ustaškim naporima da se „… izuzetno brojna srpska manjina u Hrvatskoj smanji…“ a 7. juna 1941. godine otvoreno savetuje hrvatskom Poglavniku Ante Paveliću, da „… sledećih pedeset godina vodi nacionalno-netolerantnu politiku, ako hoće da hrvatska država zaista opstane…“ i kada 1. oktobra iste godine dobija izveštaj vrhovnog nemačkog predstavnika u toj NDH, u kome pored ostalog stoji da je hrvatski režim „… ispunjen slepom razaračkom voljom u odnosu na stvarne i zamišljene državne neprijatelje, pre svega Srbe…“ i da bi trebalo uticati na hrvatsku vladu „… da odustane od namere da iskoreni sve pravoslavce na svojoj državnoj teritoriji…“, Hitler izražava svoje razumevanje za hrvatske postupke i izričito odbija da „… pravi smetnje hrvatskim aktivnostima protiv Srba…“
To je, dakle, kratak uvid u Hitlerovu srbomržnju i, ujedno, pregled predistorije „Nezavisne Države Hrvatske“, koju proklamira zamenik Ante Pavelića, Slavko Kvaternik, 10. aprila 1941. godine, na dan bombardovanja Beograda i i sedam dana pre nego što su srpski delovi jugoslovenske vojske kapitulirali: „Božije proviđenje i volja naših velikih saveznika, kao i vekovna borba hrvatskog naroda i velika samopožrtvovanost našeg vođe, Ante Pavelića, i ustaškog pokreta u domovini i inostranstvu, doprineli su da danas, pred vaskrsenje Božijeg sina i naša nezavisna država Hrvatska vaskrsne (…-) Bog i Hrvati! Za dom spremni!“
Vrlo brzo je počeo strašni Srbocid te hrvatske države, kao i ne manje strašni genocid nad Jevrejima i Romima, sve to po patronatom Adolfa Hitlera i pod neposrednom zaštitom njegovog Vermahta.
Ako Kristijan Šmit ne poznaje ove činjenice, onda je to poražavajuće a ako ih zna, onda još gore.
