Čučao je, ima tome 20 godina, u nekom državnom organu, neki državni činovnik pred penzijom, otromboljene pameti, mlohave volje i uspavanog morala. Na posao je dolazio da odsluži ostatak do fajronta. Bio je žustar samo kad je trebalo pokriti neki bofl u radu, štetu neku koju bi napravio sistemu. Takvih prilika nije da nije bilo. Za njih je, na alarm da je nastupio zijan, imao gotov odgovor: “To su učenici za***ali stvari.” Koji učenici? “Oni što su bili kod nas na praksi.” Kad? “Onomad.” Kako? “U krečenju.” Revnosni popisivači štete bi odustajali na pomen učenika. Koji po sebi nisu ni za šta odgovorni. Jer su učenici, a i bili su na praksi. I to baš u vreme krečenja i velikog spremanja, kad je svaka šteta moguća. Dovitljivac je foru sa učenicima iskusno prodavao dugo pošto niko od učenika nije dolazio na praksu. Logično. Ako je jednom upalilo, upaliće uvek.
&
Pitanje „Imaš li muke sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?“ objavljeno na Instagram stranici „Digitalni bukvar“, projekta Filološke gimnazije u Beogradu, jeste nesrećno sročeno. Skraćeni silogizam sadržan u njemu navodi na zaključak da čim je neko sa “juga Srbije”, nužno ima muke s padežima srpskog jezika, pošto ili nije Srbin te je razumljivo da ne zna, ili je tantuz po poreklu te padeže ne može da nauči. Razumem zato ljutnju koju zbog takvog pitanja istresaju iz sebe moji južnjaci, iako je smatram uludim rasipanjem energije. Malo li je drugih gluposti i nevolja zbog kojih treba da padnemo u jaru? A ne padamo.
Ipak, taj incident s prozivanjem skoro trećine srpskog roda zbog “zavičajne nepismenosti” došao je kao kec na deset da se prozbori koja o bar dva “dragulja” vladajućeg načina mišljenja domaće inteligencije.
Prvi “dragulj” je stalna i vrela potreba odgovornih po položaju za beganjem (znam, treba reći: bežanjem) od sopstvene odgovornosti, kao u anegdoti o pomenutom državnom činovniku, koja se očitovala i u ovom slučaju.
Jer, sumnje nema, za javno upiranje prstom u “južnjačku jezikoslovnu nesavršenost” nipošto nisu odgovorna deca, iako je sav teret nastale štete direktorka Filološke gimnazije javno strovalila na svoje učenike. (“Direktorka Filološke gimnazije ističe da to nije stav škole, već rad dece koja nisu imala nameru da nekog uvrede i da sledi izvinjenje.” – Južne vesti, 29.10.2021) ‘Ajde, more! Deca napravila pakos’. Moji Piroćanci bi rekli, “nesmo u čarapok praveni”.
Ali je direktorkina izjava u daljem toku zanimljivija, jer potkrepljuje staru narodnu izreku da nije Muja patio što je grešio, nego što se vadio. Ona, naime, za isti portal kaže: “Mnogo mi je žao što je to tako ispalo, zato što to nije bila dečja namera, jer oni sami imaju problem sa padežima i oni su hteli da povežu sa Tomom Zdravkovićem koji je iz Leskovca i da naprave aktuelnom celu priču. Dakle, deca rade taj ‘Digitialni bukvar’, tako da već bi trebalo da bude poslato izvinjenje i devojčica koja kreira taj deo da se pozabavi tom stranom.” (Južne vesti, 29.10.2021.) Znamo, bre, da nije bilo dečje namere. Osim one da svoje neznanje povežu sa neugaslom slavom čuvenog Tome Zdravkovića. Zato nije pedagoški, nije vaspitno, nije damski, nego je pilatovski prati svoje ruke rečima da “deca rade taj Digitalni bukvar”. Jer, zaboga, gde su njihovi profesori da usmere njihov rad? I gde je ona, prva među profesorima, da taj rad podrži, pregleda i odobri?
No, na zenit, da rečem, pomanjkanja stida, donekle i pameti gospoje direktorke, valjalo je sačekati još sasvim malo. Učenici su, eto, reče ona, grešku napravili, jer “svi imaju problema sa padežima, ali su to povezali sa svojim dosadašnjim znanjem da najveće muke imaju ljudi koji žive u zoni prizrensko-timočkog dijalekta” (Danas, 30.10.2021).
Ko je učenicima usadio tako opak stereotip da sa padežima “najveće muke imaju ljudi koji žive u zoni prizrensko-timočkog dijalekta”? To jest, ko im nije usadio znanje o jedinoj istini da sa padežima srpskog jezika muke imaju samo oni koji nisu pismeni, a nemaju oni koji pismeni jesu, bez obzira sa koje strane Srbije dolaze? Šta je ona radila na tom planu za svojih školskih časova? Da li im je pojašnjavala dijalekatska štiva Stevana Sremca ili Bore Stankovića? Je li, na primer, sa svojim učenicima razgovarala o tzv. “dudativu” što tako krasi govor ljudi u Vojvodini, koji radidu, jededu, idedu, voledu, spavadu i ne znadu? Ili su vrata njenog znanja ipak ostala zatvorita i zabravita za sva pitanja učenika povodom dijalekatskih bogatstava srpskog jezika?
Činjenica da je učenicima Filološke gimnazije, kako reče direktorka, neko preneo znanje da sa padežima “najveće muke imaju ljudi koji žive u zoni prizrensko-timočkog dijalekta” dovodi nas do drugog “dragulja” našeg nacionalnog intelektualnog brendiranja.
To je predano odgajanje stereotipa, zloglednih čeda predrasudne skučenosti. One skučenosti koju u svom genomu nosi zabrinjavajući broj naših javnih delatnika, generala i pukovnika “srpske intelektualne regimente”. Stereotipa, usmeno prenošenih s dokonog kolena na zaludno koleno, rascvetalih među zagraničnim dikama “srpskoga sveta”, koji “dokazuju” da su, evo, sada “južnjaci” (što ne isključuje Moravce, čarapane i džigerane, ćurane i Resavce, đuture Srbijance – bezmalo sve što šajkaču nosi na svojoj tintari) ustvari jedno nepismeno, tupavo stado koje treba resetovati, pa nanovo modelirati, po sopstvenom “prosvetiteljskom” nahođenju.
Prehrane takvih stereotipa radi svojevremeno su brižno odgajani kulturni “biseri” poput Mice Trofrtaljke i Rokera s Moravu, da bi bili upotrebljeni kao krunski dokaz postavljene hipoteze o tupavosti, nepismenosti i prostoti Srbijanaca. Šojić pak, smišljen da bi predstavljao južnjačku pokvarenost i sebičluk, uspeo je da umakne takvoj nameri samo zahvaljujući genijalnosti Laneta Gutovića koji je od jednog neplemenito zamišljenog šibicara i moralne krpe stvorio simpatičnog mačora sa devet života.
Na tresetu takvih stereotipa, kao pečurke ludare posle duge, teške, grozno natapajuće kišurine, decenijama unazad kvasaju nedorečeni likovi ogromnih ambicija, a zanemarljivog intelektualnog doprinosa. Raniji verni intelektualni seizi raznih narednika jugounijaćenja, potonji gordi vlasnici groteskne pretencioznosti prepoznatljive, na primer, po doktoratu iz srpskog jezika odbranjenom, možda, u Skoplju a štampanom, verovatno, na latinici. Pretencioznosti oličene u nacional-stihoklepnim naslovima novinskih članaka poput: “Odumiranjem srpskog jezika postaćemo robovi”, “Naš jezik je, nažalost, zagađen tuđicama”, “Ćirilica je zlatni obruč koji objedinjuje sve Srbe”, “Latinica nije srpsko pismo”. Negdašnji dosledni samoupravljači u socijalističkoj nauci i kulturi, minuciozni istražitelji misaone kapejotovske pravovernosti, potonji nepogrešivi revnitelji čistote srpskoga jezika, kulture, vere… Koji, čim ih poplava nabaci na kožnu fotelju u kabinetu neke referentne nacionalne naučne ustanove, zamahnu metlom svoje nedorečenosti i počnu da mlate. Pa, ako je takva pomama negde pri vrhu narodnoga znanja, što ovako ne bi bilo u tamo nekoj srednjoj školi, bila to makar i Filološka gimnazija u Beogradu.
&
Da rezimiramo, dakle. Za trapavo pitanje „Imaš li muke sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?“, što se jedno vreme sa instagram profila Filološke gimnazije rugalo pameti svakog kome se posrećilo da se rodi ispod Bubanj potoka, pa sve do Trgovišta, nipošto nisu odgovorni učenici. Nisu, da poverujemo direktorki Filološke gimnazije, odgovorni ni profesori, pa ni ona sama, sakrivena iza svojih đaka. Nije odgovoran ni onaj državni činovnik s početka ove priče. Živ, živ, živ – niko nije kriv!
Kriv je jedino Toma Zdravković, južnjak iz tamo nekog Leskovca. Em se nije rodio malo severnije, em je za vremena dotakao dno života. Kojem ovaj narod, u totalu, odavno predano teži, ali još uvek ne postizava.
autor:Dejan A. Milić
