Kriva Reka

Juče prođoh, drugi ili treći put u životu, ni sam ne znam, a nije ni važno, kroz Krivu Reku. Ima više toponima koji nose naziv Kriva Reka, ali ja govorim o onoj kopaoničkoj. To je selo iznad koga su, do otvaranja turističkog centra na Kopaoniku, boravili samo orlovi i zverad i koje je, uz selo Šošiće, služilo za plašenje dece („Ako ne budeš dobar, šaljem te u Krivu Reku, da kumu Žiki odneseš pisamce“). Od mog zavičajnog sela, Kriva Reka je udaljena 23 kilometra, ako idete kolima, a pešice možda sat i po, ili dva; jedni drugima gledamo krovove i dimove iz odžaka.

Naša su sela, gore, visoko u planinama divna. Uglavnom za turiste. Za planince, koji žive na hiljadu metara nadmorske visine, te lepote su odlične za razvoj duha i snaženje tela. Nikad nismo imali sto metara na ravnom da napravimo fudbalski teren, iako je bilo pokušaja. Problem je što zbog zakrivljenosti terena ne vidiš čitavu protivničku ekipu.

Zime su duge, toliko duge da se krompir sadi tek posle Đurđevdana, a leta se završavaju o Preobraženju, baš kada je sezona kupanja na Adi Ciganliji na vrhuncu. Sve u svemu, Eskimi samo četiri meseca godišnje više gledaju u sneg nego Kopaoničani.

Turizam je, baš kao u Crnoj Gori, pokvario brđane. Počeli su da „jekonomišu“, kako se nekada govorilo i da gledaju kako da dođu do lakog dinara: svaka druga kuća, uz put od Brusa do Brzeća, prodaje „domaće“ proizovde. Stotine kila pršute, tone meda i rakije. Da su zaista proizvodili toliko meda, rakije i pršute, ne bi se selili s Kopaonika. U osnovi – preprodaju, ali turisti, a to su oni koji danas u Srbiji imaju više para nego mozga, ne mare, niti misle o tome.

No, selo Kriva Reka nije poznato po fudbalu, a nije ni turističko, jer je van glavnih puteva. Tek pre dvadesetak godina dobilo je put, kojim je daleko lakše napustiti selo i otići u grad, nego dok se išlo po glibu. Selo se pročulo po velikoj nesreći: 12. Oktobra 1942. godine, SS divizija „Princ Eugen“, sastavljena od Podunavskih Švaba, odnosno folksdojčera i bugarska 9. Divizija, opkolile su Krivu Reku i pobile sve što je, u Krivoj Reci, imalo dah. Preživeo je samo onaj ko tog dana nije bio u selu. Pobijeno je, mada saglasnost oko broja mrtvih ne postoji, negde oko 320 brđana. Četrdeset petoro je zatvoreno u seosku crkvu, a onda je crkva minirana. Taj događaj je opisan i u romanu „Deobe“, koji je napisao Dobrica Ćosić.*Snimke je načinio ratni dopisnik SS-a Homan. Stao je na sigurnu udaljenost od minirane građevine i snimio ju je, tačno trenutak pre i posle aktiviranja eksploziva. Na prvoj slici stara crkva se vidi poslednji put u celini, okružena dimom zapaljenog naselja (desno se vidi plamteći crkveni zvonik). Na drugoj slici bogomolja se više ne vidi, dok se zemlja, drveće i objektiv esesovskog fotografa tresu od detonacije. Izvor – Bandenkampf in Jugoslawien 1941-1945

Ubijeno je petnaestoro dece mlađe od pet godina: posle zločina, ljudi su danima nalazili leševe odojčadi po poljima. U zaseoku Jankovići, spaljena je grupa žena, oko stoga sena. Janko Cvetković je ispečen na ražnju.

Pokolj je bio odmazda za neke četničke akcije i zbog toga je, u modernoj srpskoj istoriografiji, koja ima zadatak da dokaže da su sve odmazde po Srbiji posledica delovanja mrskih komunista, sasvim skrajnut. SrBske seronje su izabrale svoje heroje unapred, a njihovi heroji, u manihejskoj slici sveta, ne mogu biti odgovorni ni za šta. Nemcima je, naime, dodijavao major Dragutin Keserović i Kriva Reka je odmazda za njegovo delovanje. Da se razumemo: ako im je dodijavao i trebalo je, nego samo da se zna i da postoje isti kriterijumi za sve. Opet, očekivati od sorabskih i srBskih blavora poštovanje ma kakvih kriterijuma i strogosti u mišljenju je jalov posao.

Juče prolazim kroz Krivu Reku i gledam je kako mirno drema na skupom kopaoničkom suncu. Pre gotovo dvadeset godina imala je oko 500 stanovnika, rasutih na teritoriji većoj od opštine Stari grad u Beogradu. Danas, pitanje je koliko Krivorečana još ima u selu: nigde nisam video ni ovcu, ni kravu, niti bilo kakvu aktivnost. Usput sam sreo samo Ladu Nivu – Srbijašuma i ni jedno drugo vozilo: ni auto, ni traktor, ni frezu, pa ni taljige. Ništa.

Događaj, mislim na pokolj u Krivoj Reci, o kome se mnogo govorilo još u vreme mog detinjstva, što i nije čudo, jer sam rođen samo dvadeset godina posle njega, danas se odmakao u daljinu, ne samo u hronološkom pogledu, već i u duševnom.

Ja ne mislim, kao onoliki Sorabi na društvenim mrežama, koji stalno zapevaju: „Zašto se ne piše o ovom pokolju, zašto se ne obeleži dan kad su srBska deca pobijena, da ne zaboravimo ovo…ono“… Imbecili uvek misle formalistički: datum, broj, obeležavanje tačno na dan nesreće i slično. Kod njih ne postoji sveta reč: pijetet. Čovek, pa i narod, ne moraju nikada da se podsećaju tačnog datuma (to je više za porodice pobijenih važno), ne moraju o tome da pišu i halabuče, ne moraju da se nadmeću ko je veći Sorab, jer se prvi setio… Tiho sećanje, sećanje bez uke i buke je najdublje i najtoplije. Teško narodu koji čeka da mu pijetet grade fejsbuk ratnici.

Odužili smo se Podunavskim Švabama: podigli smo im spomenike u Bačkoj Palanci i Bačkom Jarku. Glupo je da oni koji su pobili moje Krivorečane nemaju obeležje. Malo kasnimo sa podizanjem spomenika 9. Bugarskoj diviziji, ali ne može sve odjednom. Pogodite ko je otkrio spomenik Podunavskim Švabama u Bačkoj Palanci? Tako je. Mislim, siguran sam da ste pogodili. Ako niste, tu je slika.

Dok se zanosimo veselim integracijama, eksplanatornim skrininzima i protestantizmom, šoping-molovima i dok trpamo plastiče kartice u bankomate, zaborav pokriva Krivu Reku. Ne formalni zaborav, on neće još neko vreme, još će se, o datumima, po lokalu, držati prazne govorancije, uz obavezno lupetanje da zaboraviti ne smemo, a oprostiti moramo, da je prošlost takva kakva je, a da mi moramo da gledamo u budućnost i ostala postmodernistička sranja, već će na Krivu Reku i Kopaonik pasti onaj eternalni zaborav, onaj najgori, naljigaviji „baš-me-briga“ zaborav, onaj smrdljivi „brat je mio koje vere bio, i on je nečije dete, šta ja imam od toga, to se ne sipa u traktor, ih, kad je to bilo, mora od nečeg da se živi, gledaj svoja posla“ zaborav. To i nije zaborav, već destruiranje sećanja, to je ona filosofija življenja moderne Srbije, koja hoće da živi sada i ovde, o trošku unuka koje zadužujemo i da se posere na prošlost jer – jebi ga – prošlost ne mož’ da uguraš u prorez na bankomatu. Srbin-potrošač će pojesti i potrošiti sve Srbe, i one pre njega, i one koji će doći nakon njega.

Ne znam šta će ko pričati svojoj deci. Ja sam svojoj ispričao o Krivoj Reci ono što treba da znaju: ko je ubica, a ko žrtva, da bi deca znala čemu mogu da se nadaju, kad se Diznilend zatvori. Neka deca znaju da opet neka bugarska divizija, obučena u NATO odelca, može da se pojavi na Kopaoniku, sa ostalom braćom, jer oni ne vole da ratuju sami. Neka deca znaju da su Podunavske Švabe bile naše komšije, prijatelji i školski drugovi, dok nam nisu skočili za vrat.

I – tisuću mu mrkvica – zašto kasni taj spomenik Vesliju Klarku u Beogradu? Za sve se ima para, samo za to ne!

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com