„Krotitelj munje“

Posmatrao sam rasplamsalu buktinju koja je gorela u otvorenoj peći i smatrao da život ne može da se poredi sa bilo kojim predmetom koji u plamenu nestaje. Vole ljudi da porede svoj život sa brodom koji tone, sa Suncem koje zalazi, ali naprosto obožavaju da kažu kako čovek izgori kao drvo u jakom plamenu želeći da što više živi i da oseti što više od života. Ali to su samo ljudi. Ljudi su uglavnom dosadni. Ljudi ne koriste mozak i onda vole da plešu sa metaforom. Možda su i bili u pravu kada su mi govorili „Ti nisi čovek. Ti si ludak i samotnjak. Vanzemaljac!“ Ako će sa takvim ljudima da me porede, svakako da nisam njihove vrste.
Ljudi su monofazni… Ljudi su jednoobrazni… Jednopajasti i opijeni samo jednom istinom…
Ne možeš, jednostavno ne možeš porediti nečiji život sa cepanicom, koja je odavno prestala da živi i da od biljke koja daje kiseonik dobije namenu grejnog tela. Čovek živi drugačije i trudi se da radi stvari koje ga prevazilaze. Koje će se posle njegovog života pamtiti i koristiti čovečanstvu. Pa koliko sam ja samo stvari uradio i koliko sam samo stvari spalio zato što bi mogle da budu samo zlo i ništa drugo sem zla. Pa opet imam šta da pamtim i opet će nešto ostati. Nisam se nikada ženio, nikada dece imao samim tim, nikada se nisam upuštao u afere sa ženama… Smatrao sam da bih time gubio vreme. Dragoceno vreme koje moje telo kao materija ima na ovom svetu. Lišio sam se religije kojom me je moj otac naučio, jer me je usporavala, jer mi je oduzimala hrabrost i racionalnost da stvorim nešto protiv čega će se prvo Bog pobuniti. Pa opet nisam izgoreo, opet nisam vatra koja razara, koja plevi i ruši. Ja gradim i stvaram. Oduvek sam verovao da radim dobro. Plamenom su mi nekad drugi uzimali sve što sam slikao i crtao, sve što sam obojio za ovaj svet. Oni koji su mislili da sam im konkurencija. Budale! Nikada to nisam rekao na glas, jer bi me smatrali još čudnijim nego što već jesu, ali ja nisam imao konkurenciju. Nijedan čovek kojeg sam upoznao nije mogao da mi parira u mom poslu. Pa ni u bilijaru, koji je svakako bio moje omiljeno gubljenje dragocenog vremena. Ja nisam plamen koji pustoši, ja sam grom koji pokreće svet, munja koja pokreće ljude. Kamo lepe sreće da sam uspeo da uništim sve što sam smatrao lošim. Kamo lepe sreće da sam uradio još onoga što sam planirao. Ali premalo je vremena… Prekratko traje boravak duše unutar ove stare vreće, naborane kožne torbe.
Samo je nauka istina… Sve je ostalo laž… Religija je monofazna, politika monofazna, kraljevi i premijeri su monofazni, laž… Nauka ne laže…

Pesimisti bi u mojoj situaciji rekli, „Ostao sam sam“ jer ležim u postelji, verovatno poslednjoj u kojoj ću se do kraja odmoriti, u nekom hotelu za prostitutke i propale brokere, u tuđini, u nečijoj
a ne mojoj zemlji, potpuno sam, jer sam prethodno isterao doktora i svog advokata ispred vrata. Ali ja nikad nisam ni bio sa nekim. Ja nikad nisam želeo da neko bude sa mnom. Od toga sam se odvikao još od malih nogu, kada sam shvatio da ovaj kosmos i prirodni resursi komuniciraju sa mnom. Od kad sam prvi put video munju, znao sam da ću je kad tad uhvatiti… I sa njom raditi šta kod poželim. Više sam voleo vetar nego da puštam zmaja po njemu. Jer vetar mi je šaptao formulu. Više sam voleo Njutna nego jabuku, jer od vitamina ja nisam živeo, već od zakona prirode. Nisam ja nikad bio sam po mojim standardima, ali po njihovim, sam oduvek sam. Zato možda ja i nisam čovek…
I mnogi bi u mojoj situaciji patili i sagledavali svoj život kroz suze, ali ja i u ovom trenutku ne sazivam sećanja. Ne zato što nemam lepih sećanja već zato što i sada ja tražim bar još jednu novu formulu. Još jednu nadu za čoveka koji nikada nije uspeo da iskoristi sve svoje moždane vijuge. Ja sam srećan, jer moj život nije protraćen pored silnih knjiga, moja duša nije prazna zbog spaljenjih laboratorija i šikaniranja sponzora, moje srce nije stalo zbog trovanja pored retorti…. NE! Ja sam uhvatio munju…
U tom trenutku u prostoriju uđoše, tiho i na prstima moj doktor i advokat. Eto, izgleda da ipak imam nekog svog.
„Doktore, koliko mu je još ostalo?“ Upita advokat.
„Još jako malo… Jako malo…“
„Gospodine moj… Kome ostavljate vaše stvari? Sve su spakovane kako ste tražili a papiri koji su bili u sefu su spaljeni na vaš zahtev…“
„Vatra. Poslednja šansa materije da dokaže svoju neuništivost…“
„Kome prepisujete svoju imovinu gospodine moj?“
„Čovečanstvu koje je najmanje bilo humano i čoveku koji je retko kada bio čovek… Ali sam zato ja… Uhvatio munju… “
„Gospodine Tesla…“
… i na njenom repu odjahao… U večnost.

Danilo Perišić

Nikoli Tesli, čoveku koji uvek zaslužuje više poštovanja