Zato vest da je Ministarstvo kulture i medija Republike Hrvatske 20. aprila 2026. godine pod brojem Z-7985 zaštitilo „Slavu, krsnicu ili krsno ime – proslavu obiteljskog sveca zaštitnika neretvanskih katolika”, nije prošla nezapaženo u srpskoj javnosti.
Postoje stvari koje jedan narod čuva vekovima, ne zato što mora, već zato što u njima prepoznaje sebe. Kod Srba je to Krsna slava. Ona nije samo porodični običaj, niti obično okupljanje za trpezom. Krsna slava je duhovni temelj srpske porodice, znak pravoslavne vere i živa veza sa precima.
Zato vest da je Ministarstvo kulture i medija Republike Hrvatske 20. aprila 2026. godine pod brojem Z-7985 zaštitilo „Slavu, krsnicu ili krsno ime – proslavu obiteljskog sveca zaštitnika neretvanskih katolika”, nije prošla nezapaženo u srpskoj javnosti.
U opisu tog obreda navedeni su svi ključni elementi srpske Krsne slave: slavska sveća, žito, hleb, vino i gašenje sveće vinom. To nisu sporedni detalji, već sama suština slavskog obreda. Upravo zato mnogi Srbi ovu odluku doživljavaju kao pokušaj prisvajanja dela srpskog duhovnog i kulturnog nasleđa.
Krsna slava je jedinstvena u pravoslavnom svetu i vekovima je bila prepoznatljivo obeležje samo srpskog naroda.
Dok su drugi narodi svoje identitete gradili na državama i granicama, ratovima, Srbi su svoj identitet čuvali u domu, kraj ikone, kandila i slavske sveće.
Nije slučajno što je upravo srpska Krsna slava 2014. godine upisana na UNESKO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva kao autentična tradicija srpskog naroda. To nije bilo priznanje samo jednom običaju, već čitavoj duhovnoj vertikali koja je vekovima čuvala srpski narod.
Slava je Srbe održala i u vremenima ropstva, i u ratovima, i u stradanjima. Kada su rušene države, ostajala je slava. Kada su zabranjivali ćirilicu i srpsko ime, u srpskim kućama i dalje je gorela slavska sveća.
Upravo zato Krsna slava nije folklor, već zavet.
Naravno, niko ne može sporiti da su u pojedinim krajevima Dalmacije, Hercegovine i Neretve postojali različiti lokalni običaji kod katoličkog stanovništva, koji su bili Srbi.
Istorija Balkana je složena i isprepletena. Ali ovde se postavlja jedno drugo pitanje: zašto se danas, u vremenu kada se sve više pokušava relativizovati srpski identitet, preuzimaju upravo oni običaji koji su vekovima bili isključivo srpski i pravoslavni?
Srpski narod zato mora više nego ikada da čuva svoje duhovno i kulturno nasleđe. Ono što sami zaboravimo, drugi će vremenom prisvojiti.
Ono čega se stidimo, neko drugi će predstaviti kao svoje.
A Krsna slava nije nešto što se može prepisati u registar i tako promeniti njen identitet. Ona nije administrativna odrednica, već živo predanje koje se prenosi sa kolena na koleno.
Slava je molitva. Slava je sećanje na pretke. Slava je mali hram u srpskom domu.
Zato je najbolji odgovor na sve pokušaje prisvajanja – da Srbi još više čuvaju svoju slavu, svoju veru i svoje Svetosavlje. Da deca znaju ko su im bili preci, šta znači slavski kolač i zašto se pali slavska sveća.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
