Zamislite ogroman brod kojim upravlja kapetan sa svojom posadom (oficiri, podoficiri, mornari) i koji je namenjen samo za prevoz naroda na određeno mesto, u obećanu zemlju. Kapetan i posada su dobro obučeni, znaju kako se pravilno upravlja brodom, kako da se zaštite od razbojnika i kako se dolazi do krajnjeg i sigurnog pristaništa. Oni za to koriste iskustva, karte i putokaze koje su im ostavili prethodni kapetani i njihove posade koje su uspešno prevozile narod. Za časno i savesno obavljanja posla, za uspešno upravljanje brodom i prevoz naroda, dobijaju odgovarajuću platu i nagradu.
Zamislite sad kapetana broda koji nije savestan i koji, zbog svojih ličnih ambicija i nezadovoljan platom, menja poslovna pravila i norme koje su mu preneli njegovi prethodnici i pravi dogovor sa razbojnicima. Dobio je od razbojnika srebrenjake da promeni smer broda i, umesto da narod prevozi u obećanu zemlju, on ga predaje neprijateljima u ruke. I tako, narod koji se trudi da uđe na brod uz veliki napor, odricanje i žrtvu kupi kartu, i umesto u obećanoj zemlji završava kao roblje kod razbojnika.
Kada je posada saznala za dogovore kapetana sa razbojnicima došlo je do podele među njima. Jedni su odmah podržali kapetana, jer su i sami dobili deo srebrenjaka, drugi su i pored svega ostali uz kapetana kako bi zadržali svoj posao, a oni savesni smatrali su da treba reći narodu šta se dogodilo, napustiti brod čamcima i nastaviti put ka obećanoj zemlji. Međutim, kapetan da bi sprečio podele i pobune, izašao je pred narod i između ostalog mu saopštio: “Realnost je takva, putovanje se ne može bezbedno nastaviti dalje, okruženi smo neprijateljima, moramo se prilagoditi novonastalim uslovima, umesto na istok, brod će krenuti na zapad zajedno sa ostalim brodovima koji su, u većini, krenuli u susret dolazećem gospodaru koji će vladati celim svetom donoseći mir.“
Gle čuda, umesto da se narod pobuni i smeni lošeg kapetana, uz nagovor i pritisak posade narod se u većini prikloni odluci kapetana o promeni smera puta. Tada se samo jedan oficir, hrabar i častan, suprostavio kapetanovoj izdaji, uzeo jedan čamac i pozvao posadu i narod da mu se pridruže i nastave putovanje na istok u obećanu zemlju. Tako se u čamac ukrca taj oficir, deo posade, i naroda i krenuše putanjom kojom se jedino sme ići i kojom se uvek išlo.
Sad se vratite u stvarnost. Srpska Pravoslavna Crkva je brod kojim upravlja patrijarh kao kapetan. Ostala posada je crkveni klir (arhijereji, sveštenoslužitelji, monasi…). Iskustvo, karte i putokazi ostali od prethodnih kapetana, predstavlja predanje crkve i učenje Svetih otaca, a pre svega kanoni sedam Vaseljenskih sabora, što je siguran putokaz u obećanu zemlju, Carstvo Nebeko. Današnji patrijarh SPC Porfirije, kao i njegov prethodnik Irinej, brod SPC na kojem se nalazi verni narod, umesto na istok u naručje Gospoda, usmerili su na Zapad prema rimskom arhijeretiku papi, koji priprema teren za dolazak novog gospodara sveta. Mnoštvo brodova koji se pominju predstavljaju pravoslavne narode, ali i sve druge sa njihovim zabludelim religijama, koji u ime lažne ljubavi, ekumenizma, stvaraju zajedničku religiju koja će pod pokroviteljstvom arhijeretika pape dočekati antihrista.
Hrabri i časni oficir koji je sa čamcem nastavio put u obećanu zemlju je vladika Artemije, koji je posle otvorenog ekumenističkog bezakonja u SPC, sa svojim klirom i vernim narodom, nastavio putem kojim je pokazao Gospod preko Svetog Save i drugih Svetih Otaca. Eparhija raško prizrenska u egzilu je zdrav deo SPC, ostao veran Bogu i narodu, koji se odvojio od Beogradske patrijaršije i ekumenista koji vode narod u ruke vatikanskom krvniku papi i večnu propast.
Narode srbski, kao što si pokazao jedinstvo u odbrani svetinja kada su đavolje sluge milogorci udarili spolja na svetinje u Crnoj Gori, još veće jedinstvo treba da pokažeš sada u odbrani svojih svetinja, odnosno Pravoslavne vere, od napada iznutra od strane ekumenista i njihovih poslušnika. Svim neprijateljima naše SPC, i onima spolja i onima iznutra, isti je gazda rimski arhijeretik papa, koga ekumenisti i njihovi poslušnici nazivaju “sveti otac“, a rimokatoličku zločinačku organizaciju sestrinskom “crkvom“.
Braćo i sestre, čuvajmo se kapetana jude i lažnih pastira, vukova u ovčijim kožama, branimo i čuvajmo Pravoslavnu veru kakvu nam je Gospod preko Svetog Save dao. Poslušajmo reči hrabrog i časnog oficira iz navedene priče, odnosno blaženopočivšeg vladike Artemija (1935-2020): “…Mi smo sabrani ovde u ime Gospoda Isusa Hrista i ispovedamo veru koju smo primili od Svetih Apostola, Svetih otaca, Svetih Vaseljenskih Sabora, preko Svetoga Save i kralja Milutina, Svetoga vladike Nikolaja i Svetog Justina Ćelijskog. Eto mi smo na tome putu i na tome putu treba da ostanemo bez obzira na sve napade i sve kritike, na sve laži koje se iznose protiv nas. Treba da budemo sigurni da je ovo taj put, put spasenja, put prave vere, put koji vodi u život večni, radi čega smo i stvoreni od Boga i poslati u ovaj svet ovde…“.
PAMETNOM-DOSTA!
Pravoslavlje jedino spasenje
Kad je čovek izmiren sa Bogom,
onda može i vladati sobom,
A bez Boga greh njime ovlada
te ne može dobru da se nada.
Boga ljubi ko zavete drži,
koji Veru Pravoslavnu služi.
Bez te Vere spasenja nam nema,
bez te Vere pakao se sprema.
Kad je čovek ispunjen vrlinom
on se druži sa Božijim Sinom.
A bez Sina vrline mu nema,
duša pati od mnoštva problema.
Boga ljubi ko zavete drži,
koji Veru Pravoslavnu služi.
Bez te Vere spasenja nam nema,
bez te Vere pakao se sprema.
Kada čovek lek za dušu traži,
on u Crkvi bolove ublaži.
A bez Crkve leka duši nema,
te se večna bolest za nju sprema.
Boga ljubi ko zavete drži,
koji Veru Pravoslavnu služi.
Bez te Vere spasenja nam nema,
bez te Vere pakao se sprema.
Sveti Sava plače
Tamo gde je Nemanjića slava,
tu je srbska pobednička Glava.
Car Lazare tvoj je Zavet danas
otišao sve do zaborava.
Neki tuđin kukolj posejao,
a Srbin ga rado dočekao.
Osta samo malo verno stado,
što za Hrista stradalo bi rado.
Sveti Savo plačeš sa visine,
Srbin tebe menja za Latine.
Puste duše od pustog izroda,
postadoše vođe tvog naroda.
Od kako si dao veru pravu
Srbin nije im’o goru slavu.
Blagi Hriste, zbog Tvog malog stada,
oslobidi narod Tvoj od jada.
Autor: jerej Ivica Tasić, Eparhija raško prizrenska u egzilu
