BERLIN/ŠTUTGART Za samo mesec dana 60,4 miliona Nemaca sa pravom glasa, odlučivaće o novom sazivu nemaćkog Saveznog parlamenta -Bundestagu u Berlinu a time i o novoj nemačkoj vladi. U pokrajini Meklenburg/Forpomern i u Berlinu, ujedno će biti birani Pokrajinski i Gradski parlament. Koliko će nekadašnjih srpskih državljana koji su poslednjih decenija postali Nemci sa punim pravom glasa izaći na birališta –nije poznato.
Kao što se u Srbiji ne zna tačan broj stanovnika, ni koliko je zaista postojećih glasača bez falsifikovanih podataka upisano u biračke spiskove, ni koliko naših sunarodnika stalno živi na Kosovu, a ne kao neki političari koji tvrde da predstavljaju Srbe a stalno su u Beogradu, ne znamo ni gde su granice Srbije, kao ni koliko je stvarno tuđih jezika potrebno i zašto su dozvoljeni kao službeni jezici u Srbiji. Najzad, ne zna se ni gde se i za šta troše silne milijarde iz budžeta i od ogromnih pozajmica od belosvetskih lihvara, kao ni ko je i kako postao vlasnik ogromnih dobara, poljoprivrednog zemljišta, industrije, rudnih bogastava…
Tako se ne zna tačno, sem nagađanja brojki, ni koliko Srba živi u inostranstvu, koliko mladih godišnje beži iz Srbije glavom bez obzira, pa ni broj nekadašnjih Srba koji danas imaju nemačko ili neko drugo strano državljanstvo. Znači –znamo samo jedno: da ustvari zbog nezainteresovanosti ranijih i današnjih vlasti za srpsko rasejanje, ne znamo SKORO NIŠTA! Ali se po navodima preplaćene guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković bar koliko-toliko zna, da rasejanje iz celog sveta svake godine donosi Srbiji najmanje 4 milijarde evra u gotovini! U tu sumu nisu ušle devize koje naši zemljaci donose lično, šalju po prijateljima i rodbini isl. a to je, sigurno, još cela jedna milijarda evra.
Priznajem, osim novca koji stiže, sve napred pomenuto je daleko manje važno od drugih „neznanja“-ali je ipak vredno pomena.
Nekadašnji Srbi, danas Nemci, se nikada, za razliku od Nemaca turskog porekla, kojih sa pravom glasa u Nemačkoj po rečima političara Zelenih Cem Ezdemira ima preko 1 milion, nisu posebno interesovali ni za članstvo u političkim strankama ni za glasanje. Možda je razlog za to bio da su sve partije u Nemačkoj, osim nekih umerenih levičara, od početka masovnog doseljavanja srpskih migranata od 1965. g. do danas, bili i ostali izričiti revanšisti -kao „naslednici“ svojih ranijih sunarodnika koji su veoma pomagali nemačke krvave saveznike u oba svetska rata –Hrvate i bili uvek na njihovoj strani.
„Pomoć“ i zaštitu su prihvatanjem u svojevremeno još razrušenu Nemačku dobili čak i ustaški koljači koji su 1945. g. pobegli pred oslobodiocima tadašnje Jugoslavije. I današnje generacije Nemaca pružaju Hrvatskoj veliku pomoć. Strašan ishod ne tako davne nemačke „pomoći“ je bila inicijativa i podrška krvavom razbijanju Jugoslavije u cilju stvaranja nove Nezavisne države Hrvatske, veoma slične onoj Pavelićevoj iz 1941.g. Pomagali, su negirajući te zločine u javnosti, i kod nikada osuđenog progona preko 200.000 Srba u poslednjem ratu i ubistava 2000 nedužnih civila i dece iz Krajine.
Što se Srba spočetka migracija pa i danas tiče, prihvaćeni su uglavnom kao „nužno zlo“ jer su bili potrebni dobri radnici. je kulminiralo Noviji nemački revanšizam je kulminirao učestvovanjem Nemaca u NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore od 28.februara do 10. juna 1999. godine!
Pomenimo da je, pored Engleza Blera, jedan od žešćih zahteva da se bombarduje Srbija došao od tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera iz Socijalističke partije nekadašnjeg mirotvorca Vilija Branda. I Šreder i Bler su po navodima Aleksandra Vučića danas njegovi „veliki prijatelji“! Mnogi Srbi se pitaju zbog čega ih Vučić naziva prijateljima? Možda zbog više od 2000 ubijenih Srba u NATO bombardovanju?
Vratimo se Nemcima. Upućeni govore da je bivši, naizgled podosta njonjavi ali dovoljno lukavi kancelar Helmut Kol iz partije Hrišćanska demokratska unija (CDU) zahtevao da se izbegne nemčko učešće u NATO ratu protiv Srbije- ali on više nije bio na funkciji da bi to mogao da spreči. Njegovog naslednika, spocijalistu Šredera, nisu nimalo interesovali Kolovi zahtevi. Njega je pobedom partije CDU na izborima 2005.g., zamenila tada najširem krugu i zapadnih i istočnih Nemaca skoro nepoznata Angela Merkel, rođena 1954. g. u zapadnonemačkom Hamburgu.
Angelin otac, evangelistički teolog i socijalista, je sa porodicom i jednomesečnom Angelom prebegao u Istočnu, komunističku Nemačku (DDR). U Istočnoj Nemačkoj posle školovanja i studija, Merkelova je dogurala do akademske titule doktora fizičke hemije. Postoje predpostavke da ona ipak nije bila toliko neutralno-apolitična, jer su u DDR obično mogli da studiraju samo provereni članovi komunističke partije, ili partiji odani i bliski studenti. Posle pada Berlinskog zida Merkelova se volšebno pojavila i u politici.
Ona je, navodno, bila „samo šef“ odeljka komunističke organizacije mladih „Slobodna nemačka omladina“ (Freie deutsche Jugend-FDJ). U javnosti se malo zna o njenim tadašnjim eventualnim vezama sa zapadnim obaveštajnim službama. Ipak je začuđujuće, kako je ona, gotovo preko noći, uletela u nemačku visoku politiku i odmah posle rušenja Berlinskog zida postala član partije CDU, zatim ministarka, predsednica Kolove partije pa onda i kancelarka. To nikome u obe ondašnje Nemačke za tako kratko vreme nikada nije pošlo za rukom. „Neverne Tome“ misle da ona to, bez podrške američkih i nemačkih službi, jer im je bila potrebna za neke kasnije „poslove“, nikada ne bi uspela.
Angela Merkel je po „kancelarskom stažu“ stigla svog nekadašnjeg mentora Helmuta Kola, oboje su vladali Nemačkom po 16 godina. Nije poznato zašto je Merkelova odbila kandidaturu za još 4 godine vladavine iako je lako na toj funkciji mogla da ostane. Njena šansa je bila daleko veća od šanse za tu funkciju njenog „naslednika“ na izborima ove godine, Armina Lašet. On je od 2017. predsednik vlade pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, od januara ove godine je i predsednik političke partije na vlasti -Hrišćanske demokratske unije (CDU). Poštovanje prema svom nekadašnjem mentoru Kolu, koga je Merkelova lično uklonila sa političke scene, kako tvrde neki analitičari čak i raznim smicalicama, sigurno nije razlog da ova 66-to godišnja veoma vlastoljubiva žena odustane od nove kandidature. Pre će biti, kako se priča, da su u pitanju zdravstveni problemi.
Angela Merkel je od Kola nasledila jaku partiju koja je 2005.g. kada je u fotelju kanncelarke ustoličena prva žena-kancelar u istoriji Nemačke, imala 35,2 % osvojenih glasova birača. „Junior partner“ u formiranju vlade, Socijalisti, su osvojili 34,2% glasova –zato je Gerhard Šreder, kao šef partije sa manje glasova, mesto kancelara morao da ustupi Merkelovoj ali je njegova SPD ostala koalicioni partner i u toj saveznoj vladi.
Od stupanja na Vlast Angele Merkel prvo polako, krenuo je sunovrat i njene partije CDU ali pogotovo i partnerske partije socijalsita -SPD. Na izborima 2013.g. CDU dobija 34,1% glasova a SPD sa osvojenih 25,7% glasova je izgubila skoro 10% biračkog tela. Razlog debakla socijalista politički analitičari su videli u vođenju njihove politike koja je postala skoro istovetna kao i politika partije CDU. Socijalisti su zanemarili vitalne interese svojh vernih glasača- radnika, malih službenika, članova sindikata itd. za koje su se decenijama borili, da bi sada i SPD sve jače politički nastupala u korist vlasnika kapitala, industrijalaca i bogatog sloja Nemaca.
2017. godine kreće još veći sunovrat obe nekada velike narodne partije. I CDU i SPD gube veliki broj glasova. CDU na čelu sa Angelom je osvojila samo 26,8% a SPD pada na najmanji broj osvojenih glasova od proglašenja Savezne Repubhlike Nemačke 1949.g. Dobili su samo 20,5% glasova! Trend se nastavlja, pa po anketama više Instituta za ispitivanje javnog mnjenja, ako bi već sutra bili izbori –ne kao što je utvrđeno tek za mesec dana, CDU –ovog puta bez Merkelove, bi dobila samo 23% glasova a SPD 21%.
Ako se obistine ove prognoze, CDU i SPD neće biti u stanju da sastave većinsku vladu pa će im biti potreban i „treći igrač“ –najverovatnije će to biti Slobodni demokrati –FDP. To je partija veoma bliska kapitalu i industrijalcima ali i drugoj bogatijoj klijenteli. Kako se predviđa, FDP će osvojiti oko 11% glasova.
U novi saziv parlamenta će lagodno ući i stranka Zelenih kojoj, zbog nekoliko mahinacija Analene Berbok -njihove kandidatkinje za mesto kancelarke, kao npr. zbog plagijata dobrog dela teksta u svojoj nedavno objavljenoj knjizi, lažnih izjava itd. opada rejting. Do pre 3 meseca ankete su predviđale da će Zeleni osvojiti oko 25% glasova i biti jači od obe druge velike partije. Danas se govori samo o oko 17-18%. Ipak nije isključeno, iako malo verovatno, da ukoliko se posle 26. septembra tzv. „veliki igrači“ CDU i SPD ne dogovore ko će da dobije mesto kancelara ili se ne postigne dogovor sa trećim koalicionarom, Slobodnim demokratama FDP, umesto FDP u igru uđu Zeleni. Naravno, računski su moguće i kombinacije CDU-Zeleni-FDP sa malom većinom, ali ipak- u politici je, nažalost, sve moguće!
Pošto veoma radikalni ekološki program Zelenih, zahtevom za brzu zabranu motornih vozila sa motorima na benzin, dizel ili gas, zatim hitno zatvaranje termoelektrana na ugalj itd. ne odgovara previše „velikim političkim igračima“, ali ni industriji koja u proizvodnji automobila upošljava skoro 2 miliona radnika i još uvek čak i pored korone beleži odličan polugodišnji neto prihod, to su izgledi Zelenih da uđu u vladu možda i mogući ali je isključeno da oni dobiju mesto kancelarke.
Naravno- do izbora ima još 4 nedelje, a predizborne „bitke“ u medijima, salama i na trgovima, su tek krenule svom žestinom, pa je na političkom nebu Nemačke još uvek sve moguće. Jedina koalicija kojoj ne teži ni jedna od pomenutih partija je saradnja sa Levicom koja bi po predviđanjima dobila oko 6-7% a još manje sa izrazitom desnicom, koju mnogi nazivaju čak i profašističkom. To je tzv. „Akcija za Nemačku“ (AFD) koja bi po predviđanjima dobila oko 10 do 11 % glasova.
Inače, što se rejtinga vodećih političara koji ciljaju fotelju kancelara tiče, znači predsednika ili predsednice vlade, glasači još uvek najbolje ocenjuju Angelu Merkel, ali ipak ne tako dobro kao ranijih godina. Kandidat CDU partije koji treba da nasledi Angelu Merkel, Armin Lašet, je u ocenama na tabeli od plus 5 do minus 5 pao na minus 0,3 -kandidatkinja Zelenih je od ispitanika dobila još lošiju ocenu od čak 0,4 dok je kandidat socijalista Olaf Šolc ocenjen sa plus 1,4! Angela Merkel je od anketiranih dobila veoma dobru ocenu od plus 2,5 iako se više ne kandiduje za kancelarku.
Analitičari pokušavaju da odgovore na pitanje zašto je usledio veliki pad rejtinga partije Hrišćanskih demokrata od izbora 2013.g. sa 34,1% na danas verovatno samo oko 22%, znači manje za 12,1%? Mišljenja su podeljena, ali, mnogi smatraju da narod nije zaboravio poziv Angele Merkel i njeno otvaranje nemačkih granica da 1,2- do 1,5 miliona migranata dojuri u Nemačku. Ne zaboravlja se i njen doček azilanata na železničkoj stanici u Minhenu sa buketima cveća, muzikom i govorancijama, bez provere ko su ti uglavnom mladi, ratnosposobni muškarci -koje najveći broj stanovnika Nemačke nije uopšte želeo. Migranti koštaju Nemačku za smeštaj, ishranu, lečenje, igradnju i finansiranje obdaništa i kurseva jezika, socijalnu i zdravstvenu zaštitu itd. preko 20 milijardi evra godišnje, ili od 2015. do danas najmanje 120 milijardi evra.
Azijsko-afričke pridošlice su delimično doprinele i ogromnoj nestašici stanova na tržištu čije su zakupnine otišle u nebo pa nije čudo da se bes glasača odražava i u broju krstića na glasačkim listićima. Uzroci pada rejtinga su verovatno i ogromni rashodi za vojno angažovanje nemačke armije Bundesver širom planete-od Avganistana, preko Iraka, Istočnog Timora, Kosova i Bosne- pa do ko zna još gde. Sve te ludorije niko u parlamentu nije pokušao da spreči. Pominje se cifra troškova stacioniranja vojske po svetu od oko 25 do 50 milijardi evra godišnje. Ni Zeleni koji su bili izraziti pacifisti ali su ipak tražili NATO bombardovanje Srbije, nisu pokušali da u Parlamentu spreče izglasavanje dozvole za angažovanja armije van Nemačke. Za njih se danas govori da je nekadašnja parola „Nikada više rat“ promenjena u parolu Nikada više rat BEZ NAS ZELENIH!
Naravno da glasači pitaju, ali na to nikada nisu dobili objašnjenje, kako, zašto i prema kome postoji nemačka obavezala da prihvati toliko migranata, zatim da se učestvuje u NATO vojnim akcijama koje nisu predviđene NATO ugovorima, da poveća budžet za vojsku, naoružanje i poveća plaćanja NATO paktu. Pitanje je i zašto su povećani opšti državni rashodi, produžen radni staž budućim penzionerima, a decenijama se ne sprečava odliv kapitala od neplaćenih poreza akcionerskih društava –giganata nemačke privrede, koji svoje poreze minimiraju plaćanjem preko centrala prijavljenih negde u nekoj „poreskoj oazi“ itd. Sve su to samo oni najozbiljniji uzroci pada rejtinga obe nekada velikih „narodnih“ partija CDU i SPD.
U novije vreme neki novinari su prihvatili priču da su Sjedinjene američke države još pedesetih/šezdesetih godina prošlog veka zahtevale od Evrope, da se kao bastion protiv sovjetskog komunizma, stvori zajednica država po uzoru na SAD uz istovremen zahtev- da se, opet po američkom modelu, i u Evropi, posebno u Nemačkoj koja je po tom pitanju bila dosta „čista“, izmeša stanovništvo doseljenjem ljudi crne boje kože, muslimansko-arapskim azilantima itd. To je vremenom bilo palo u zaborav, sve dok na vlast, prvi put u istoriji SAD, nije čovek došao crne puti -Barak Obama. On je, tako izgleda, uspeo da možda nekako natera Angelu Merkel da prihvati što više „obojenih“ migranata iz Afrike i Azije uz želju da isto učine i druge države kao Italija i Grčka, preko kojih bi išao glavni tranzitni talas azilanata, ali i sve druge članice EU osim Engleske i Francuske. One su dolaskom migranata iz njihovih bivših kolonija već imale i previše ljudi drugih rasa i boja kože i drugih veroispovesti.
Za Obamu nije bio nikakav problem da „pokrene“ više miliona migranata-begunaca od ratnih razaranja u pravcu drugih država ali i u pravcu hrišćanske Evrope. Nekoliko jačih bombradovanja i raketiranja, uvođenja sankcija pa i otežavanje uvoza lekova i hrane itd. Siriji, Iraku, Avganistanu, Libiji i svim drugim „neposlušnima“, zatim iniciranje ratova i međusobnih pokolja Afrikanaca ali i zločina u drugim muslimanskim državama dostavama oružja i finansiranjem tobožih „boraca za demokratiju“, naravno po američkom modelu, i eto (željenog?) masovnog begstva u pravcu EU!
To je, priča se, činio sramotni dobitnik Nobelove nagrade za mir, Obama. Sličnim, ali „miroljubivim“ stopama je krenuo i Trampov naslednik Bajden. Posle 20 godina duge okupacije i ubijanja talibana ali i nedužnog stanovništva u Avganistanu i za to potrošenih i do 2000 (dve hiljade!!!) milijardi dolara, „pokupio“ je svoju vojsku i „američke krpice“ tako da novi talas izbeglica, naravno ne u pravcu SAD nego u evropske države, može da krene! Nemačka bi trebala da primi desetine hiljada Avganistanaca, nekadašnjih saradnika nemačke vojske, špiuna, prevodilaca i učesnika u avganistanskloj administraciji američkog tipa. To su dodatni troškovi sa kojima će se boriti nova nemačka vlada uz (ponovnu) ljutnju dobrog dela stanovnika Nemačke.
Nedavno je jedan poznati novinar napisao –da bilo ko da dođe na vlast u Nemačkoj neće mu biti nimalo lako. Uz napred pomenute izdatke treba dodati najmanje još 30 milijardi evra za obnovu kuća i kompletne infrastrukture uništenih u nedavnim katastrofalnim poplavama koje su odnele oko 200 ljudskih života ali i čitave manje gradove. Nemačka će morati da se zaduži sa najmanje 600 milijardi evra kako bi sanirala posledice korona-pandemije na privredu. Tako će uz postojećih 2300 milijardi evra, dug uskoro dostići najverovatnije i cifru od 3000 milijardi evra. Povećanje zaduživanja, kažu ekonomisti, uvek prati i povećana inflacija koja je ove godine u Nemačkoj već skočila na brojke od 3 do 5%.
Zahvaljujući ogromnim izdacima, tačnije razbacivanju para, novac nedostaje svuda. Preko 3000 mostova na autoputevima se moraju pod hitno sanirati, slično je i sa mnogim ulicama po gradovima, sa prugama i deonicama autoputeva, sa javnim objektima. Potreban je novac za izgradnju odbranbenih sistema od poplava i obnove komunalnih objekata- od obdaništa i škola pa do bolnica. Za sve to nema novca ali za vojsku i azilante ima, ljute se mnogi Nemci.
Ekolozi se zbog nestašice novca pitaju odakle uzeti pare za preko potrebnu opsežnu izmenu sistema zaštite prirode i ljudi kako bi se smanjile klimatske promene koje su već postale očigledne. Od političara su se čula samo uobičajena, uglavnom prazna obećanja, bez objave konkretnih planova.
Nezadovoljni glasači se sve više okreću desničarskoj partiji AFD koja je mnogim obećanjima, slično svojevremeno Hitlerovim nacistima, već krenula u „lov na glasače u mutnom“. Na ruku im ide i najava da ove i najverovatnije sledeće godine neće biti redovnog povećanja penzija. Videće se odmah posle izbora 26. Septembra koliko je ADF bio uspešan u svom lovu novih simpatizera.
Da i za Nemačku, zahvaljujući lošem radu dosadašnjih vlada Angele Merkel dolaze „crniji dani“, ako ne i totalno crni,-to je sigurno- čuli smo od naših sagovornika -Srba. Na pitanje da li mogu da kažu kuda ide Nemačka, jedan Lala iz Vojvodine, očigledno kivan jer je zbog nestašice para za javne radove ostao bez posla, nam odbrusi onako, „sočno“ -Nemačka ide, ali samo malo sporije nego moja Vojvodina i Srbija, pravo u PM.
A ona suluda ministarka Čomićka koja bi da Vojvođani dobiju posebno državljanstvo, možda kako bi se brzo na zahtev Švaba odvojili od Srbije, uz verovatni predlog „neka se pripremi Zukorlić i njegov Sandžak za bošnjačka državljanstva oteraće nas u tri PM“ -poruči Lala, možda mileći da i Čomićka čita KORENE. Bilo bi lepo ali, veovatno, to nije slučaj. Da Čomićka čita KORENE, bar bi znala šta o njoj i srpkoj vladi misle sufinansijeri opstanka Srbije, Srbi iz rasejanja.
autor:Predrag Rakočević, Štutgart
Nikola,
u mom članku ja nigde ne pominjem MRŽNJU Nemaca prema Srbima -pišem o zaista postojećem revanšizmu koji je prema Srbima, kao pobednicima u oba svetska rata, stvarno postojao ali može, a i ne mora više da sadrži mržnju nego samo nekakve možda „strateške interese“! Naprotiv, Nemci cene visoku stručnost i marljivost naših radnika- od manuelaca do profesora univerzitteta. Podrška ipak ide uglavnom -Hrvatima. Ali možda po čuvenoj „inerciji“ može da postoji i danas u revanšizmu i deo mržnje. Naglasak je na POMAGANJU ustašama i Hrvatima što je i očigledno i dokazivo. Ko im je u vreme Broza omogućio ustaške kampove i oružje za obuku diverzanata na teritoriji Nemačke za napad na Srbe u Hrvatskoj? Nemci Ko im je tolerisao na miniranje jugoslovanskih institucija i firmi u Nemačkoj od 1960 do 1980 .g. ? Nemci. Ko se mnogo založio za rasturanje Jugoslavije? Nemci. Ko je gurao Hrvatsku bez svih ispunjenih uslova u EU- Nemci. Ko im je pomagao da se srpske oružane snage u vremenu izgona Srba iz Krajine drže na odstojanju -SAD I NEMCI itd.. Revanšizam Nemaca postojao je sve do skoro i prema drugim narodima. Kao prvi primer su Francuzi koji su sa Nemcima uvek bili na ratnoj nozi -npr. zbog Elzasa.
Ipak- za razliko od Engleza i mešavine naroda zvanih Sjedinjene američke države, Nemci i stotinama godina kasnije pamte i cene svoje saveznike koji su im nekada bili na usluzi ili ratovali sa njima. Pominjem samo Turke, Bugare, Mađare kao i novonastale države na severu Evrope – Litvaniju i Estoniju idr. Tu je i Ukrajina iz koje su u Drugom svetskom ratu, odmah posle ulaska SS trupa i nemačkog Vermahta hiljade dobrovoljaca prišlo SS jedinicama i postali jedni od najzloglasnijih čuvara, ubica i mučitelja u Hitlerovim i Himlerovim koncentracionim logorima! Nemci su zbog Ukrajine spremni da se i dan danas zakrve sa Rusima kako bi omogućili da bar deo ruskog gasa teče u Nemačku i EU i preko Ukrajine kako bi njihovi ratni saveznici imali deo prihoda od tranzita. Bez obzira što bi transport gasa mogao jeftinije da teče novim Severnim tokom koji će ukoro biti završen. A Englezi, a Amerikanci? Pa oni su uvek trenutno potrebne narode „sažvakali, isisali iz njih korist i ispljuvali“ – pa tako i nas Srbe. Dok je srpski opanak krvario na Balkaskim ratištima u Velikom ratu, kasnije i u Drugom svetskom ratu -jer su Srbi bili najbrojniji borci držeći skoro 150.000 nemačkih boraca u ondašnjij Jugoslaviji- vojska koja je nedostajala na Istočpnom frontu, Srbi su bili zaista dobro tzv. „topovsko meso“ da bi nam kao „velikim saveznicima“ Zapada, rasturili državu, oteli Kosmet i na vlast doveli ljude koji će koliko sutra, ako Zapadu to odgovara, prodati i državu, i sebe i grobove svojih predaka. E, to je ta razlika, po meni, između revanšizma Nemaca i verovatne mržnje Engleza i Amerikanaca prema Srbima!
S poštovanjem P. Rakočević, Štutgart
Господине Ракочевићу, ипак нисте одговорили на моја питања: ако Немци тако реваншистички гледају на Србе, зашто се онда ти Срби не врате назад у Србију? Зашто све више Срба жели да иде баш у ту злу Немачку да их зли Немци попреко и са ниподаштавањем гледају? Зашто Ви још увек живите у тој злој Немачкој?
Gospodine Nikola, čitam vaš komentar pa se pitam da i vi niste neki esenesovac kada bi, očigledno najrađe, da sve Srbe vratite iz Nemačke. A gde i u čije stanove da vratite, da još desetinama godina žive sa dedama, babama ili roditeljima u tesnim stanovima dok luperde u BG od pokrađenih para zidaju viletine i stančuge- ovo važi posebno za mlade koji su tek pobegli iz Srbije. iNa koja radna mesta da se vratite, na koje bedne plate i sve bedniji život? Pa -odgovor i sami dobro znate- i pored osećaja revanšizma -jer kako objasniti istoriju prošlosti i odnos Nemačke prema Srbiji? Ko je lud da se sa lošeg vrati na još gore? Verovatno niko ni iz Australije a pogotovo ne iz Nemačke u kojoj se još uvek relativno dobro živi! Da li bi se vi vratili iz jedne socijalno i pravno dobro uređene države u Srbiju gde ne vlada ni pravo, ni socijala i gde je korupcija najveća u Evropi, i u jednu od danas, po evropskim merilima, najsiromašniju državu Evrope da u njoj radite, zarađujete i preživljavate? Verovatno dobrovoljno ne, osim ako vas neka druga muka na tako nešto ne natera. Lično znam desetine Srba, posebno penzionera, koji su se bili vratili u Srbiju pa opet pobegli u Nemačku gde ne moraju da se podmite lekari, medic. sestre, gde nema redova na šalterima opština i dr. institucija i gde, i pored postojećeg revanšizma prema Srbima koje je autor relativno dobro opisao u svom članku, nema neke posebne mržnje. I gde se osećaju i sigurnije i bolje nego u današnjoj Srbiji. Pogledajte samo koliko velelepnih kuća, ako uopšte dolazite u Srbiju, koje su sagradili naši iseljenici iz Nemačke i Austrije zvrje prazne, a ti isti ljudi stanuju u neadekvatnim stanovima u Nemačkoj i Austriji jer su samo posle kraćih boravaka u od vrhuške i njoj bliskoj mafiji otetoj i pokorenoj Srbiji, shvatili da od lošeg ima još goreg! A u Nemačkoj, i pored postojeäeg političkog a ne toliko narodnog revanšizma, nije lošije nego u Srbiji. Kada se vi vraćate u Srbiju da doživite sve SNS blagodeti? Zašto se ne zapitate zašto se begunci iz arapskih i afričkih država, kojima u Nemačkoj nije nimalo sve idealno, ne vrate u njihove od Amera razorene postojbine? Svaki čovek ima pravo da oceni gde mu je život bolji, pa makar svi uslovi bitisanja nisu uvek idealni i da tamo ostane, živi i privređuje. Takvim ljudima ne trebaju vaša pitanja zašto, kako i zbog čega, ako se nešto opravdano pominje, dokumentovano prošlošću. Oni ipak odlučuju sami ceneći ono što možda i nije najidealnije ali im je najkorisnije! Ajd zdravo g. iz Australije!
Поента оба моја коментара је зашто кукате на ту Немачку ако вам је тамо боље него у рођеној земљи. У тексту г. Ракочевић каже да Срби у Немачкој нису заинтересовани за политику и не гласају. Зашто? Зашто се не организујете. Најлакше је кукати. Ми смо лепи и паметни и вредни а нико нас не воли, јадни ми! Срба у Немачкој има више него Хрвата. Зашто су они утицајнији од Срба у Немачкој? Зато што су организованији. Њихова емиграција је обигравала око немачких политичара, док су наши само гледали како да направе што већу кућу у родном крају и оставе утисак на родбину и комшије. Немци (а и генерално Запад) на нас гледају као некога ко не зна шта хоће, као неке бунтовнике без разлога и то је тачно. Срби у последњих тридесет година бирају два диктатора а после кукају како сви раде против њих и труде се да побегну баш код тих који их мрзе…и кукају о судби клетој.
Nikola, ti, verovatno dobro znaš šta je pisao veliki srpski duhovnik i pesnik, Njegoš: „poturica je gori od Turčina“! To važi i za poturčene -pardon, omače mi se, pokatoličene nekadašnje pravoslavce, ako takve ljude možemo i smemo uopšte nazvati Srbima! Da bi se dokazali novoprimljenoj veri i novim gazdama, bili su -ne svi, izuzetaka ima koji su prešli u katoličanstvo da bi oni i njihove porodice preživeli pa su se koliko toliko držali po strani- neki od tih novopečenih „Srbohrvata-katolika“ su često činili strašnije zločine od onih „pravih“ Hrvata. I to u sva tri rata, kao treći je ovaj poslednji! Slično je bilo i sa islamizacijom nekadašnjih pravoslavnih Srba u Bosni. Izgleda da je vera u Srba, baš zbog popova koje ti pominješ u Australiji, daleko slabija veza za poreklom nego što je to kod katolika slovenskog porekla!
Srdačan pozdrav iz Štutgarta P. Rakočević
Prognano je iz nove NDH oko 600.000 Srba, na razne načine, počev od 1990. pa do danas. A niko ne postavlja pitanje koliko je u toj novoj ustaškoj državi Srba pokršteno i koliko se od njh danas izjašnjava da su Hrvati?
„Možda je razlog za to bio da su sve partije u Nemačkoj, osim nekih umerenih levičara, od početka masovnog doseljavanja srpskih migranata od 1965. g. do danas, bili i ostali izričiti revanšisti -kao „naslednici“ svojih ranijih sunarodnika koji su veoma pomagali nemačke krvave saveznike u oba svetska rata –Hrvate i bili uvek na njihovoj strani.“
Питање за писца овог текст (ако чита Корене), ако Немци тако реваншистички гледају на Србе, зашто се онда ти Срби не врате назад у Србију? Зашто све више Срба жели да иде баш у ту злу Немачку да их зли Немци попреко и са ниподаштавањем гледају? Зашто писац још увек живи у тој злој Немачкој?
Ја живим у Аустралији и од Срба овде слушам сличне приче, једино што нас овде „мрзе“ Аустралијанци а не Немци. „Чим се презиваш на „ић“ одмах те другачије гледају и немаш шансе да успеш“ је стандардни изговор наших људи. Истина је да се наши људи уопште не уклопе у земљу у коју су дошли и не науче језик (овде слушам наше људе који су дошли пре више од 30 година, а енглески им је и даље на нивоу ученика шестог разреда у Србији). Наравно да тако не могу успети. Углавном се друже међусобно и углавном причају о домовини и шта се тамо догађа као да живе тамо а не у Аустралији. Неко се нашалио па рекао да наши људи у Аустралији гледају и читају вести из Србије да би знали шта се догађа у Аустралији. Иначе, свима који дођу, Аустралија нуди бесплатне часове енглеског како би се што пре уклопили.
Нашим људима је важније шта о њима мисле њихови земљаци са којима живе у новој домовини (иначе они увек трвде да је Србија или република Српска њихова домовина, иако се тамо никад неће вратити), као и родбина и комшије у домовини, на које воле да оставе утисак кад оду тамо. Мислим да ово важи са све наше људе по иностранству било где да живе.
И увек има то поређење са Хрватима, како њих више воле од нас. Истина је да су Хрвати доста организованији од Срба, знају како да се приближе властима и тиме остварују корист за своју заједницу. Код наших људи, ако се и појави неки успешан Србин, на њега Срби гледа са завишћу. Код Хрвата тога нема. Мислим да кад би Хрвати из неког разлога почели да иду у Русију, наши људи би исто трвдили како Руси више воле Хрвате него нас.
Црква је исто неорганизована. Свештеници су углавном послати из Србије и већина се понаша као прави гастарбајтери, највећа је Србенда у крају и ту је да клепи неку лову и врати се назад.
Иначе, колико год мрзели земљу и народ где су дошли, увек ће бити послушни и мањи од маковог зрна, јер ако нешто забрљају и изгубе посао, знају да им следи најгора казна, а то је повратак у Србију и сучељавање са родбином и комшијама и њиховим коментарима како су пропалитети избачени из „раја“
Србе који живе у иностранству, најбоље је описао Бора Ђорђевић: https://www.youtube.com/watch?v=06i2IFTIx5g&ab_channel=Riblja%C4%8CorbaOfficialchannel