Retko koji, takozvani „prosečan Nemac ili Nemica“, će biti u stanju da vam odgovori na u naslovu postavljeno pitanje. Čak ni oni mali, za neke političke odluke nebitni članovi najveće nemačke političke partije CDU (Hrišćanski demokrati) koja je pod svoje skute, posle pada Berlinskog zida i ujedinjenje obe Nemačke primila tada potpuno nepoznatu Nemicu sa Komunističkog istoka, Angelu Merkerl, neće znati pravi odgovor. Zaista, kuda ide današnja Nemačka?
Kao u čuvenim američkim „sapunicama“, ta nepoznata žena je postigla meteorski uspon. Iako bez ikakvog političkog iskustva osim, kako tvrdi, nepolitičkog rada u komunističkoj „Slobodnoj nemačkoj omladini“ (Freie Deutsche Jugend), je za kratko vreme, verovatno, kako se prepričava, uz pomoć određenih američkih službi, dostigla zenit karijere u novonastaloj zajedničkoj državi, Saveznoj Republici Nemačkoj. Istočnonemačka doktorka fizičke hemije je već 1990.g. postala poslanica u Saveznom parlamentu- Berlinskom Bundestagu. 1991. je bila ministarka za žene i omladinu, od 1994.g. preuzima ministarstvo za zaštitu okoline i sigurnost atomskih reaktora, od 1998. penje se na stepenicama uspeha u svojoj partiji na mesto generalnog sekretara da bi samo dve godine kasnije postala predsednica najmoćnije nemačke političke partie CDU. Uspela je da bez imalo muke najuri sog ranijeg mentora, tadašnjeg šefa partije i kancelara Helmuta Kola. 2005.g. je kao prva žena u istoriji Nemačke postala kancelarka, ili na srpskom predsednica vlade! Tu funkciju ima i danas sa žarkom željom da na njoj ostane bar još dva mandata, znači do 2025.g. jer nemački ustav ne ograničava broj mandata. Tada će pomenuta, neverovatno vlastoljubiva dama, naravno ako joj se ostvare snovi i ako i dalje bude birana, postaviti rekord dužine „vladanja“ Nemačkom! Ili, kako tvrde njeni sve brojniji neprijatelji, satiranja Nemačke.
Iz brojnih razgovora sa Nemcima znamo da se građani pitaju, koje su to „mračne sile“ doprinele da neko za samo 10 godina postigne ono što mnogi aktivni kvalitetniji, iskusniji i politički obrazovaniji, u intrigama oko vlasti spremniji ljudi ne uspevaju celog života?
Iako je Merkelova, bar dok je živela u DDR-u (Nemačka demokratska republika) bila navodno za mir, odmah posle dolaska na vlast se pokazala veoma ratobornom i očigledno vernom svojim mentorima. Danas nemačih trupa ima gotovo širom sveta – od Avganistana do Istočnog Timora gde pomažu američkom širenju ratnih sukoba a sve to pod marketinškom parolom da se i u najudaljenijim zabitima globusa navodno štiti nemačka pa i evropska demokratija.
Sociolozi još nisu usaglasili stavove, da li je odlučnost, čvrstoća njenih stavova, velika vlastoljubivost, izuzetno jako izražena želja da pod svoju komandnu „čizmu“ stavi celu Evropsku uniju, Balkan pa i druge države itd. ili nešto sasvim drugo kao npr. činjenica da je po prvi put žena postala kancelar, doprinela izuzetnoj popularnosti Angele Merkel među nemačkim biračima. Ali, ta njena nekada poslovična popularnost se rapidno smanjuje tako da se postavlja pitanje, da li će na dolazećim Saveznim izborima 2017.g. uspeti da se održi na vlasti – ako ne ode i ranije.
Razlog opadanja popularnosti je jasan svakom građaninu Nemačke. Merkelova je odani saveznik američke politike zavađanja naroda i grupacija različitih veroispovesti. Ona podržava američku politiku podrške svima koji bez razmišljanja kreću u rat protiv svih koji se protive američkoj hegemoniji i njihovom „ratu za gas i petrolej“ i druge resurse pa makar to bila kontrola proizvodnje opijuma u Avganistanu. Naravno, podrška nemačke kancelarke važi i za ulazak američke vojne sile u ratna dejstva, čak i protiv regularnih vlada napadnutih naroda! Nemačka kancelarka je zbog te podrške u određenoj meri suodgovorna za zastrašujuće rezultate bombardovanja u Siriji i šire.
Najočitiji primer su ratne strahote gde su milioni ljudi, posle stotine hiljada pobijenih, bili primorani da beže od američkih, turskih i francuskih bombardera i radikalnih islamista -koljača koji su, kao i mnoge druge terorističke organizacije koje su se vremenom otrgle kontroli Vašingtona, „dete“ Sjedinjenih džava! Naravno da ta „saveznička bombardovanja“ Nemačka nikada nije osudila, ali se, posle ulaska ruske vojne avijacije u dejstva protiv islamskih terorista, svakodnevno u nemačkim medijima i izjavama političara protura protest protiv „bestijalnog ubijanja nedužnih građana u Siriji“. Znači, ubijanja od strane Amerikanaca i drugih su u redu, ali je borba Rusa protiv islamskih koljača bestijalna!
Neki autori, kao npr. Nemac Jirgen Elzeser u svom mesečniku „Kompakt“ pominje činjenicu da su pojedini američki političari još pre više decenija, kada su SAD već bile planirale „ujedinjenje“ Evrope po američkom modelu Saveznih država, zahtevali da se doseljenjem do 50 miliona ljudi iz Azije, Arapskih zemalja i Afrike, stanovništvo malo „promeša i oboji“ kako bi i po tome ta nova, do danas neostvarena „mešavina država i naroda“ još više ličila na Sjedinjene Države. „Pošto to do nedavno nije uspelo milom, možda su podsticaji pokušaja prevrata u Tunisu, Egiptu, Siriji i Libiji, kao i u još nekim državama, od kojih su se neki pretvorili u krvave ratove uz indirektno ili čak direktno učešće Amerike, osim obezbeđivanja gasa i petroleja za američke koncerne, imale za cilj i pokretanje armije begunaca, baš u pravcu Evrope. U tu svrhu im je dobrodošao i građanski rat u Iraku, a sada i u Siriji koji su takođe „rezultati“ angažovanja Amerike u tim zemljama“ – smatra Elzeser.
Silna lavina gladnih begunaca sa Afričkog kontinenta krenula je još pre nekoliko godina pa do danas preko mora u pravcu Italije. Početkom velikih borbi, potpomognutih od SAD i nekih država EU kako bi srušili sirijskog predsednika Asada verovatno zbog njegovog prijateljstva sa Rusijom i kako bi iz Sirije izbacili rusku vojnu bazu i njihov uticaj u Siriji, žestoko su povećali armiju begunaca od rata i uništavanja celih gradova, ovaj put i uz „pomoć“ NATO članice Turske i „prijatelja“ Amerike, Saudijske Arabije. Pravac kretanja te „nenaoružane Okupacione armije“ išao je preko pravoslavne Grčke. Računa se da je oko 3 miliona izbeglica bilo stiglo u Tursku koja i pored obećane međunarodne pomoći nije želela da prihvati još više begunaca. Preko 1,5 milion begunaca se već dokopao Evrope, najčešće Nemačke. Verovatno je postignut nekakav dogovor, kako da se Turska reši velikog broja izbeglica što je ona i učinila. Dozvolila je „prodavcima ljudskih duša“ da ih prevoze preko mora do nedalekih grčkih ostrva. A onda, sve kao po dogovoru i sve kao da je to režirala neka „mračna sila“ –možda baš ona koja je još pre pola veka pretila da Evropu malo izmeša tamnoputim življem, krenula je lavina ljudi poznatom Balkanskom rutom u pravcu navodno „boljeg života“!
Takođe kao po nečijoj komandi, i Angela Merkel je širom otvorila nemačke granice, pozivajući begunce od rata u svoju zemlju. Prvi vozovi izbeglica koji su sa „Balkanske rute“ stizali u Minhen, dočekivani su govorancijama, muzikom, pesmom, transparentima dobrodošlice i cvećem, pa čak i uz ponudu mogućnosti selfi-fotografisanja sa kancelarkom! U vreme brze komunikacije internetom i mobilnim telefonima, kojima su bili snabdeveni gotovo svi migranti, brzo se po zemljama Bliskog istoka, pa čak i u dalekom Avganistanu, pročula kancelarkina reklama otvorenih granica svima koji se upute put Nemačke! Zli jezici govore, s obzirom koliko je sirotinje stiglo u Nemačku, a poznajući cenu transfera do Nemačke pomenutih „prodavaca ljudskih duša“, da je ipak neko finansirao tu veliku bežaniju ljudi! Ali – ko je to bio? Soroš? Amrikanci? Naftom bogate arapske države?
A onda, kada su stotine hiljada begunca preplavili Nemačku, računa se da ih je do danas stiglo oko 1,2 miliona, sa tendencijom da će ih do kraja 2016. g. stići još toliko, ako Nemačka ne zatvori granice, nastalo je otrežnjenje. Ne „gostoljubive“ kancelarke koja još uvek tvrdi da su svi dobrodošli, nego običnog naroda. Zbog pretnji da će na pokrajinskim izborima za nekoliko nedelja, Angelina partija „debelo“ izgubiti, otreznio se i poneki političar!
Žena koja nikada ne priznaje da je nešto pogrešila ili negde izgubila u nekoj samo njoj znanoj „političkoj igri“ je pokušala da ubedi preostale članice EU da i one prihvate kontigente begunaca čija će se brojka dogovoriti. Prvo joj se suprotstavio mađarski premijer Orban, a onda svi drugi redom, pa čak i momentalno najverniji vazal Nemačke, francuski premijer Oland. Niko nije želeo begunce! Pokušaji Merkelove da se bar delimično na teret drugih država spasi svoje gluposti o prihvatanju svih izbeglica je pokazao, da EU, koja je od svog osnivanja uglavnom bila pod kontrolom, ili kako mnogi Francuzi tvrde – pod čizmom Nemačke, govoreći da ono što Nemci nisu uspeli u Drugom svetskom ratu, jer nisu bili ostvarili totalnu okupaciju Evrope, uspeli su jakom privredom u okviru cele EU. Orobili su sva tržišta tako da i u toku najveće finansijsko-privredne krize, Nemačka beleži stalni izvozni suficit, čak i posle momentalnog gubitka ruskog tržišta. A dobro znamo, da je baš Merkelova i neki njeni vazali iz novonastalih članica EU sa Severa Evrope i Poljske, bila glavni zagovornik rata u Ukrajini i uvođenja ekonomsko-industrijskih sankcija Rusiji!
Posle sve većih protesta stanovništva i otvorene netrpeljivosti prema azilantima, pa čak i paljenja prihvatilišta u kojima su smešteni, velikih mitinga i očiglednog jačanja desnice, pa čak i pronacističkih partija, nemačka vlada je pokrenula pravu reklamnu akciju tvrdeći, da privredi treba nova radna snaga, novi stručnjaci i mlađi naraštaji koji će, pošto je nemačko društvo sve starije, kada počnu da rade, svojim doprinosima finansirati penzije. Međutim, ti navodi ne odgovaraju istini. Među došljacima je najmanje obrazovanih, svi ostali su nekvalifikovana radna snaga koja visoko automatizovanoj i robotizovanoj nemačkoj industriji nije potrebna.
Čak i stručnjacima kojih nema previše među beguncima, trebaće godine da nauče jezik, prihvate sisteme proizvodnje i organizaciju rada u Nemačkoj. Svi drugi će, kako tvrdi bivši visoki funkcioner Socijalističke partije Nemačke Tilo Saracin (ta partija je danas u koaliciji sa Angelom Merkel) u svojoj knjizi „Nemačka satire sebe“, prodate u oko 2 miliona primeraka, kao više od 200.000 Turaka u Berlinu, decenijama stvarati geta stanovanja i živeti od socijalne pomoći na teret poreskih platiša. Među sadašnjim korisnicima socijalne pomoći je već dosta mladih Turaka koji su kao treća generacija rođeni u Nemačkoj – kaže Saracin. Već danas, sve pridošlice imaju prava na socijalnu pomoć koja će Nemačku koštati milijarde. Trezveni ekonomski stručnjaci smatraju, da će avantura Angele Merkel prizivanja u Nemačku više od dva miliona muslimanskih migranata, koštati, uključujući izgradnju stanova, stvaranje radnih mesta, izgradnju novih kapaciteta obdaništa i škola itd. i više stotina milijardi evra! Na pitanje kada će se ta „investicija“ vratiti nemačkom narodu, mnogi kažu – nikada!
Možda je od svih koštanja integracije novopridošlih, daleko bolnija činjenica sve većeg rascepa u nemačkom društvu – koji ide od običnih građana, preko industrijalaca, kulturnih poslenika, političara, do starih i mladih… Nastale su velike podele za i protiv migranata, neki političari već vide u sve većim protestima građana začetke mogućih nemira, verskih sukoba pa možda i građanskih ratova. Protivnike migranata u njihovom ubeđenju da hitno treba sprečiti priliv novih i što pre se rešiti ovih koji su već, kako kažu, „okupirali Nemačku“, potvrđuju sve veći neredi koje prave migranti, krađe i pljačke, nasrtanje na Nemice pa čak i silovanja kao ne tako davno u Novogodišnjoj noći na velikom trgu pred Katedralom i Železničkom stanicom u Kelnu.
Prema pisanju nezavisne štampe koje je nažalost sve manje u Nemačkoj, policijski i politički funkcioneri zataškavaju izgrede i zločine tamnoputih kako „ne bi dodatno izazivali gnev domaćeg stanovništva“. U štampu i na TV kanalima se svakodnevno plasiraju bezbrojne priče o migrantima i njihovoj zloj sudbini, mukama pretrpljenim u bekstvu, nestalima u vodama Egeja, tu su obavezno i deca koja kukaju na sav glas, govori se o gladi i bedi koja traje nedeljama i td. Ali, ako se malo tačnije pogledaju snimci, nigde se ne vide do kosti od gladi smršali ljudi, žene i deca, svi su dobro obučeni i mnogima u rukama svetlucaju – mobilni telefoni. Zato nije čudo, da protivnici dolaska migranata odavno medije nazivaju „mediji laži i prevara“! O prilozima koji hvale dolazak migranata koji će Nemačku spasiti od „bele kuge“ – malog nataliteta i koji će, kada počnu da rade i da uplaćuju u socijalne fondove, navodno spasiti nemački penzioni sistem – ne treba ni govoriti. Jedino što niko u javnosti da izusti – da pomene ime glavnog krivca za sve ove nedaće, ratove i progone – Sjedinjene Američke Države!
Na kraju, nama Srbima su slični snimci odavno poznati – iz poslednjih ratova na Balkanu. Nemački mediji su čak imali toliko drskosti da grobove sa krstačama svojoj javnosti danima prikazuju kao – grobove od Srba pobijenih muslimana!
Angela Merkel je već, bar malo, povukla „ručnu kočnicu“ i prihvata samo još begunce iz Sirije i Iraka, ali tvrdoglavo ne želi da na zahtev opozicije, pa čak i svojih saveznika u vladi, limitira njihov broj. Tako je u gotovo bezizlaznu situaciju stavila Grčku, pa i balkanske zemlje, jer se na makedonsko-grčkoj granici gomilaju begunci iz Avganistana, Pakistana, Irana itd., koje Nemačka ne prima, pa ih ne propuštaju ni Makedonci. Prepustiće ih, verovatno, preko nove rute Albanija, da bi ih preko Kosova infiltrirala u Srbiju, gde će i ostati, jer gde će Srbija sa njima? Aleksandar Vučić, iako su mu druge suverenije države od Srbije pokazale kako se to radi u cilju zaštite sopstvenog naroda, kaže da „posle pada berlinskog zida ne želi nove zidove i žicu na granicama Srbije“.
Jaka stranka nemačkih zelenih zahteva slobodan priliv svih kojima je cilj još uvek stabilna i bogata zemlja Germana! Merkelova nimalo ne haje da svi pokazatelji govore o padu njene i popularnosti njene političke partije što će se već u martu na pokrajinskim izborima dokazati. Ona, kao kroz maglu luta u pogrešnom pravcu, ali neće da prizna da ni sama više ne zna ni kako će, ni kuda će. Ni koliko će Nemce Angelina „izbeglička avantura“ koštati. A uz nju tumaraju i njeni brojni paladini, nadajući se da će EU već na dolazećim sastancima ministara i šefova vlada, prihvatiti njen zahtev da se preteško breme, koje je ona sama natovarila svom narodu na vrat, podeli po Evropi. Možda će joj neko i obećati tu raspodelu. Ali, u to sam siguran, na prvi april ove godine!
Dolazećih meseci, a možda i godina, ako Merkelova ne bude što pre srušena i neka nova vlast u Vašnigtonu ne odredi nove smernice nemačkog bitisanja, razvoja i eventualnog vraćanja migranata u zemlje gde su ratovi završeni, verovatno čak ni posebnim saznanjima „potkovani“ insajderi i politički analitičari, o ljudima sa ulice i da ne govorimo, neće biti u stanju da tačno odgovore na pitanje iz naslova ovog članka. Osim možda po nekog Srbina poznatom konstantacijom da i za Nemce, očigledno, važi stari srpski odgovor na pitanje gde si bio? Odgovor svi znamo jer u potpunosti važi i za delovanje naše vlade: nigde. Šta si uradio? Ništa!
Predrag Rakočević
