“Kuda idu divlje svinje”

1
1287

Srbiju su preplavile poplave, a Beograd divlje svinje koje sa poplavljenog Ratnog ostrva preplivavajju Dunav i beže u prestonicu – zlobnici kažu, čule da je Vesić raskopao Beograd, pa ko vele tu im je najsigurnije dok ova luda vremena ne preteknu.

I kao što Ajnštajn reče – sve je u životu relativno, jedna njegova sledbenica, videvši na fejsbuku objavu kako divlji vepar trči Bulevarom Mihajla Pupina, reče u komentaru – Jadničak, vidi kako se uplašio, jedan drugi komentator, takođe Ajnštajnov sledbenik, joj u komentaru odgovori – Videla bi da li je jadničak, da je tebe onko u trku zaždio.  

“Kuda idu divlje svinje” je naslov popularne serije koju smo početkom sedamdesetih godina prošlog veka rado gledali na RTS-u, čija je radnja smeštena u okolinu Zagreba ratne 1943 godine – lišena svih ideoloških prepucavanja kojima danas toliko obilujemo, valjda zato što je u ono vreme postojao neko ko je znao da kaže – Dosta!, u kojoj se priča o sukobu dve švercerske grupe, čije se aktivnosti odvijaju pod budnim okom žandarmerije – svaka sličnost sa današnjim dešavanjima je isključena, što ne znači da se ne bi moglo postaviti pitanje  – kuda zapravo idu divlje svinje, ne ove koje su zbog muke preplivale Dunav, njih će već nekako pohvatati, već one druge, svakojakih vrsta, a nakotilo ih se.

* * *

Rekoh gore da je sve u životu relativno, pa tako i izveštaj Evropske komisije o “napredovanju” Srbije na putu ka Evropskoj uniji, koji je sve nas koji smo poverovali da Srbija zaista hoće da ide ka tom cilju zabrinuo, dok je premijerku, šefica izvršne vlasti u ovoj zemlji – tako piše u Ustavu, koja bi sa te funkcije trebala i da upravlja tim procesom, zabavio i nimalo uznemirio, sem što šef svih šefova reče da je nju to samo iznerviralo, pa se eto sad zbog toga i on nasekirao.

Da Premijerki život bude još zabavniji postarala se i međunarodna nevladina organizacija Freedom House, koja je u svom izveštaju o stanju medijskih sloboda žestoko izrezilila Srbiju, čak i više od  pomenutog izveštaja Evropske komisije. Da li je reporter tv N1 pre neki dan u Nišu o tome ili nečem drugom hteo da pita Premijerku nismo saznali, jer ga je ona, onako simpatično kako to samo ona zna, odbila rečima – Zato što je dan toliko lep da ga a ne bi kvarila ni sa jednim pitanjem. Nije saopšteno šta je tog dana Premijerku toliko usrećilo – ne verujem da je u pitanju neki Nišlija, jer to se kosi sa njenim rodnim principima, ali smo ubrzo saznali da je Premijerka tim povodom poslala pismo Udruženju novinara Srbije (UNS), sa molbom za savet kako da postupi jer je pomenuta televizija tu njenu izjavu dva puta objavila – jednom u kontekstu pitanja, a drugi put ne, te tako saznadosmo još jednu relativnu stvar – da Premijerku nije zabrinuo ni izveštaj Evropske komisije, ni Freedom Housa, već jedan niški reporter i njegova televizija koji su joj pokvarili dan.

A da je Ajnštajnova teorija relativiteta osnovana postarao se i Mile iz Laktaša, aktuelni predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine – inače najbolji drug našeg predsednika, jer svako malo dolazi kod njega, pa ne propušta ni da se slika iza njegovih leđa na javnim manifestacijama po Srbiji. Elem, pomenuti Mile je prvi shvatio da je ova naša vlast četnička – počev od Šešelja i Nikolića koji i zvanično nose titulu četničkog vojvode, do Aleksandra Vučića, koga je samo splet nenadanih okolnosti – odlazak Šešelja u Hag, omeo da i on kao njihov najbolji đak tu titulu dobije, pa je shvativši momentum, odlučio da relativizuje i istoriju tako što je u Bileći makao sva partizanska obeležja i dao da se podigne spomenik četničkom komandantu Draži Mihajloviću, u prirodnoj veličini – nekih 3,5 metra visine, što je po svedočenju oduševljenih ravnogoraca koji su bili na svečanom otvaranju spomenika prava mera Dražinom doprinosu pobedi antifašističkog pokreta u drugom svetskom ratu. Nije saopšteno iz kojih je sredstava Mile taj spomenik podigao, pa je za očekivati da uskoro čujemo i vest o novoj donaciji koju smo Miletu navikli da dajemo – naravno sve dobrovoljno i plebiscitarno.

Ne bih ovde više o ovome jer sebe, pa makar to i nepristojno zvučalo, smatram ozbiljnijim čovekom od Mileta. Isuviše je to ozbiljna tema da bi se ona na tako neozbiljan naačin tretirala. Pročitajte o tome izvanredan tekst Boška jakšića, jedinog preostalog pravog novinara analitičara iz slavne plejade Politikinih spoljnopolitičkih izveštača – Miroslav Radojčić, Slava Đukić … da ne nabrajam dalje, ogrešiću se ako nekog izostavim, pod naslovom “Čiča iz Bileće” u Politici od 7. Juna ove godine.

Sa svoje strane ovde ću samo pomenuti da je narečeni spomenik u Bileći podignut pod sloganom opštesrpskog pomirenja, što su mnogi govornici isticali, a tako neozbiljan pristup i takvo sileddžijsko menjanje istorije može samo te strasti ponovo da razbukti, jer se Sud koji je poništio smrtnu presudu Draži Mihajloviću iz 1946 godine, na šta se pobornici njegove rehabilitacije pozivaju, nije bavio pitanjem da li je Draža Mihajlović bio ratni zločinac ili ne, već da li je imao “fer suđenje” ili ne – što bi pravnici rekli iz proceduralnih razloga.

 

Da Vas podsetimo:  Privid posredovanja

Dragiša Čolić

1 KOMENTAR

  1. Чини ми се да је ово био један
    стари домаћи филм са истоименим насловом!:-ха,ха,ха.Па исто кад би се питали куда иду пацови када брод тоне!:Не!?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime