Kuda nakon državno-crkvenog „maskenbala“?”

4
787

Nešto tako se nikada u srpskoj istoriji nije desilo. Možda su crkva i država bile odvojene, ali nikada nisu bile u sukobu. Sada jesu

Poslednjih dana svedoci smo odapinjanja vrlo otrovnih strelica državnog vrha prema crkvenoj jerarhiji, kao i prilično živo odgovaranje iste prema državnom vrhu. Kao što verovatno čitava javnost zna, a naročito vernici SPC, povod je najavljeno odricanje državnog vrha od dela državne teritorije, i neslaganje sa time Srpske pravoslavne crkve, kao vekovnog pastira našeg naroda – bilo da je u različitim periodima imao državu ili ne.

Bilo je istorijskih trenutaka kada je srpski narod imao moćnu državu. Crkva je bila sa njim. Bilo je trenutaka kada nije imao državu – Crkva je bila sa njim. Bilo je momenata kada je srpski narod živeo u 3-4 carevine, opet je Crkva bila sa njim. Imao ili nemao srpski narod državu, živeo u blagostanju ili po logorima, Crkva je bila sa njim.

Princip odvojenosti crkve od države je naročito bio afirmisan u doba komunističkog režima, čime je režim, i pored svoje brutalnosti, ipak osećao crkvu kao potencijal koji može da u nekom trenutku odigra ozbiljnu društvenu ulogu – jer odvojenost od države nikako nije značila i odvojenost od društva. Naprotiv.

Po svemu sudeći, i danas živimo jedan takav fenomen. S obzirom da su sve institucije ove države i naroda danas dobrano urušene, SPC je ostala jedina koja po svojoj organizaciji, misiji i kapacitetima može da se javno usprotivi politici – ali ne politike radi, nego zbog očuvanja vitalnog zdravlja i opstanka nacije.

Eskalacija sukoba zvanične politike Beograda i SPC počela je nakon Vidovdanskog poziva srpskih intelektualaca i crkvenih velikodostojnika upućenog iz manastira sv. Arhiđakona Stefana u Slancima, dobila je na intenzitetu nakon Petrovdanskog obraćanja sa istoga mesta, a kulminirala nakon javnog istupa episkopa Eparhije raško-prizrenske g. Teodosija, u kome izražava svoje i neslaganje crkve sa nagoveštajima iz najviših političkih krugova koji se tumače kao predaja Kosova i Metohije Velikoj Albaniji.

Da Vas podsetimo:  Kad ja dunem i vatru sunem

Ovo poslednje je do izbezumljenja dovelo vlasti u Beogradu, koje nakon toga više i ne biraju reči ni načine da besomučno, bez pardona napadaju SPC i pojedine njene velikodostojnike. Zagrmelo je sa nadležnih mesta: „Zaboga, kako neko može da se zalaže za celovitost države? Kako neko može da bude zabrinut za sudbinu desetina hiljada srpskih porodica? Kako neko sme da brani Ustav naše države? Kako neko sme da bude zabrinut za temelje naše duhovnosti“?

Nešto tako se nikada u srpskoj istoriji nije desilo. Možda su crkva i država bile odvojene, ali nikada nisu bile u sukobu. Sada jesu. Vrhunac anticrkvenog delovanja predstavlja obraćanje Nikole Selakovića, generalnog sekretara predsednika Srbije, partijskim kolegama u Kosovskoj Mitrovici, kada je ni manje ni više crkvene velikodostojnike nazvao „nesrećnim članovima SPC“. Po kojim kriterijumima bivši ministar pravde razlikuje srećne od nesrećnih članova Crkve, nikada nećemo saznati.

Leži li krivica za ovaj sukob i u samoj Crkvi? Ima li krivice? Mnogi bi rekli da ima. Uostalom, i izjava igumana manastira Visoki Dečani, o. Save (Janjića), da su „maske konačno pale“, znači da je maski bilo, i da je „bal pod maskama“ upravo završen. Da li je na takvom balu bilo mesta Crkvi? Zašto tek sada saznajemo da je maski bilo, i da su sada pale? Nije li bilo prilika da Crkva znatno ranije iskaže svoje neslaganje sa procesima koji su neminovno morali dovesti do ovog stanja, kada više nema maski? Ako je mnogim laicima bilo sve odavno jasno, kako to da Crkvi, uz sve mehanizme i izvore informacija kojima raspolaže, nije bilo jasno?! Šta se čekalo?

Nećemo se zbog kratkoće vremena na ovom mestu baviti ključnim problemom sa kojim se zbog koketiranja sa vlastima Crkva na KiM suočavala već gotovo 10 godina, a radi se o progonu vladike Artemija. Taj problem jeste pod tepihom, ali postoji, a postojalo je sasvim dovoljno vremena da se reši na način da ne opterećuje crkveno biće u ovako važnom istorijskom trenutku.

Da Vas podsetimo:  Četiri scene na temu kultura-politika

Podsetićemo samo nekih od brojnih koketiranja sa vlastima (i prethodnim i sadašnjim) kojih je u tom „balu pod maskama“ bilo tušta i tma. Sam patrijarh je pre samo pola godine izjavom da se „Vučić bori kao lav za naše Kosovo i Metohiju“ uneo popriličnu konfuziju u javnom diskursu. Ne zaboravlja se tako lako ni poziv koji je patrijarh uputio Srbima da izađu na izbore 3. novembra 2013. godine, izbore kojima su Srbi uterani u prištinski tor.

Neki od sadašnjih napadača na crkvu su neštedimice bivali odlikovani najvišim crkvenim odlikovanjima, samo zato što su zauzimali ovu ili onu poziciju u vlasti. Konačno, mnogi klirici su gunđali kada je u nedelju uoči časnog posta, patrijarh venčao upravo gore navedenog Selakovića, kao da nije bilo drugih sveštenika na raspolaganju. Na samom Kosovu, nije se moglo ući u hram, otići na Gazimestan za Vidovdan, a da vladike i drugi crkveni velikodostojnici ne budu okruženi upravo licima koja ih sada najotrovnije napadaju. I tako dalje, i tako dalje. Primera ima mnogo.

No, šta je tu je, „maske su pale“, bal je završen. Šta dalje? Ima li Crkva mesta za dalje komotno ponašanje? Izgleda da nema, a da li će i šta preduzimati, ostaje da se vidi. Dva su osnovna razloga da nešto mora da preduzme:

Prvi, u slučaju da se na nekakvom referendumu narod izjasni za izdaju Kosova, to znači da bi se narod odrekao Kosovskog zaveta, odrekao bi se saveza sa Bogom. Nije uopšte važno da li bi jedan takav referendum bio namešten ili ne, krajnji rezultat bi bio to, odricanje od Boga, uz sve konsekvence koje to povlači, a što bi nam lovćenski tajnovidac objasnio rečima: „Krivu kletvu u dom ne ponesi, jer je muka s Bogom ratovati“. Na mnogim smo mukama, još nam samo ova fali?!

Da Vas podsetimo:  Šta znači biti Srbin?

U slučaju, ne daj Bože takvog ishoda, trebalo bi da se u istom hramu mole i onaj koji je poštovao i branio Zavet, i onaj koji ga je pogazio, koji se odrekao i Lazara i Svetog Save. Da li je to moguće? Da li onda veruju u istu „svetu sabornu i apostolsku Crkvu“, i onaj koji je uz Svetog Savu, i onaj koji ga se odrekao? Ne, to ne bi bilo moguće. Tu nikakve maske ne pomažu. I to će nas dovesti do drugog razloga zbog čega Crkva mora dobrano da se zabrine, a to je vrlo izvesni raskol.

Raskol bi bio sasvim logična posledica odricanja od Kosovskog zaveta, ali ovaj raskol bi bio veoma opasan i ozbiljan, sa nesagledivim posledicama. Prema ovom eventualnom raskolu, svi dosadašnji raskoli i razmirice bi delovali kako dečja igra. Šta bi se tu sve moglo dešavati, kakvi bi sukobi mogli da se dešavaju u crkvenom životu, kakvi sukobi među vernicima, to je teško i zamisliti, a kamoli doživeti.

Da li će, i šta će, SPC preduzeti – videćemo. Ostaje da Crkva, odnosno njeni najodgovorniji članovi kojima je ona data na upravljanje i čuvanje, razmisli šta valja činiti. Problem nije mali, naprotiv vrlo je ozbiljan, a vremena je sve manje. Nema više vremena ni za maske ni za koketiranja.

Aleksandar B. Đikić
www.stanjestvari.com

4 KOMENTARA

  1. crkovne ????
    valjda crkvene ili starosapski cerkovne ?
    Inace i gradjanskoj vlasti i crkvenoj vlasti iste su gazde !
    Neki ih zove vladarima novog svetskog poretka, neko kaze vlasnicima banaka, a najkrace cionistima !

  2. Nikakvog sukoba izmedju crkve i drzave nema. To je samo nacin da se zbunjeno stanovnistvo jos vise zbuni. Srpska pravoslavna crkva je zaposednuta ekumenistima koji se klanjaju Rimu a to je deo mondijalisticke politike. Sve je to jedna opsta izdaja nacionalnih interesa. Da je crkvi stalo do Kosova i Metohije premestili bi patrijarsiju u Pec. Kao katolici nisu priznali “ Kosovo “ i sad su nam odjednom prijatelji. Zar smo zaboravili istoriju, cak i ovu skorasnju.

  3. Poštujem SPC kako nacionalnu instituciju.

    Kada će sedište SPS ponovo biti tamo gde mu je i mesto u Pečkoj Patrijaršiji?

    Da li je sada vreme da patrijarh Irinej svoje sedište premesti iz Beograda tamo gde je najteže – na KiM?

    Ja mislim da jeste!

  4. KAO ANATEMISANI?

    Od obelodanjivanja stava o razgraničenja sa Albancima, a dotle rešenje bilo kompromis, od strana ΛV svaki iole ko ima primedbe na to, stavlja se na stubu srama, prišiju mu se špiunske radnje i ko zna koje izmišljotine etikete. Iguman Sava od elokventnog crkovnika postade SNS najveći neprijatelj. Do skora i patrijarh je bio u nemilosti. Da se razumemo crkovne dostojnike „čuva“ Bog, a ostalima preostaje sami da se čuvaju. Ko nije sposoban da se nosi sa neverovatnim pritiscima i napadima bolje je ne počinjati. Za sve su krivi opozicionari i svojeglavomisleći ljudi, a zasluge skupljaju radikalni naprednjaci, a ophode se kao papagaji, ponavljajući ono što je rekao vođa, da ne zaborave. Na toj temi nema pardona, ili si s njima ili si njihov neprijatelj i ne(do)vernik,a kultura izražavanja, šta beše?.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime