Kuda sa protestima „Srbija protiv nasilja“?

Nakon petog protesta „Srbija protiv nasilja“ izranja staro pitanje – kako zamišljamo završnicu protesta? Šta bi trebalo promeniti u odnosu na proteste u poslednjih 5-6 godina kako bi ovi bili uspešniji? Šta bi uopšte trebalo smatrati uspehom?

Kao i ranije, protesti pate od dvoseklog mača: široka odbojnost stavljanju prvaka političkih partija na čelo protesta daje protestima legitimitet autentičnosti i samim tim privlači podršku, ali bez političkog vođstva protesti deluju obezglavljeno što s vremenom počinje da obeshrabruje učesnike i vodi ka osipanju. Dakle, prvi problem protesta je pitanje legitimnog rukovođenja.

Nije nužno da proteste vode vođe političkih partija – čak i kada oni pružaju logističku podršku i preuzimaju odgovornost za prijavljivanje skupa. Vođe su oni koji za svoju ličnost i govore vežu poverenje i huk mase, a konkretnim predlozima tu masu usmere fizički i verbalno, dakle – politički. To mogu biti i Ivan Ivanović i Savo Manojlović i ko zna još ko.

Drugi problem protesta je tesno povezan sa prvim, a svodi se na pitanje ciljeva protesta. Ispuniti pogrešan cilj je opet neuspeh. Na primer, popuštanje mera protiv Kovid epidemije nije značilo i popuštanje poluga Vučićeve moći. Cilj je suziti manevarski prostor Vučiću i sve što tome ne vodi je promašaj.

Dalje, naći pravi cilj (npr. „razbijanje medijske blokade“) zahteva konkretizaciju – šta to tačno znači, kako se dostizanje cilja tačno meri, kako znamo da smo dostigli cilj? Pa ni to nije dovoljno, već se mora proceniti i koji od tih pravih i konkretizovanih ciljeva ima realne šanse da bude ostvaren. Na kraju, postavlja se strašno pitanje cene koju je protest spreman da plati za taj cilj (kako i koliko radikalizovati?).

U prošlih 5-6 godina, počevši od protesta protiv rušenja u Savamali 2016, preko „Protesta protiv diktature“ 2017, zatim protesta „Protiv krvavih košulja“ (odnosno „1 od 5 miliona“) iz 2018/2019, pa protesta protiv anti-epidemijskih mera 2020, do ekoloških protesta protiv Rio Tinta iz 2021. i protiv mini-hidroelektrana koje se vuku kroz sve te godine, svima je falio neki element: ili nema legitimnog vođstva, ili nisu izabrani pravi ciljevi (oni koje Vučić ne može da ispuni bez gubljenja poluga moći), ili oni nisu konkretizovani, ili nisu bili ostvarljivi, ili nije bilo spremnosti da se plati cena radikalizacije.

Do sada istaknuti zahtevi protesta su, izgleda, sledeći:

„…ostavke ministra policije Bratislava Gašića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Vulina. Tražila se i smena Regulatornog tela za elektronske medije, gašenje tabloida koji propagiraju nasilje i krše kodeks i oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Happy.“

Vučić verovatno planira da pozivom na mirne razgovore namami opozicione prvake iza zatvorenih vrata gde opozicija uvek gubi kredibilitet (poput Đilasa nakon odlaska kod Vučića na dogovor o beogradskim izborima). Time kupuje i vreme i imidž mirotvorca kod svojih pristalica i čeka splašnjavanje i građanskog bunta i opozicionog aktivizma.

Deo javnosti, pa i neki iskusni političari poput uvaženog Srđana Milivojevića, su u izveštavanju RTS-a sa protesta „Srbija protiv nasilja“ prepoznali „veliku pobedu građanskih protesta“. Ali, šta je „pobeda“? Pobeda pretpostavlja nepromenjivu i suštinsku promenu postojećeg stanja koja nije postignuta nepodnošljivo velikim žrtvama. Kao što trenutno manevriše RTS-ovim izveštavanjem, tako sutra Vučić može odlučiti da vrati ton izveštavanja na brutalnu propagandu. Uz to, nakon što Vučić konačno izgubi vlast, nema garancija da neki novi Vučić neće opet zloupotrebljavati RTS, kao što se dešavalo i nakon Petog oktobra 2000.

Dalje, ukoliko protesti ne posustanu, Vučić može smeniti Vulina i Gašića, ali će Vučićeva skupštinska većina izabrati nove Vučićeve odanike sa istim programom zloupotrebe institucija. Isto tako može smeniti ceo REM i izabrati novi, sebi odani, REM. Vučić može čak i da ugasi, pod bilo kojim formalnim izgovorom, i tabloide i medije pod svojom kontrolom, da bi im samo promenio imena i čelnike i nastavio po starom.

To nisu pobede, jer će sve te promene Vučićevi mediji predstaviti kritičnoj masi Vučićevih glasača na način koji čuva Vučićev autoritet. O tome da će Vučić podneti ostavku ili prihvatiti prelaznu vladu nema ni govora. Nema govora ni o ozbiljnoj pomoći iz EU ili SAD. Setimo se samo šarade koju su igrali evroparlamentarci pred izbore 2022.

Dakle, koji stub Vučićeve moći se može gađati, a da to bude pravi cilj, da bude konkretan, da bude ostvarljiv i da se može radikalizovati pokret uz realnu nadu da će Vučić pomisliti da može napraviti taj ustupak kako bi kasnije pokušao da vrati staro stanje koje njemu odgovara? Dodatno, taj cilj mora biti takve prirode da ne ostavi prostora opoziciji da se ne ujedini oko njega. Odnosno, da taj cilj mora priterati opoziciju na jedinstvo, dok bi one opozicione partije koje to odbiju dobile zasluženu etiketu izdajnika.

autor:Mladen Mrdalj