Čovečanstvo je došlo u najnecivilizovaniju tačku ‒ da zatire umetnost. Zatiranje umetnosti je zaludan posao koji traži mnogo nekulture, banalnosti i spektakla. Ali naši umetnici su pribegli kukavičluku koji rezultira ne zatiranjem umetnosti, već i menjanju onoga što slučajno istraje. A kada umetnost zamenite neumetnošću, onda više nismo ljudi, pa ni vi niste umetnici.
Jedan od alata u vremenu postumetnosti jeste kalup. Sve se pravi na kalup, ali najviše smeta ono što najbolje vidimo. Meni upada u oči kalup kojim se služe najveće kukavice na našoj umetničkoj sceni, čast izuzecima, a u pitanju su reditelji. Najpreciznije, u pitanju je odnos reditelja prema apostolu svog stvaranja. Glumci su ruke kojima reditelj vaja svoje delo. Bez ruku bi mogao isto koliko i bez ideje, s tim što se pre može bez ideje nego bez glumca.
Pošto smo umetnost sveli na vizuelno iskustvo, na sliku, ne treba da čudi to da su serije i filmovi najpopularniji vidovi izgovora za umetnost. Njih najviše i pratimo, jer se u njima odmah može videti kvalitet kao ni u jednoj drugoj umetnosti, ali isto tako se odmah može videti i odsustvo talenta.
Naši reditelji glumce vide kao etiketu koju će zalepiti na svoj film ili seriju. Etiketu koja će njihovo delo prodati. Prodajući svoj lik, poznati glumci, prodaju manje ili više poznata dela manje ili više poznatih reditelja.
Kod nas se uspeh nekog filma ili serije meri brojem gledalaca, pa taj broj, a ne kvalitet, dakle, tuđe vreme provedeno uz film ili seriju, od nekog reditelja pravi umetnika ili ne. Prefinjeni ukus publike više ne postoji, kao ni prefinjeni ukus reditelja. Oni su odlučili da pomognu kapitalizmu tako što će zarađivati na glumcima, a ne na delu i što će na taj način postati kao korporativni moguli koji sisaju zasluge drugih ljudi.
Naši reditelji su ukalupljivači. Oni filmove i serije rade na kalup, scenarije zahtevaju pisane na kalup, novac dobijaju na politički ukalupljene projekte i sve što im treba obezbede kompromisima postignutim na štetu umetnosti. Ono što oni ne smeju jeste da rizikuju. Najleša lica ili najbolja tela glumaca koriste uvek na isti način, na onaj koji im donosi zaradu. Oni su navikli publiku da određene glumce vidi kao pozitivce, negativce, lepotane, ružne, prgave, hladne. Oni ovakvim delovanjem zahtevaju da se lik preobrati u glumca kako bi prodao film, umesto da se glumac likom kog igra lansira u sfere umetnosti i tako utaba put da za njim, odnosno njima, ide celo delo.
Vreme je odumiranja filma, što pokazuje da on jeste umetnost pošto deli njenu sudbinu i oživljava koncept kulture poznatih koju posle plasiraju kao umetničko delo. Više nije bitno kako neko igra i koji su njegovi dometi. Reditelji su glumačke domete odredili i podredili svom previsokom mišljenju o sebi, gledajući ih kroz prizmu neke prethodno isplative uloge.
Zbog toga imamo sjajne glumce koji ne igraju nigde. U planiranju projekata, reditelji lik vraćaju u glumca, a onda glumcima namene neki iz palete bivših uloga koje im odgovaraju. Ovako glumci postaju imitatori sebe, a reditelji brste lovorike i raspredaju o onome što su hteli da kažu, a čim se iz dela ne vidi namera, onda su snimali bez uspeha.
Nama fali hrabrost reditelja. Nedostaje nam onaj koji će razbiti okove glumčevog kalupa i baciti ga u vatru da se istopi i preoblikuje u ono što od njega zahteva umetnost koju treba da stvara zajedno sa rediteljem. Većina današnjih srpskih reditelja je lenja, pa ne pomaže glumcima u izgradnji novih likova podređujući ih ideji i konceptu, već isključivo izboru lika koji odgovara onome od čega žele da zarade. Našim rediteljima nedostaje hrabrosti da na kapital odgovore umetnošću. Oni pomažu filmu da umre. Neće lepotana naterati da igra rugobu, kukavicu da igra junaka, visokog da igra niskog, pozitivca da postane negativac.
Ako već film umire, ne treba mu u tome pomagati radeći svoj posao loše i onda se pravdati propadanjem filma. Treba biti najveća brana umetnosti kroz koju film poput ponornice neće oteći u istoriju.
Lenjost naših reditelja nas košta recepcije umetnosti, a njih onemogućava da budu dobri u svom poslu.
Draga gospodo, ako film umire, nemojte se spremati za sahranu i zatrpavati ga, već upregnite glumce, uzidajte nemoguće u moguće i obrišite prašinu sa vaših mozgova, podredite svoj ego umetnosti, išibajte svoju lenjost i pokušajte da napravite neko smelo delo koje će smrt umetnosti, ne usporiti, već zaustaviti i naterati je da poskoči od vaše ingenioznosti.
Glumci su zupčanici i ako im ne menjate ulogu i ne podmazujete njihov talenat, džaba vam mašina na kojoj ste vi samo prekidač.
Osmelite se da budete umetnici i zahtevajte od glumaca isto. Dosadno je gledati vas kako snimate uvek isti film i kako vam isti glumci igraju iste likove, a zajedno stojite i gledate u publiku od koje očekujete da vas za lenjost i nove stare stvari odlikuje titulom genija i obaspe aplauzima.
Skandal i spektakl moraju umreti. U njihov grob ste ubacili film. Vadite ga dok nije kasno, kukavice. Režirajte vaskrsenje umetnosti i razbijte kalupe dok još ima vremena.
Izvor: iskra.com
