Kažu, prodaje nam vlast šarene laže, bedu pakuje u sjajni i blještavi celofan i na rafove života je iznosi kao luksuz, medijski kist pažljivo pink tačkicama pokriva sivilo, a iluzionisti sa diktafonima trikovima prikazuju sve tamo gde je zapravo ništa.
Kažu, Pinkovi i Informeri, botovi i kerberi, serviraju građanima paralelnu stvarnost i lažni bolji život što nikada doći neće, kao onaj voz što ga Davorin Popović čeka u evergrinu Indeksa.
Pa, još, mimo toga, kažu – ako tako napredujemo, ako tako radimo, pa gde su evropska priznanja? I, evo, poverovaćemo im u sve. Baš u sve, ali u jedno ne možemo – teško je da se di džej Žeks jedno jutro probudio posle lude žurke ili da je DJV na prepodnevnom kolegijumu rekao: “Ljudi, ajde da izmislimo da je Novi Sad evropska prestonica kulture, pa još i evropska prestonica omladine, da bi priča bila još luđa”.
Ne možemo, jer priča nije luda, nego je istinita – i jer to nisu obezbedili divni, kulturni, sposobni i elitni, nego krezubi, zaostali i nepismeni naprednjaci. Koji su na tome radili godinama, dok su se ovi prvi smejali.
I ne samo to – od zatvorene partijske institucije čiji direktor spaljuje knjige, isti ti krezubi naprednjaci su KCNS transformisali u modernu evropsku instituciju otvorenim za sve sa stotinama dešavanja i hiljadama posetilaca.
Umesto krova koji prokišnjava i učionica u kojima se učenici penju jedni drugima na glavu, kod krezubih naprednjaka niče moderna i funkcionalna zgrada za ponos muzičke škole.
Umesto fantomskih manifestacija na kojima su se prali milioni, “krezubi” nude nove kulturne stanice na Slanoj Bari i drugim mestima, mesta za kulturu i podršku kvalitetu u kulturi, a ne partijskim knjižicima i burazerskim dilovima.
Umesto zapuštenih i napuštenih, korovom prekrivenih prostora, imamo obnovljen Eđšeg i niz sličnih poduhvata.
Tako, eto, rade ti zatucani, zaostali i nedorasli. I te rezultate građani prepoznaju. I nagrađuju. A, onima što sebe smatraju arijevcima jer gibanicu jedu u elegantnim belim rukavicama, ostaje samo da pate. Ali, isključivo u svoja četiri zida – u kabinetima i kancelarijama, nikad više.
Tomo Lovreković
Izvor: nacionalist.rs
