Kultura uvreda

Dok lažno opozicioni mediji prostački vređaju patrijarha, režimski se na isti način ophode prema najpoznatnijem živom srpskom umetniku. Tu se suštinski radi o bolesti od koje je oboleo naš javni život, o kampanjama mržnje, o hajkama na ljude u medijima i na društvenim mrežama
Sećam se koliko sam bio užasnut kada sam, uoči Badnjeg dana 2018, na kioscima video naslovne strane režimskih tabloida. Utrkivali su se u tome ko će više da izvređa mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Razlog – Apel za odbranu Kosova i Metohije.

Sto sedamdeset i osam javnih ličnosti, među njima dvanaest episkopa SPC, potpisali su tekst kojim su upozorili srpsku javnost na to da se sprema izdaja Kosova i Metohije. Iako ga, u tom odmerenom tekstu, nismo pomenuli, Aleksandar Vučić je na Mitropolita nahuškao svoje ministre i tabloide. Jedan dnevni list dokopao se još nedovršenog Apela, bez ikakvog ovlašćenja objavio njegove delove i prvi dao znak za hajku.

Cele te noći gotovo da nisam spavao. Jer, ja sam bio taj ko je Mitropolita pozvao (bio je u Latinskoj Americi) i zamolio ga da pročita, popravi i potpiše naš tekst. Sada sam se osećao krivim zbog javnih uvreda kojima je izložen. Umesto da napadnu nas, tabloidi su se dohvatili njega. Onaj koji je prvi dao znak za napade, nije hteo da objavi moj tekst u kome sam objasnio kako je Apel zaista nastao. I pošto su obavešteni o činjenicama, nastavili su da svesno i namerno lažu svoje čitaoce.

Nisam mogao da dočekam jutro da pozovem Mitropolita, kako bih mu se izvinio… Javih se prvo Matiji Bećkoviću koji je, na predlog Mitropolita, Apelu dao konačnu formu. Matija se, međutim, smejao i uveravao me da to nije bilo ništa strašno, da je ovo samo jedna od kampanja koje je Mitropolit pretrpeo, da on to sasvim mirno podnosi… Setih se tada stihova iz njegove pesme „Amfilohije“:

Ali, čim se krsnim znakom znamenov’o,
nema toga ko ga nije kamenov’o;
i to kamenje posta mu imanje,
svaki kamen njemu, jedan Hristu manje.

Ohrabren, pozvah i Mitropolita. I dobih isti odgovor. Sasvim vedar, glasom mladog čoveka – tako će zvučati i u bolnici, pred samo upokojenje – rekao mi je, parafraziraću, da ne brinem, da su ga napadali mnogo puta i da mu to pripada od kada je postao mitropolit cronogorsko-primorski. Mnogo toga naučio sam toga jutra od Matije i od Mitropolita.

Napad na patrijarha
Apel za odbranu Kosova i Metohije objavili smo na Badnji dan 2018. godine. Vučić je kasnije, gnevan jer je bio prepoznat, napadajući Apel na svojim televizijama da bi pokazao da je dobro obavešten, nabrajao i naša imena. Hajka na Mitropolita se, međutim, nastavila. Nijedna režimska televizija, niti tabloid, nisu objavili tekst dokumenta, koji su toliko napadali.

Tada sam već znao da su razuzdani napadi tabloida i režimskih medija na Vučićeve političke protivnike, bez ikakvih mogućnosti da se napadnuti u tim medijima oglase i odbrane, bili nešto što su naprednjaci doneli u srpski politički život. Ono što me je ipak zgranulo, bilo je javno vređanje jednog od najuglednijih srpskih vladika. Do tada, tabloidi su uglavnom vodili kampanje protiv opozicionih političara.

Danas gledam kako oni koji se proglašavaju za velike Vučićeve protivnike i opozicionare, javno vređaju nikog drugog do Patrijarha Srpskog Porfirija. Najgrlatiji su oni koji su, na ovaj ili onaj način, do juče sarađivali sa Vučićem – njegove bivše stranačke kolege, nekadašnji prijatelji, dojučerašnji „razgraničitelji“ centralne Srbije sa Kosovom i Metohijom, „priznavači“ nezavisnosti tamošnje paradržave.

Hajka na Patrijarha odigrava se preko „opozicionih“ televizija i tabloida (navodnici, jer izgleda da imaju iste kolonijalne gospodare kao i režim). Od 2018. godine ponešto se ipak i promenilo. U međuvremenu, društvene mreže i internet sajtovi pokazali su se kao najpogodnija sredstva za harangu, za širenje laži i poluinformacija.

Nije, dakle, dovoljno to što je Patrijarh podržao zahteve pobunjenih studenata. Od njega se zahteva da javno stane uz jednu od dve strane u političkom sukobu. Isti ljudi i bogoborački mediji, koji godinama vređaju Crkvu i dokazuju da ona ne sme da iznosi političke stavove, sada traže od nje da se politički svrsta.

Pošto Patrijarh, umesto toga, poziva na mir i dijalog, sleduju mu najgore uvrede. Jedan profesor Univerziteta u Beogradu javno ga vređa u govoru na Autokomandi, pri čemu za tu svoju sramotu dobija aplauze; vođa jedne od najvećih opozicionih stranaka, preko medija koji se nalaze pod njegovom kontrolom, uči Patrijarha pameti i moralu.

Ima među hajkačima na Patrijarha i srpskih nacionalista. To su veoma često predsednikove nekadašnje partijske kolege, sektaši specijalizovani za traganje za izdajnicima među samim nacionalistima, ali i sveštenicima SPC. Većina takvih u crkvu ulaze samo onda kada se to baš ne može izbeći; ni tada se u njoj dugo ne zadržavaju. Takvi su danas zvezde prozapadnih televizija i tabloida; po prirodi stvari, našli su se u istom taboru sa gorepomenutim profesorom i političarem.

Kampanje mržnje
Srpska crkva od svog nastanka iznosi političke stavove. Da tako nije radila u vreme turske, austrijske i mletačke vlasti, pravoslavnih Srba danas ne bi bilo. U Evropi se, bar od 18. veka, sa sekularizacijom i odvajanjem crkve od države, podrazumeva pravo hrišćanskih crkava da javno iznose svoje stavove (osim u Osmanskom carstvu, Robespjerovoj Francuskoj, Lenjinovom SSSR-u, Hitlerovoj Nemačkoj, ili u Titovoj Jugoslaviji), kao i pravo ljudi da te stavove kritikuju.

I unutar sebe, Pravoslavna crkva, nasuprot papskoj disciplini i hijerarhiji, neguje dijalog. Ni sam nisam srećan zbog uzdržanog stava Patrijaršije u Kosovskom pitanju ili pitanju kopanja litijuma od strane stranih, privatnih kompanija, kao što nisam bio srećan zbog uzdržanog stava Mitropolije u vreme odvajanja Crne Gore.

Iskusni, na sve spremni politikanti umeju da, po pravilu privremeno, prevare i najveće duhovnike. Ali, kuda vodi širenje mržnje protiv ljudi na kojima počiva naša Crkva? Nije to samo nedostatak vaspitanja, dobrog ukusa i osećanja mere. Reč je, u jednom delu javnosti, o obnovi titoističkog bogoboračkog duha (partizani su, prema statistikama, ubili više sveštenika od ustaša), koji je Srpsku crkvu i njene vernike prvo uništavao, potom progonio i na kraju marginalizovao. Prethodno su, u ratu, hrvatske ustaše i albanski vulnetari, pod zaštitom nemačkih nacista i italijanskih fašista, Srpsku crkvu i njene vernike bili podvrgli genocidu.

Danas je reč i o javnom vređanju vernika Srpske pravoslavne crkve. Oni u ovom ili onom pitanju mogu da imaju drugačije mišljenje od svoga Patrijarha. Ali, on je poglavar Srpske pravoslavne crkve. I sa sopstvenim ocem možemo da se ne saglasimo u ovom ili onom pitanju. Ali, on je otac. Kada je napadnut i izvređan, mi ćemo ga do kraja braniti.

Nije ovde, suštinski, reč o Crkvi, nego o bolesti od koje je oboleo naš javni život, o kampanjama mržnje, o hajkama na ljude u medijima i na društvenim mrežama. Ljudi danas imaju pravo da odaberu da li hoće ili neće da pripadaju Crkvi. Ali, ovi javni napadi tiču se svih, i vernika i nevernika. Ako to rade sa srpskim Patrijarhom, šta tek da očekuju ostali? Naročito oni koji bi da, uprkos svim pritiscima i zahtevima, misle svojom glavom.

Rasprodaja zemlje
Evo najnovijeg primera. Opozicioni mediji su, kako se vidi, počeli da liče na režimske. Ali, ponovimo – ovu bolesnu atmosferu u društvu, ovu kulturu javnih uvreda, nije stvorila opozicija, nego vlast. Upravo ovih dana, režimski tabloidi blate Emira Kusturicu. Verovatno najveći i sigurno najpoznatiji živi srpski umetnik, angažovani intelektualac čija se svaka reč pažljivo sluša u celom svetu, usudio se da slobodno rasuđuje i javno govori o krizi u koju je zapala njegova zemlja.

Odmereno i vrlo uzdržano, kritikovao je vlast. Sa njegovim stavovima može se polemisati. Oni se mogu prihvatiti ili osporavati. Tabloidi koji su pod direktnom kontrolom režima su ga, međutim, izvređali na takav način, kakav se može čuti i videti samo na pijacama i u kafanama.

To se ne događa u Sarajevu, nego u Beogradu, u zemlji koju je Emir Kusturica odabrao za svoju otadžbinu onda kada joj je bilo najteže. Izbor koji je tada napravio zatvorio mu je mnoga vrata i doneo neprijateljstvo onih koje niko ne voli da izaziva. U međuvremenu, Srbiji i njenoj kulturi doneo je najprestižnija svetska priznanja. I, evo nagrade kojom današnja srpska vlast ovenčava Emira Kusturicu.

To, međutim, ne govori baš ništa o mestu koje je Emir Kusturica odavno stekao u srpskoj kulturi i javnom mnjenju. Njegovi brojni neprijatelji, naročito oni u Sarajevu, nemaju čemu da se raduju. Tabloidni napadi na Kusturicu samo su dokaz dotrajalosti i potrošenosti jednog propalog režima. Rusija ga je, uostalom, usred ovdašnjih napada, pozvala da prisustvuje Paradi pobede devetog maja u Moskvi; time je našim preletačevićima poslala jasnu poruku.

Srpski režiser i književnik Emir Kusturica (Foto: Sputnik/Lola Đorđević)
Šta, na kraju, reći o kidisanju režimskih tabloida na rektora Univerziteta u Beogradu, Vladana Đokića? O pozivanju rektora u policijsku stanicu na informativni razgovor? Ponovo, o njegovim stavovima može se polemisati. Ali, on je rektor Univerziteta u Beogradu.

U isto vreme, dok se obrušava na rektora, Aleksandar Vučić najavljuje da će se razračunati i sa Univerzitetom. Nije reč samo o otimanju plata. Ohrabriće, kaže, privatizaciju našeg visokog školstva. Drugim rečima, prodaće ga svojim tajkunima i, kako je najavio pre ove krize, bez ikakve akreditacije, uvešće velike, strane univerzitete na naše visokoškolsko „tržište“. Te izjave, kao i maćehinski odnos prema osnovnom i srednjem školstvu, i jesu bile okidač za studentsku i profesorsku pobunu.

Prodaja državne teritorije, svetinja, ljudi i prirodnih resursa na Kosovu i Metohiji uspostavila je model za rasprodaju svega što nam je još ostalo. Naš Apel za odbranu Kosova i Metohije iz 2018. jeste objavio šta će se dogoditi, ali izdaju nije zaustavio. Vučić je shvatio da mu je, pošto mu je „prošla“ prodaja srpske Svete zemlje, sada sve dozvoljeno.

Afera Rio Tinto pokazala je da je spreman da rasproda naše rudne resurse i posledično uništi prirodna bogatstva. Naša poljoprivreda i industrija (s izuzetkom „namenske“ koja, kako vidimo u Ukrajini, ipak ne radi u našem interesu) odavno su prodate strancima. Sada je na red došla rasprodaja visokog školstva. Stranci odavno štampaju udžbenike za naše osnovne i srednje škole, organizuju i plaćaju seminare za naše nastavnike.

Eto odakle dolazi brutalnost sa kojom se ovaj režim obračunava sa svojim kritičarima. Ona je direktno proporcionalna veličini nepočinstava koje treba sakriti ili opravdati. Glavna tema je – rasprodaja zemlje strancima. Kako se vidi po pokretačima hajki, kolonijalni gospodari Srbije nemaju kontrolne akcije samo u vlasti, nego i u opoziciji.