Nema sumnje da je partijska pripadnost na ovim prostorima neprikosnoveni kriterijum kada je reč o nečemu što partijci nazivaju kadrovskom politikom, a mi obični smrtnici podelom izbornog plena. Stoga nema ništa čudnog u tome da je na srbistanskoj stranačkoj sceni duboko ukorenjen “političko-kadrovski” koncept naslovljen – Sad, odmah i sve!!!
U prevodu – vlast se u svakom pogledu mora maksimalno iskoristiti, inače smo ga džaba krečili. Zato se u Srbistanu bez partijske pripadnosti, naravno uz šlihtanje onima iznad sebe i nezaobilazne porodične, bračne i vanbračne veze, ne može zamisliti bilo kakvo kadrovsko nameštenje. Neko ko je sa duda pao na glavu, naivno će zapitati a šta je sa onim parolama – sposobni, a ne podobni? Šta je sa konkursima i konkursnim uslovima?
Pa ništa. Tu su da sami sebi budu svrha.
Da se ignorišu, onakako se to pokušalo onomad u Ustanovi Zračak, ili da se pribegne ingenioznom rešenju koje su osmislili Ilić magistr Velimir, njegovi novosrbijanci i njihovi koalicioni saučesnici. Naprosto, ako su u pitanju partijski ili koalicioni interesi i dogovori, nikakav problem nije promeniti statut javnog preduzeća ili ustanove i prilagoditi ga zaslužnom partijskom drugu?
U ostalom nije li ovaj recept, koga su do tančina preuzeli brži, jači i bolji, s koca i konopca skupljeni, naprednjaci do sada nekoliko puta uspešno oproban u Domu kulture? Pa zašto ne bi bio primenjen i u ostalim javnim preduzećima i ustanovama. Recimo u Umetničkoj galeriji Nadežda Petrović, po kojoj se Čačak decenijama unazad prepoznaje u umetničkim krugovima i izvan Srbistana?
Kakav je problem u Statut uneti da na radnom mestu kustosa osim sa diplomom istoričara umetnosti može raditi i diplomac nekog drugog fakulteta. Teško li je, ako to nalaže unutar partijski dogovor i koalicioni sporazumum, iz Statuta izbaciti odredbu koja se odnosi na uslov da direktor mora da ima najmanje pet godina provedenih u ustanovama kulture i umetnosti?
Tokom decenija raznorazni likovi su se, poput vlasnika meksikanskih brkova i radikalske članske karte legendarnog Tanča, “bavili” kulturom unutar Gradskog veća. Na drugoj strani, rukovođenje gradskim ustanovama kulture, naravno uz političku podršku, bilo povereno onima koji su proveli decenije u njima i do tančina bili upoznati sa njihovim funkcionisanjem. Samo sa tim je izgleda, sudeći na osnovu primera Galerije, gotovo.
Em mnogo zaslužnih partijskih kadrova čeka da bude udomljeno, pa makar i u kulturu, em je u Srbistanu decenijama unazad na snazi ona Radovanova:
– Ko j… kulturu???!!!
Aleksandar Arsenijević
ozonpress.net
