Ima u našem narodu jedna rečenica koja je, čini mi se, preživela više od mnogih knjiga: „Ne valja se.“
Ne valja se raditi na praznik. Ne valja se okrenuti leđa kumu. Ne valja se prekršiti reč. Ne valja se ući u tuđu njivu bez pitanja. Ne valja se psovati svetinju. Ne valja se ni mnogo šta drugo, što možda nije nigde zapisano, ali je vekovima bilo urezano u pamćenje naroda.
I dobro je što je tako. Jer, da nije bilo tog „ne valja se“, ko zna šta bi sve u našem narodu davno bilo pogaženo i zaboravljeno.
Po kosovskim i novobrdskim selima ta rečenica nije bila samo obična zabrana. Ona je imala težinu. Kad bi stariji čovek rekao: „Ne valja se, sinko“, tu se nije mnogo raspravljalo. Nije se odmah tražilo objašnjenje, dokaz, propis ili član zakona. Znalo se da iza toga stoji nešto starije od nas: vera, stid, običaj, kućni red, strah od greha i poštovanje prema onome što je narod držao za svetinju.
Tako je bilo i sa kumstvom.
Kum nije bio samo čovek koji stoji uz mladence ili drži dete na krštenju. Kum je bio više od gosta, više od prijatelja, ponekad u narodnom osećanju gotovo više i od srodnika. Sa kumom se nije lako zavađalo. Nije se kumu zatvaralo pred vratima. Nije se kumstvo gazilo. Govorilo se: „Kum nije dugme.“ I nije bio.
U tome ima nečeg velikog i lepog.
Ali, baš tu počinje i ono pitanje koje ne prija, ali se mora postaviti.
Kako to da se sa kumom ne valja zavaditi, a sa bratom može?
Kako to da se kumstvo čuva kao svetinja, a bratstvo se ponekad raspe za jednu među, za jednu njivu, za jednu rečenicu, za jednu uvredu koja se posle godinama prenosi kao porodično predanje?
Koliko samo znamo kuća u kojima se braća ne gledaju. Koliko porodica u kojima jedni drugima ne prelaze prag. Koliko grobalja na kojima leže rođena braća, a da su poslednje godine života proveli kao tuđini.
A sa kumom — ne valja se.
Ne govorim ovo da bih umanjio kumstvo. Naprotiv. Kumstvo je jedna od najlepših ustanova našeg narodnog i hrišćanskog života. Ali nije dobro ako kumstvo čuvamo iz straha od običaja, a bratstvo ne čuvamo iz ljubavi. Nije dobro ako pazimo da ne pogazimo ono što narod kaže da se „ne valja“, a ne pazimo da ne pogazimo rođenog brata.
Slično je i sa praznicima.
Mnogi će u našem kraju vrlo dobro znati kada je veliki praznik. Toga dana neće raditi. Neće uzeti motiku, neće u šumu, neće na njivu. Reći će: „Praznik je, ne valja se.“ I to je dobro. To znači da još postoji neka granica. Da nije sve postalo radni dan, pijaca, žurba i korist.
Ali se onda dogodi nešto čudno.
Isti čovek koji neće raditi na pojedini crkveni praznik, bez mnogo dvoumljenja radi u nedelju. Kao da nedelja nije praznik. Kao da je nedelja samo kraj sedmice, dan da se stigne ono što se nije stiglo od ponedeljka do subote.
A nedelja je, u hrišćanskom poretku, prvi praznik. Dan Vaskrsenja. Dan Gospodnji. Osnova svakog praznovanja.
Pa opet, kod nas se ponekad više pazi na pojedine praznike nego na samu nedelju. Kao da je narod zapamtio zabranu rada, ali je negde usput oslabio unutrašnji smisao praznika.
I tu se, opet, vidi i lepota i slabost našeg narodnog života.
Lepota je u tome što još postoji osećaj za svetinju. Što čovek stane pred praznikom. Što neće baš sve da pogazi. Što kaže: „Danas neću, praznik je.“
A slabost je u tome što ponekad čuvamo oblik, a gubimo poredak. Poštujemo kuma, a zaboravimo brata. Poštujemo praznik, a zaboravimo nedelju. Pazimo šta se „valja“ i „ne valja“, a manje pazimo šta je pravo, šta je bratsko, šta je hrišćanski, šta je ljudski.
Možda bi zato bilo dobro da se ono staro narodno „ne valja se“ ne odbaci, nego produbi.
Ne valja se zavaditi s kumom — tačno.
Ali ne valja se zavaditi ni s bratom.
Ne valja se raditi na veliki praznik — tačno.
Ali ne valja se zaboraviti ni nedelja.
Ne valja se pogaziti običaj — tačno.
Ali još manje se valja pogaziti ljubav.
Jer običaj bez ljubavi postane samo navika. Praznik bez molitve postane samo neradni dan. Kumstvo bez bratske duše postane samo stara forma. A vera bez praštanja ostane reč na usnama, ali ne i život u kući.
Naš narod je mnogo toga sačuvao upravo zahvaljujući običaju. Ali sada je, možda, došlo vreme da se iza običaja ponovo potraži njegov smisao.
Da kum ostane kum.
Da brat ponovo bude brat.
I da nedelja ponovo bude nedelja.
Autor: Srećko Martinović
