Kumanovski sporazum, tačnije kapitulacija i poraz kroz prevaru

Veliko hvala junacima sa Košara i Paštrika, takođe, i mudroj vojnoj strategiji generala Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića, Božidara Delića, koji su sačuvali skoro neokrnjenu vojnu tehniku i ljudstvo 1999. godine.

Da nije bilo junaka (redovnih vojnika) na Košaru i Paštriku lako bi ušli Albanci i zločinačka Nato armada kopnenim putem na Kosmet, ovako su i oni doživeli pakao.

Ali, obično Srbi u ratu pobeđuju a u miru (politički) gube kroz razne nametnute sporazume koji se ne poštuju, kao što je Kumanovski sporazum, tačnije kapitulacija. Tada je naša junačka vojska morala da napusti Kosmet (koja nije dozvolila Nato agresoru da kroči čizmom na tlo Srbije), a vlast je predata Šiptarima i mirovnim misijama. Tim Kumanovskim sporazumom utvrđena kopnena zona bezbednosti, ali nije utvrđena kao državna granica, pošto je u skladu sa Rezolucijom 1244.

Ipak, to je bio naš poraz kroz prevaru mirotvoraca, nikako pobeda, kao što se danas čuje!

Od tada je naša teritorija Kosovo i Metohija pod okupacijom.

Posle genocidnog bombardovanja uranijumom 1999. godine, srpski narod na Kosmetu doživeo je neviđeno poniženje.

Ti koji preuzeše vlast u Srbiji na krilima Nato uraniumskih-bombi… Poniziše srpske vojnike, generale i oteraše ih sramno u Hag (pitam se kakva je to vlast koja šalje svoje generale tuđinu na robiju) šta su oni radili, branili su samo svoju državu od agresora! Sve najbolje su penzionisali, vojni rok su ukinuli a oružje istopili. Valjda po naređenju dželata!

A srpski narod to olako progutao, pa je naša vojska za par godina posta najslabija u okruženju. Srećom da je danas neuporedivo bolji odnos prema našoj vojsci koja je sada najjača u okruženju i najbolje opremljena.

Invalide i ratnike iz rata (posle 1999.god) nisu ni gledali (kao i posle Velikog rata, kada su kao prosjaci tumarali ulicama Beograda), nisu ni isplatili ratne dnevnice (što im je bila obaveza).

I tako u Srbiji krenu ,,procvat” te zapadne kulture (legalizacija gej, bez naznake pola, A i B roditelji, rijaliti, dečja prava, nema više vojnog roka, privatni fakulteti po kućama, NVO…).

Posle Kumanovskog sporazuma, ,,mirovne misije” ulaze na Kosmet da uspostave normalu i red. I tu, pred njima, se 2004. godine dešava novi Pogrom i novo proterivanje Srba sa vekovnih ognjišta (ubijaju, pale crkve i kuće) pred očima mirotvoraca. A na sve to Srbija ćuti, kao da se pogrom vrši narodu u Uzbekistanu. To i ne čudi, Srbi su ćutali i za Jasenovac… koji je bio zadnji oslobođen, umesto prvi (dok Hrvati nisu prikrili sve tragove svog zverstva).

Uvek, posle svakog rata za oslobođenje Srbije i Srpstva ispliva talog, profiteri i procentaši… oni koji bi i dušu prodali za vlast (tako beše i 1945. i 2001. godine, a i 1918. nije bilo bolje, kada smo pristali na stvaranje države sa dželatom koji nas je ubijao na Ceru i Kolubari).

Ćutali su Srbi i kada je Crna Gora odlazila (jedino dobro je što su nam konačno dali da se država zove Republika Srbija- dosta smo bili tamo neki Jugosloveni: to je period kada smo zaboravili da smo Srbi).

Ni danas niko ne spominje ujedinjenje svih Srba, kao da se plašimo da to pokrenemo. Zar nije sramno da nas Srbe deli granica sa Republikom Srpskom? Isti narod ista vera… a braća podeljena granicom i carinicima. Sramno, zar ne?

Ali, nadam se skorom ujedinjenju sa braćom preko Drine i Srbima iz CG.

Moramo u budućnosti biti malo više Srbi a i rodoljubi (dosta više sa podelama) ili će nas i dalje gaziti, deliti i otimati teritorije.

Nadam se da je to vreme iza nas. Srbija sada više nije isto što i 2006. godine.

Kosovo i Metohija uvek biće Srpsko.

Mi danas moramo da hodamo po tankoj crvenoj liniji, da pregovaramo i nikako da se ne odričemo i to potpišemo. I Jevreji su vekovima čekali i dočekali povratak u Jerusalim.

,,Dogodine u Prizrenu” je poruka (krilatica) da svoje ne damo!

Srbi, po ugledu na jevrejski pozdrav “Dogodine u Jerusalimu”, imaju svoj, kojim upozoravaju da se ne možemo odreći svete zemlje.

DOGODINE U PRIZRENU, to mora da nas vodi u ovim teški vremenima, da uvek znamo da je Kosmet naš, bio i biće.

Tako da je naš položaj sada potpuno inferioran, jer Srbija i mi Srbi treba da dokazujemo da je deo naše Svete zemlje naša vekovna teritorija, a Albanci (šiptari), koji nemaju svoj kamen na Kosmetu, ne moraju ništa da dokazuju, to je tragedija koja je smišljeno temeljena na naše oči, gde smo i mi učestvovali svojom ćutnjom bez reagovanja u momentima kada je to bilo neophodno i ključno, tako da smo sada u vrlo teškoj situaciji, čarobnog štapića nema. Tragično bi bilo u ovom momentu i u ovakvim okolnostima razmišljati da Kosmet vratimo silom, možda u nekim boljim okolnostima i vremenima.

Trenutno stanje je takvo kakvo jeste, okruženi smo Nato zemljama, EU razmišlja kako razmišlja, oni imaju svoju strategiju, tu mnogo da utičemo ne možemo, da obrišemo sve oko sebe ne možemo, rešenje moramo da tražimo ali nikako kroz priznanje. Srbija se uvek vraćala na svoj prag. To ne znaju samo ponavljači iz istorije.

Kosovo i Metohija je simvol našeg naroda, njegovog identiteta i kontinuiteta, nećemo ga se lako odreći, u to sam siguran.

Po tom pitanju ne sme biti podela, svi moramo biti kao jedan.

Živela Srbija i Sveto Kosovo i Metohija.

Živela Srbija i Srbi i nikad više Jugoslavija koja nas je po svakom pitanju razorila, izobličila i podelila.

DA SE VRATIMO U PROŠLOST DA BI BOLjE RAZUMELI VEKOVNI PROBLEM

Srpska rana, Kosovo i Metohija… da malo sagledamo problem kroz istoriju, činjenice i naše komunističke greške, koje vidim da slabo ko pominje. Jedno je sigurno, da nam niko nije kriv, do nas samih, nismo bili složni, nismo sagledali opasnost, mi smo ga svojom ćutnjom odavno izgubili (ali i vraćali), za vreme dok je u Srbiji 80 posto ljudi nosilo knjižicu KPJ, tada kao da smo bili omađijani (oslepljeni Titovim komunizmom). Ali, Kosmet je naš i biće uvek naš (mimo bilo kakvih sporazuma, sporazuma je bilo i biće), pošto je ta zemlja srpskom krvlju natopljena, svaki kamen pod zemljom je klesan srpskom rukom… o manstirima ne bih… tu je reč Metohija (Metoh ili Metohija je u srednjovekovnoj Srbiji bilo zemljište ili posed koji poseduje neka crkva ili manastir) dovoljna, i ta reč Metohija je nekada bila izbačena iz naziva (izbacili je srpski komunisti), pa eto, ponovo vraćena.

Evo kako su crtane jugoslovenske republičke granice koje su postale državne, ali na štetu Srbije… kao primer navodim, da bi postao delegat, Petar Stambolić pripojio Leposavić KiM. Tako da je Kosmet sadašnji oblik dobio tek 1959. godine kada je bukvalno Petar Stambolić pomerio granicu Kosmeta na Kopaonik da bi pobedio na izborima u Leposaviću, proširenjem na severu, kada su delovi opštine Raška naseljeni isključivo srpskim življem izuzeti iz sastava Centralne Srbije i dodati oblasti kao delovi opštine Leposavić.

Da se vratimo malo unazad, pre pripajanja Leposavića i okoline Kosmetu… još 1946. god je doneta odluka o pripajanju 14 opština Kosmetu (Vitina, Gnjilane, Gora, Zvečan, Zubin Potok, Kosovska Kamenica, Kosovska Mitrovica, Novo Brdo, Istok, Peć, Prizren, Podujevo, Leposavić i Štrpce) te opštine pripadale su Staroj Srbiji. Njihova ukupna površina je 5.217 kvadratnih kilometara sa ukupno 670 naselja. To danas nažalost mnogi ne znaju, kao i da je Kosovo do 1946. god obuhvatalo 15 sadašnjih opština. Ta zemlja je bila jezgro nemanjićke Srbije, odnosno Srpska svetinja. A sve je to rađeno u komunističkom cilju da se Albanija pripoji kao sedma republika… a to bude mamac koji će ih privući.

Kako i zašto se to desilo niko ne zna, niti postoji odgovarajuća istorijska dokumentacija, što je i jasno… šta reći na sve to, moje nije da sudim.

I ovo trebamo znati, u isto vreme dok su u Srbiji formirane autonomne oblasti kao države u državi, Milovan Đilas odbija zahtev dalmatinskih komunista da i srpska Dalmacija dobije autonomiju. Oni su to obrazlagali činjenicom da ona nikad u istoriji nije bila pod vlašću Zagreba, a Đilas je odgovorio da je Dalmacija najhrvatskiji deo Hrvatske.

Svu ovu ljigavštinu Srbi nisu videli ni razumeli, a u njoj su učestvovali, kao da nisu bili svesni šta čine, zarad trenutne verne odanosti, moći i raskalašnosti.

Aprila 1963. godine AKMO je uzdignuta na nivo pokrajine, postavši Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Novembra 1968. godine ime pokrajine je promenjeno u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, čime je Metohija uklonjena iz naziva. Prema ustavu Srbije iz 1974. godine, Kosovo je imalo veoma široku autonomiju.

Sve to je rađeno u srpsko komunističkom stilu sa određenim ciljem i zadatkom, što nam je danas jasno a taj cilj je vidljiv danas.

Činjenica je i da su ideju Velike Albanije podržali i Amerikanci još na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine.

Albanski predsednik Enver Hodža je uvek isticao da mu je maršal Tito krajem juna 1946. godine “lično obećao” da će Kosovo biti u sastavu Albanije, kao i drugi krajevi gde su Albanci većina, jer ih je voleo. Ipak, ovim izjavama se nije baš pridavalo na važnosti, srbi ni to nisu razumeli, kao da nije imao ko da spozna istinu… a ni danas ne razumemo delo Tita, zbog bratstva i jedinstv mi suštinu tragedije nismo spoznali kao da smo bili omađijani, ni dva Velika rata nismo razumeli a sa njima ni žrtve, logore, razaranja i poklanu srpsku decu smo u trenu preboleli i zaboravili zarad nametnutog “bratstva i jedinstva”… i tu da tražimo krivca?

Plan se nastavlja posle 1961. god, 103.000 Srba i Crnogoraca napušta Kosovo i Metohiju, uglavnom zbog pritisaka albanskih vlasti i populacije, sve uz prećutnu dozvolu vlastodržaca. A kasnije se zabranjuje njihov povratak. Ovaj podatak je vrlo zanimljiv za vreme Drugog svetskog rata na okupiranoj teritoriji Kosova albanci uz dozvolu italijana su ubili više od 10.000 i etnički očistila 100.000 Srba, dok je u isto vreme naseljeno 100.000 Albanaca iz Albanije. Svim Srbima, koji su naseljeni posle 1912. godine i povratka Kosova i Metohije pod vlast Srbije, je zabranjen povratak posle Drugog svetskog rata od strane komunista. Da li je i to tada čudilo Srbe, niko nije reagovao sa Srpske strane, kao da je to bilo normalno.

Novim Ustavom SFR Jugoslavije iz 1963. godine, AKMO je uzdignuta na stepen pokrajine, postavši Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Tada je i prvi Statut APKM usvojen. Pokrajina je dobila šira ovlašćenja u oblasti sudstva, privrede i socijalne politike. Iako je time bio ostvaren viši stepen autonomije, albanci delom nisu bili zadovoljani novim ustavnim rešenjima, što je došlo do punog izražaja neposredno nakon Brionskog plenuma CK SKJ (1966) i pada Aleksandra Rankovića. Takoće je i pokrajinsko rukuovodstvo u AP Vojvodini težilo ka proširenju autonomije.

Kasnije slede separatističke demonstracije iz 1968. koje iznuđuju Ustav iz 1974. godine, čime je Srbija pravno razbijena, tada je sve bilo jasno, kuda sve ovo ide i šta je cilj. Kasnije su usledile demonstracije 1981. i tu su uzdrmani temelji tadašnje “veštačke tvorevine” Titove Jugoslavije… tada je cilj je bio ostvariv i jasan. A Srbi kao ni tada da nisu razumeli šta se dešava oko njih.

Posle smrti tvorca Jugoslavije 1980. god, sledi novo stradanje Srba, raspad, ratovi devedesete, Nato agresija…

Tada je usledilo i pravo razgraničenje između Srbije i Kosmeta posle zločinačkog, genocidnog NATO bombardovanja, kada je Kumanovskim sporazumom utvrđena kopnena zona bezbednosti, ali nije utvrđena kao državna granica, pošto je u skladu sa Rezolucijom 1244.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija