Velika ekološka katastrofa preti Srbiji jer su rudarske korporacije ‘nanjušile’ velika nalazišta litijuma koji žele da eksploatišu, pretvore u svoje krvave dolare i time unište ono najvrednije što naša zemlja poseduje, plodnu zemlju i čistu vodu. Rio Tinto je strateški partner Vladi Srbije, a dolina Jadra kako sada stvari stoje biće prva žrtva njihovog sporazuma.
Ova kompanija ima mračnu istoriju poslovanja širom sveta, a narod u Srbiji je i dalje većinski neobavešten kakva im se nesreća sprema u skoroj budućnosti. Ekološke organizacije u Srbiji podigle su glas, ali se i dalje nije stvorila kritična masa koja bi mogla oterati ovu kapitalističku, klijentalističku i korporativnu pošast što dalje, kako bi se sačuvalo sve ono što su nam slavni preci ostavili u amanet.
Ukoliko sada ne budemo odlučni i spremni na žrtvu, budućim generacijama nećemo ostaviti ništa, te će oni svoju sreću tražiti daleko odavde. Zbog ovakvih katastrofalnih projekcija zaživela je i peticija koja se širi društvenim mrežama sa ciljem da se zaustavi iskopavanje litijuma u Srbiji.
Neobaveštenost je velika, u svakom segmentu javnih poslova, a upravo je informisanje stanovništva zadatak aktivista (“hvala” RTS-u!) koji poručuju da se nikada neće pomiriti sa zločinačkim namerama kako stranih korporacija, tako i domaćeg političkog vođstva.
Jedna od takvih je i Ljiljana Bralović, književnica i poljoprivrednica iz Pranjana koja je od početka na prvoj liniji odbrane. Za naš portal govori o ekološkoj pretnji koja se nadvila nad Šumadijom, ali i čitavom Srbijom.
Objašnjava kako je od domaće javnosti svesno skrivana namera o rudarsko-geološkim ispitivanjima u ovom prelepom delu naše otadžbine. Za naše čitaoce precizno pojašnjava gde su istraživanja planirana i kako su meštani za njih saznali.
– Mi smo srećno neobavešteni, tako da većina meštana živi u blaženoj nadi da smo Rio Tinto i njima slične kompanije izmislili mi koji smo uvek zbog nečega ‘antiprotivni’. Za istraživanje smo saznali iz australijskih novina, gde se pominju Pranjani, naše selo, kao mesto geoloških ispitivanja na prisustvo litijuma. Kada smo krenuli da istražujemo, iste informacije smo našli i na sajtu firme ‘Jadar Lithium Resource’.
Pranjanska licenca, kako je obeleženo na njihovoj karti, obuhvata oko 26 kilometara kvadratnih i osim Pranjana prostire se još na najmanje tri sela: Koštunići, Leušići i Družetići. To smo sami zaključili gledajući kartu – inače, lokalna zajednica o tome ćuti – objašnjava Ljiljana i dodaje da “predstavnici Rio Tinta tvrde da kompanija o čijem je sajtu reč nije ni u kakvoj vezi sa njima, ali je ovde svaka sumnja opravdana, a jednako je zlo u pitanju koja god kompanija radila”.
Pranjani su između ostalog čuveni zbog akcije spašavanja savezničkih pilota za vreme Drugog svetskog rata. Sada se ovom, širom sveta slavnom selu ‘smeši’ prava katastrofa i to u mirnodopskom periodu.
– Sudbina se ne smeši već grca od plača nad svima nama. Da su u pitanju dva sela u Srbiji, ko bi mario? Dobrinja, Kosjerić, Brezjak, Rekovac, Pranjani, pa nekoliko sela oko Jagodine i oko Vranja – to su samo mesta odakle bi se, ako dopustimo, širilo zagađenje vode, zemlje i vazduha, a cela Srbija bi bila ugrožena. Između Pranjana i, recimo, Mrčajevaca razlika bi bila jedino u tome što na njihovoj teritoriji ne bi bilo kratera od iskopina, ali bismo zajedno disali isparenja od borne i sumporne kiseline, pili flaširanu vodu i plakali za zagađenom zemljom iz koje ništa ne može rasti.
Dakle, ako ne daj Bože dođe do eksploatacije, a da ne bi došlo do eksploatacije, ne sme doći ni do istraživanja, od naše slave, to jest slave naših predaka, ostaće samo priča kako su neki seljaci pokazali najveći stepen hrišćanske ljubavi, pomažući drugima bez obzira na veru, jezik i boju kože, a njihovi potomci umrli dozvolivši da se unište vekovne tekovine – upozorava Ljiljana Bralović.
Ona očekuje pobunu svih zdravorazumskih ljudi svesnih da sa ovakvim projektima nema života u Srbiji. Odziv ljudi je za sada zadovoljavajući, kaže, ali je neophodna aktivacija svih dobronamernih pojedinaca u našoj zemlji. Veći problem od stranih kompanija predstavljaju lokalne vlasti koje obmanjuju stanovništvo da ne postoje planovi za istraživanja i buduću eksploataciju rudnih resursa.
– Vidite, mi i nemamo mnogo izbora. Ili da branimo ili da se selimo. Narod je uglavnom toga svestan. Upravo na tome najviše radimo – obaveštavamo meštane šta će se desiti ako dođe do istraživanja i eksploatacije. Na žalost, postoji grupa političkih aktivista SNS-a koji ubeđuju lokalno stanovništvo da je to trač koji je nas nekoliko ‘čulo od Vrke harmonikaša iz Dobrinje’, kao i da je to političko podmetanje opozicije, a ne pretnja koja je jednako opasna za sve, bez obzira na političke i ideološke stavove.
SANU raspravlja o tome, a vlast u našem selu i u opštini krije preko potrebne informacije. Sve to narod još više sluđuje i čini nesigurnim. Na informativnom skupu koji smo organizovali odazvao se zadovoljavajući broj meštana, ali s obzirom na ono što nam preti trebalo je da dođu svi do poslednje babe na štakama – pojašnjava nam Ljiljana Bralović.
Političko rasipništvo ne prestaje toliko decenija, a potpuni nedostatak vizije svih političkih garnitura skupo košta ovaj narod, a sada se dolazi do jasne pretnje po sam opstanak i goli život. Nikada političari u Srbiji nisu imali sluha za običnog čoveka, seljaka koji hrani ovu zemlju. Sada planiraju da zabiju i poslednji ekser u spremljen kovčeg srpskog domaćina uništavajući mu izvor života, zdravu i plodnu zemlju, ali i čistu i pitku vodu.
– Uvek sam se nadala da će političari, kada sve isprobaju, na kraju shvatiti da Srbija može da živi jedino od poljoprivrede i malo od turizma. Na žalost, ovi sadašnji su požurili da rasprodaju i poljoprivredne kombinate i turistička mesta. Banje su skoro rasprodate, PKB skoro poklonjen, a na sve strane niču fabrike guma. Još utrobu zemlje da zagade i to je pečat na naše mogućnosti.
Zaista je nečuven nemar ljudi na vrhu prema Srbiji kao državi, sve sa zemljom, narodom i prirodom. Nama zaista ne trebaju neprijatelji pored takvog državnog rukovodstva. Očigledno je da mogu da urade sve što im padne na pamet ne mareći za posledice. Uopšte me ne bi začudilo da prema ‘studiji opravdanosti’ iskopavanje litijuma bude i opravdano i nužno i lekovito. Međutim, mi, vlasnici zemlje planirane za istraživanje nećemo se predati bez borbe. I mi smo spremni na sve. Nemamo rezervni položaj niti rezervnu otadžbinu – uverava Ljiljana.
Narodni otpor nema alternativu, svesna je Bralovićeva. Nema povlačenja, borba će trajati i meštani će je braniti svim silama. Uzdaju se u pomoć stručnih i poštenih ljudi kojima veliki kapital ne može kupiti obraz i čast.
– Za sada nam je cilj da što više ljudi sazna kakvo nam zlo preti i da ih ubedimo da možemo da se odbranimo. Narod je upao u veliku ravnodušnost i čamu. Vlada mišljenje da smo nemoćni, da je neko već sve ‘potpisao’ i ‘da ako su rešili da uzmu ne možemo im ubraniti’. Prvi nam je zadatak da tu laž raskrinkamo. To je naša zemlja jedan kroz jedan, upisana u katastarske knjige i s njom možemo samo mi da trgujemo.
Šta se nas tiče ko je šta i sa kim potpisao ako nas već nije pitao. Prvo ćemo organizovati otvoreni naučni skup na kome će uvodničari biti ljudi iz našeg kraja čije je znanje i struka prešla granice naše zemlje. To su ljudi kojima ovaj narod ovde veruje mnogo više nego li partijskim poslušnicima što za šaku srebrnjaka izdaju i prodaju i kolevku i groblje.
Kada edukujemo stanovništvo, krenućemo sa protestima, do sada smo imali samo informativne skupove. Već smo došli do toga da se o ovom problemu priča i na slavama i na sahranama. To je dobro, jer pruža priliku da se narod obavesti da može i mora da se brani. A kada stvar sazri – pred Skupštinu, gde bi drugo. Čuda se dešavaju onima koji veruju, ne postaje se vernik zbog čuda. Ja tvrdo verujem u našu pobedu nad ovim zlom – kaže ova hrabra žena.
Ljiljana smatra da bez jedinstva nema opstanka naroda na ovim prostorima. Ona je sada ustala sa svojim saborcima da bi deca sutra imala gde da se rađaju i odrastaju.
– Nama zapravo preti nestajanje ukoliko se ne izborimo za očuvanje prirode. Šta mi svetu možemo da ponudimo osim zdrave hrane, živopisne prirode i naše čuvene srdačnosti? Ništa. Da pravimo automobile? Brodove, šta li? Smešni su pokušaji države da pokaže da smo u svetu poznati po bilo čemu drugom osim ovoga što sam navela.
Dvesta kilometara u krug je vazdušno zagađenje, vodom – ne mogu ni da zamislim. Kada zatruju vazduh , zemlju i vodu u većem delu Srbije neće biti života. Mladi će otići i vremenom će izgubiti nacionalni identitet, koji je i sada klimav. Postaće ‘građani sveta’ , ‘jedna travka među vihorove’. Ovi što ostanu polako će nestajati. Zato je neophodno da zaboravimo na sve naše podele, da se stisnemo u jednu ubojitu pesnicu pred kojom će uzmicati sve domaće i belosvetske grabljivice. U jedinstvu je spas. Ovo nije neka bedna sitnosopstvenička bitka, ovo je borba za opstanak nacije – napominje Ljiljana.
Proizvodnja zdrave hrane prevashodno je zanimanje ljudi ovog kraja, tako da je njihov ekološki aktivizam započeo i mnogo pre problema sa rudarskim magnatima, kaže Ljiljana Bralović i otkriva da postoji saradnja i sa drugim organizacijama širom Srbije.
– Mi smo se i pre ove nevolje koja se baš nad našim krajem nadvila već zalagali za zdravu hranu, zdravu prirodu i ekologiju. Već smo pomagali proteste protiv GMO hrane, podržavali udruženje „Ko nam truje decu” i potpisivali svekolike peticije za očuvanje prirode. Naši predstavnici su bili i u Beogradu kada je bio protest protiv Rio Tinta, a da nismo ni znali da i nama prete.
Za sada imamo logističku podršku mnogih eko-udruženja. Razmenjujemo iskustva, tražimo savete, osmišljavamo strategiju. Kada se vlastodršci konačno izjasne po ovom pitanju i ako njihov stav bude da treba kopati litijum u Srbiji, svi ćemo, zajedničkim snagama, u borbu. Ako se sada ne ujedinimo na braniku naše zemlje, ne moramo više nikada – ubeđena je naša sagovornica.
Apsolutno nema mesta ni za kakav kompromis sa Rio Tintom, ‘Jadar Lithium Resource’ ili bilo kojim sličnim kompanijama. Nema te apstraktne crvene linije koju neko mora preći da bi se reagovalo. Tada bi već bilo kasno.
– Sve su linije crvene. Mi nećemo dozvoliti ni rupu za klikere da iskopa neko koga ne poznajemo, a kamo li da dođu sa bušaćim garniturama i sondama. Ovo je naša zemlja, mi imamo tapije na nju. Spremni smo mi da se branimo po svaku cenu – ako bude potrebe, nećemo prezati ni da se latimo motke.
Ne postavlja se pitanje hoćemo li izdržati do kraja. Sam početak istraživanja bio bi kraj. Branićemo da crtu u prašini povuku. Naši su preci pobedili četiri carevine! Nećemo se ni mi predati pred rudarskom mafijom ma koliko moćna i bogata bila. Onaj ko ima mnogo čega, može i da se odrekne dela. Mi imamo samo ovu zdravu zemlju i njene plodove. Ako nju ne odbranimo, gubimo sve – opominje Bralovićeva.
Ona veruje da je nacionalno osvešćeni deo naroda spreman da se uhvati u koštac sa ovim problemom iz osećaja istinskog patriotizma.
– Uopšte ne sumnjam u onaj deo građana Srbije koji su nacionalno osvešćeni, ma kojoj naciji pripadali. Brinu me oni koji za sebe kažu da su „građani sveta”. Onoga sveta koji i nije čuo za Srbiju i njene nevolje. E takvi građani su nezadovoljni svim i svačim u Srbiji, a u isto vreme nezainteresovani da se za bilo šta založe, da unaprede, da pokrenu…
Sanjaju o nekoj Utopiji, zemlji koje nema, obično uz pivo plaćeno nezarađenim novcem i pljuju po svemu što je vera, tradicija, kultura. Nezadovoljni sobom, mire se sa onim što je servirano od moćnika i čekaju da neko drugi promeni. Čvrsto verujem da je ovih prvih više, pri tom su srčaniji i borbeniji. Na nama je da ih okupimo i ujedinimo u onaj narod koji nije znao za povlačenje – navodi Ljiljana.
Ne veruje u scenario po kom će bogati industrijalci svojim novcem otkupiti imanja starosedelaca, te da bi na taj način mogli da oslabe odbrambeni front koji su očigledno uspostavlja.
– Ovde su porodice nastanjene od 18-19. veka. Generacije su sticale i gradile imanja i ne znam koja je to suma novca koja bi to mogla platiti. Retki su oni koji bi mogli život početi iz početka na nekom drugom mestu. A i gde pobeći kada znamo da su istraživanja planirana skoro u svakoj oblasti Srbije? A da idu u inostranstvo, teško, s obzirom na to da većina ne govori strane jezike i ne ume ništa drugo da radi no da prevrće zemlju.
Druga srećna okolnost je što gotovo niko nema zemlju u krugu, već su to isparčane, male parcele. Pa ako i dobiju neku dobru ponudu za jednu parcelu, a zbog nje budu morali da napuste ostatak imanja, teško da će prihvatiti.
Mi ne znamo precizno gde su planirana istraživanja, a činjenica je da su u gorem položaju oni na čijoj zemlji ih neće biti, jer ako oni na čijoj zemlji te strane kompanije budu želele da istražuju rudu popuste pod pritiskom i prodaju, njihove komšije svoju zemlju i svoju imovinu moraju i sami napustiti, bez ikakve nadoknade. Gde dođu kopači litijuma, tu više neće biti života. To je istina koju pričamo ljudima i to nas drži u istoj borbi – iskazuje neverovatnu odlučnost naša sagovornica iz Pranjana.
Svoju poruku žele da prošire čitavoj domaćoj i svetskog javnosti.
– Naša poruka je da ZNAMO DA NE DAMO. Mi ne znamo ko je Rio Tinto i njemu slične kompanije doveo u Srbiju, ko je dozvolio istraživanja, gde će sve bušiti, koliko su njih koštale te pripreme, ništa od toga ne znamo, ali znamo da ne damo zemlju naše dece ni pod kakvim uslovima i ni za kakve pare.
Ponavljam – mi smo mala zemlja, gde god da dođu svi ćemo biti ugroženi. Kupovaćemo vodu, jesti hranu kojoj je u EU istekao rok i udisati sumpornu i bornu kiselinu. Niko neće želeti da bude turista u zagađenoj zemlji, da se leči u banjama u kojim će vode podzemnim putevima biti ‘obogaćene’ kiselinama, da jede hranu na koju padaju čestice jalovine.
Svi, i mi seljaci, i građani, i radnici, i intelektualci, treba da stanemo pod jedan barjak i da kažemo ne rudarskoj mafiji i izdajničkim ministarstvima koja nam nude ‘zlatno doba u nedoba’ – zaključuje Ljiljana Bralović razgovor za naš portal.
,,Uvek sam se nadala da će političari, kada sve isprobaju, na kraju shvatiti da Srbija može da živi jedino od poljoprivrede i malo od turizma. Na žalost, ovi sadašnji su požurili da rasprodaju i poljoprivredne kombinate i turistička mesta.,,
Nazalost politicari imaju za svaku situaciju maske i lepe lazi. To je manir svetskih politicara a kamoli za ove nase jajare od politicara. Rodjeni klimoglavci….i jajare.
Ne znam ko je autor ovog članka ali u svakom slučaju -bravo za istinite navode šta nas čeka ako ovi današnji i posle 3. aprila ostanu na vlasti. Jedina „greška“ autora- sumporna kiselina se ne udiše jer je u tečnom stanju, ali sagorevanjem lošeg uglja, npr. lignita koji sadrži izvesnu količinu sumpora, u TE Tesla u Obrenovcu, ali i npr. u Boru u procesu proizvodnje itd. nastaje sumpordioksid kao gas. On se preko visokih dimnjaka „izduvava“ u atmosferu. U pravcu kretanja vatra, ranijih godina se na poljima i kilometrima udaljenih od TE Tesla često primećivao žućkasti „trag“ kao talog sumpora iz izduvnih gasova TE. Od sumpordioksida i vlage ( vode) iz vazduha nastaje sumporna kiselina koja škodi biljkama. Kada se udiše jača koncentracija sumpordioksida (SO2) sa vlagom (vodenom parom) iz vazduha u plućima, što je neizbežno, se stvara sumpornu kiselinu koja razara tkivo. Znam da decenijama filteri u TE Tesla nisu funkcionisali, ali su navodo za skupe pare pre izvesnog vremena popravljeni. I tu je neko, verovatno, morao da se nadogradi posebnim „bakšišom“ prodavca filtera i izvođača radova. Da li ti filteri uopšte funkcionišu, e, to je, kao i sve što u Srbiji ne valja, TAJNA.
Evropska unija je još 1.januara 2005.g. propisala maksimalnu dozvoljenu koncentraciju SO2 u vazduhu. Konstantno merena preko jednog celog dana ona ne sme da bude veća od 125 mikrograma po kubnom metru vazduha i to samo u 3 dana u toku godine!. U samo u jednom satu maksimalna koncentracija SO2 sme da bude maks. do 350 mikrograma i to sme da se ponovi samo 24 puta u toku kalendarske godine- znači u samo 24 sata raspoređenih u celoj godini! Inače u cilju zaštite vegetacije, u zimskim mesecima -od oktobra do kraja marta, dnevna koncentracija SO2 ne sme da pređe maksimalno 20 mikrograma SO2 po kubnom metru vazduha!
U Srbiji i pored normi, izmerene vrednosti su neverovatno visoke, valjda u cilju (namernog?) trovanja osetlijivijeg dela stanovništva, starijih- (jer su, kako se ono govori: „samo umrli penzioneri su dobri penzioneri jer je onda manje onih koji vuku penzije i samo koštaju npr. zdravstvo“) i bolešljivih ljudi kao i dece. U Borskom bazenu kojim gospodare Vučićeva „braća“ Kinezi, izmerena je koncentracija od neverovatnih 38.171 (i slovima: tridesetosamhiljadastosedamdesetjedan!!!) mikrogram SO2 po kubnom vazduha! U EU bi vlasti odmah zabranile rad takvih postrojenja a stanovništvu, u cilju momentalne zaštite, podelila spšecijalne gasmaske! Ali, pošto su Kinezi novopridošli ekonomski okupatori Srbije, uskoro će njihov takav odnos biti i prema srpskoj radnoj snazi- nedavno smo čitali da je jedan kinseki poslovođa izšutirao našeg radnika nogom u stražnjicu jer nije bio zadovoljan njegovim učinkom- a sve to im naše vlasti, verovatno po nalogu Aleksandra Vučića, gledaju „kroz prste“. Kolike su stvarne i stalne koncentracije SO2 u izduvnim gasovima koji kuljaju iz TE Tesla u Obrenovcu ili iz drugih postrojenja, teško je naći u stručnoj literaturi. Pretpostavlja se da je koncentracija možda od 20 do 50 puta veća od propisane koja u Srbiji- kao konstantna vrednost- iznosi 350 mikrograma po kubnom metru vazduha. Čak i ta, očigledno zbog lošeg uglja i verovatno lošeg rada filtera je daleko veća- o u EU propisanim maksimalnim količinama kao žaštita i biljki i ljudi, u Srbiji može samo da se sanja! Ali-Babi Aleku Vučiću i njegovim više od u arapskoj bajci pominjanih 40 razbojnika, zdravlje građana je „zadnja rupa na svirali“. Najvažnije su provizije i mito- inače Srbija ne bi bila na listi najkoruptnijih država Evrope na veoma visokom mestu!