Kupovina vremena ili neoprostiva naivnost

Ničim se ne mogu opravdati domaći poznavaoci i istinski akteri krize, koja je počela pre više od tri decenije i paradigmatično i dalje traje u vidu kosovsko-metohijskog čvora

Prošla je čitava godina, a sudar globalnih igrača i geopolitičkih tektonskih ploča u ukrajinskoj areni nije okončan. Bilo je pokušaja u Minsku i da se širi sukob navodno spreči, ali se ispostavilo da je Zapad – sve uz posredovanje/pomoć OEBS-a(!) – „kupovao vreme“ kako bi dodatno naoružao svoga klijenta. Kao da to nismo odmah znali!

Licitiranja naših ukrajinologa

Timovi naših, na ovu ili na onu stranu pristrasnih eksperata, karijernih diplomata, publicista, izveštača, penzionisanih oficira, analitičara sa ili bez akademskih titula, a naročito isluženih ili aktuelnih političara – ubeđivali su nas da će sve biti ubrzo gotovo. Za nedelju, najduže mesec dana, onda za tri ili šest meseci, potom do kraja leta, pa kada se uđe u zimu i zaledi se tlo kako bi tenkovi lakše manevrisali, ne duže od „njihove“ ili „naše“ Nove godine, „njihovog“ ili „našeg“ Božića… Eureka: neki su se dosetili da nam otkriju kako pravi rat tek sada počinje!?

Dok su se jedni sve više zapetljavali u pokušajima da raščivijaju taktička pitanja i svojstva primenjenog oružja, drugi su, tobože, sa sigurnošću znali „prave ciljeve“ specijalne operacije: priključiti samo Donjecku i Lugansku oblast; nedovoljno – neophodni su još Harkov i Zaporožje; ne, ne – tek sa padom Kijeva pada antiruski neonacistički režim; sasvim je jasno – nova granica biće na Dnjepru; ruski cilj je jasan – prodreti do Odese i delte Dunava; još bolje: do Vinice i Žitomira… I? Promašaj!

Malo ko je bio oprezan u proceni, a još manje promišljao šta se „iza brda valja“, tj. šta se zaista kolosalno odigrava u senci rata i kakvi će biti njegovi rezultati u globalnim okvirima, i to na kulturno-civilizacijskom, ekonomsko-finansijskom, obrazovno-naučnom, tehnološkom i svakom drugom planu. Nije im, međutim, zameriti. Nisu raspolagali pravim informacijama i činjenicama kako bi donosili ispravne zaključke i predviđanja. Ljudski je grešiti.

Kontinuitet neoprostivih domaćih nepromišljenosti

S druge strane, ničim se ne mogu opravdati domaći poznavaoci, a naročito akteri krize, koja je eksplodirala pre više od tri decenije i paradigmatično nastavlja da traje u vidu kosovsko-metohijskog čvora.

Dokle će se praviti iznenađeni i naivni?

Nikako da im postane jasno kako svet funkcioniše i da shodno tome deluju imajući u vidu srpske interese. Neznanje, neiskustvo, lakovernost, kratkovidost? Ili stupidnost, ucenjenost, korumpiranost, zlonamernost? Ili sve to zajedno?

Zašto se pristalo na rastakanje Jugoslavije duž tzv. AVNOJ-skih unutrašnjih granica kada je bilo i vrapcima na grani jasno kuda to vodi? I dalje se prenemažemo da smo, eto, „odlagali Kosovo“ i „kupovali vreme“, da, kao, nismo znali kakve će biti posledice, i da se nikako nije moglo drugačije. Moglo se!

Cenu plaćamo više od tri decenije i ko zna koliko ćemo nastaviti da plaćamo, a još uvek nam, eto, ništa nije jasno. Prvo je Krajina „uterana“ u Vensov plan, čime je izgubljena inicijativa, otupljena oštrica, razvodnjen pokret tamošnjih Srba i čitav srpski činilac uvučen u zamku dugog rata. U stvari, time je Zapad neposredno „kupio vreme“ Hrvatskoj. Kao pomoću Minskih sporazuma Ukrajini.

A onda se sve nastavilo u Bosni i Hercegovini. Prvo se pristalo na tzv. Lisabonski papir, samozavaravajući se da će on sačuvati mir. A kakav bi to mir bio sa onako rascepkanim „srbistanima“!? Da je usvojen, do danas tamo Srba ne bi ostalo ni nekoliko procenata. Muslimani ga odbiše, a ubrzo smo saznali kako i na čiju sugestiju. No, mi smo i dalje sami sebe ubeđivali i praktično se ponašali kao da je Zapad nepristrasan i da UNPROFOR nije pod presudnim uticajem NATO (prvenstveno SAD i V. Britanije).

Pravili smo se da ne razumemo kako nuđeni planovi i mape podele BiH predstavljaju „kupovinu vremena“ radi ojačavanja hrvatsko-muslimanske strane i da imaju antisrpsku namenu. Svi redom su smanjivali i rasparčavali srpsku teritoriju, istovremeno je zarobljavajući u što unitarnijoj (čitaj: muslimanskoj) BiH.

Dejtonskog sporazuma smo se, potom, držali „kao pijan plota“, a ne kao nužnog zla, da bi se donedavno prenemagali poslušnički prihvatajući svakog visokog predstavnika i ne pružajući rezolutan otpor postavljenju čak ni bivšeg marinca i zagovornika intervencionizma – Pedija Ešdauna. Kao, nismo mogli znati kakav će biti.. A Britanac je!

Kosovo i Metohija: kontinuitet prenemaganja

Pravili smo se nevešti da ne znamo ko je Vilijam Voker. Oktobra 1998. bio je postavljen na čelo tzv. Kosovske verifikacione misije OEBS-a – Organizacije za EVROPSKU bezbednost i saradnju – a Amerikanac. Da li ga je za tu poziciju više kvalifikovala sumnjiva ambasadorska uloga u krvavim obračunima u Salvadoru 1989. ili uspešno obavljena dužnost šefa Prelazne misije UN za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem radi „mirnog reintegrisanja“ tog istočnog dela RSK u Hrvatsku?

Šta se moglo očekivati od takve ličnosti: nepristrasnost i poštovanje međunarodnog prava ili false flag operation? A mi nismo oštro i nedvosmisleno odbili njegovo imenovanje znajući s kim imamo posla, nego smo „kupovali vreme“. Kakva je bila ta „kupovina“, ubrzo je pokazao Račak. Da naše samoponižavajuće prenemaganje bude očiglednije, Vokera smo sredinom januara 1999. proglasili za personu non grata, ali smo ubrzo, i to baš suvereno, „zamrzli“ tu odluku. Nije se moglo drugačije? Neće biti.

Čak je prihvaćen i jedan Ahtisari. Zar se mislilo da će biti objektivna osoba koja je 1992-1993. predsedavala konferencijom o rasturanju Jugoslavije? Uspeo je da bude i počasni predsednik upravnog odbora opskurnog tink-tenka Međunarodne krizne grupe. Čak i dobitnik Nobelove nagrade za mir, uprkos tome (ili baš zbog toga!?) što je kreirao neprihvaćen, ali velikim delom sprovođen plan za verifikovanje pokušaja nasilne secesijeske albanske manjine na KiM?

Stidljivo gunđanje naših zvaničnika bilo je za unutrašnjepolitičku upotrebu. Kao što je bilo i prilikom postavljanje praktičnih realizatora odvajanja Crne Gore od Srbije – Miroslava Lajčaka, etničkog Slovaka, ali političkog atlantiste, koji nam do dan-danas pruža „dobre usluge“, i koloritnog Františeka Lipke, predsednika Republičke referendumske komisije, koji je „zlatnim glasom“ odbio sve prigovore na regularnost referenduma unapred poznatog („potrebnog“) rezultata.

Kuper kao paradigma

Nije nam smetao ni Robert Kuper, imenovan 2011. za glavnog pregovarača EU u „dijalogu Beograda i Prištine“. A zašto bi nam smetao? Pa on je bio predstavnik integracije koja je „strateško opredeljenje Srbije“ i koja „ne traži da priznamo Kosovo jer ga ne priznaje ni njenih pet članica“. Sve „kupujući vreme“, bez otpora smo prihvatili tobože nepristrasno posredovanje tog dugogodišnjeg diplomate iz zemlje pokrovitelja „kosovske nezavisnosti“ – Velike Britanije. Nije nas valjda fascinirala činjenica da je bio najbliži saradnik Srbima dokazano nenaklonjenog Havijera Solane i „spoljnopolitički guru Tonija Blera“, kako su ga je okarakterisali mediji u njegovoj zemlji?

Niti Kuper, niti oni koji su ga poslali da vodi „dijalog“, nisu ništa krili što bi nam dalo opravdanje za naivnost. Treba samo pročitati njegovu ne mnogo obimnu knjigu Raspad nacija, za koju je dobio Orvelovu nagradu.

Ali je još jasniji i „bez rukavica“ bio u autorskom tekstu „Zašto su nam i dalje potrebne imperije“ u „Obzerveru“ 2002.(prenela „Politika“): „Postmoderni svet treba da se navikne na dvostruke standarde. Među nama mi delujemo na osnovu zakona i otvorene kooperativne bezbednosti, ali kada je reč o staromodnim državama izvan postmodernog kontinenta Evrope, moramo se vratiti na grublje metode iz ranijih vremena – silu, preventivni napad, prevaru i sve što je potrebno u opštenju sa onima koji i dalje žive u svetu iz 19. veka, u kojem je svaka država za sebe.“

Da ne ostavi nikakvu sumnju u svoju doslednost, 2018. je izjavio: „Smešno je u Ustavu (Srbije) zadržati da je Kosovo deo Srbije, kada je realnost potpuno drugačija.“

I tako veštom diplomatskom „igraču“ i „starom liscu“, beskrupoloznom zastupniku antisrpskog atlantizma, Srbija je sa druge strane „dijaloškog stola“ suprotstavila gotovo dvostruko mlađeg i neuporedivo neiskusnijeg diplomatskog junošu, sa stanovišta elementarnih nacionalnih interesa sumnjivih naloga sa državnog vrha. I tako, sve „kupujući vreme“ i bivajući „pametni“, stigosmo do neoriginalnog „francusko-nemačkog (SAD i EU) predloga normalizacije odnosa Beograda i Prištine“.

Nije da se nismo „zafarbali u ćošku“, ali to ne znači da ne možemo da se izvučemo.

Put spasenja postoji, ali treba da želimo da idemo njime. Ali, „Srbija je na evropskom putu“.

autor:Milomir Stepić