Lanac srpskih smrti

Bez državnih i vojnih počasti, kojih nema za haške optuženike bez obzira da li su osuđeni ili ne, na beogradskom groblju Lešće sahranjen je, 28. avgusta, general-major Mile Mrkšić, bivši komandant Vojske Republike Srpske Krajine. Umro je sam, ostavljen i zaboravljen od domovine i države, u lisabonskom zatvoru, 16.08.2015. Još jedan Srbin, koga je progutala anti-srpska haška “pravda”. Umro je u teškim mukama, rastrgnut karcinomom, bez adekvatne lekarske pomoći i nege, bez mogućnosti da svoje poslednje sate provede blizu svojih najmilijih. U zatvorsku bolnicu primljen je krajem jula, sa dijagnozom “astma i fizička iscrpljenost” (1) a karcinom mu je dijagnostikovan samo četri dana pre smrti. Mile Mrkšić bio je državljanin Srbije!

Bukvalno dan pre smrti generala Mrkšića, večiti miistar i potpredsednik svih srpskih post-petooktobarskih vlada, a od 2004. godine i predsednik tzv. “Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ“, Rasim Ljajić, najavio je da će zatražiti njegovo puštanje na lečenje u Srbiju. Naravno, kao i u svim prethodnim slučajevima, Ljajićeva „briga“ došla je prekasno i više je ličila na cinizam čoveka koji odlično vlada informacijama, nego na stvarnu zainteresovanost lica koje zvanično predstavlja državu u odnosima sa Haškim tribunalom i koje je svojom rukom potpisalo većinu isporuka državljana Srbije ovom kazamatu.

Otuda, tragična smrt generala Mrkšića, kao još jedna haška rana na telu srpskog nacionalnog bića, mora biti povod da se osvrnemo kako na sramni odnos neodgovornih srpskih vlastodržaca prema nepravdama i poniženjima kojima nas godinama izlaže Haški tribunal, tako i uloge koju je u tome imao i ima Rasim Ljajić, haški prokurator za Srbiju!

VAZALNI ODNOS DRŽAVE PREMA HAŠKOM TRIBUNALU

Iako je saradnju sa Haškim sudom Srbija prihvatila još u vreme vlasti Slobodana Miloševića, on je očigledno smatrao da je postojanje zabrane isporuke svojih građana radi procesuiranja u drugim zemljama koje su predviđali pravni akti Srbije, dovoljna zaštita i njenim građanima i državi od spoljnih pritisaka. Tako je i bilo sve do oktobarskog puča, kada je Đinđićeva vlast saradnju sa Tribunalom proglasila za najviši državni interes i bukvalno zanemarila garancije koje je građanima u tom smislu pružao Ustav i ostali pravni akti Republike Srbije. U tom smislu, sva izručenja Tribunalu do donošenja „Zakona o saradnji SRJ sa MTBJ“ aprila 2002 godine, mogu se nazvati nezakonitim i čak smatrati aktom protivpravnog državnog nasilja nad isporučenim građanima, računajući i bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića.

Pomenuti Zakon ništa bitno nije promenio sa aspekta odnosa novih srpskih vlastodržaca prema Tribunalu, niti u sudbini progonjenih, ali je bar utvrdio procedure, zakonske okvire i izvesna prava optuženika, koja se u praksi jesu često kršila, ali su barem formalno postojala.

No, bez obzira na uspostavljanje političke obaveze „saradnje“ sa Tribunalom, srpske „demokratske“ vlasti su, sprovodeći naloge zapadnih mentora, prema ovoj instituciji bespotrebno zauzele krajnje vazalni stav, ne samo sprovodeći sve njene zahteve već i stavljajući celokupni državni aparat u službu haškog tužilaštva i NVO sektora koji je vodio sopstvene selektivne istrage radi satanizacije optuženih i navodnog demaskiranja srpskih zločina.

Posebno je ovo postalo očigledno kada je, od juna 2004 godine, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ postao Rasim Ljajić. Uz Bruna Vekarića, glavne haške poluge u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, Ljajić je svojim činjenjem i nečinjenjem, od odnosa prema Haškom Tribunalu napravio pakao za srpsku državu i građane, a posebno za optužene.

Teško bi se mogli pobrojati svi namerni pravni propusti, sva kršenja ljudskih prava, sva poniženja i vređanja, sva politička i pravna podmetanja, sve manipulacije „svedocima“, svi pritisci na prijatelje i rodbinu kojima su bili izloženi osumnjičeni za ratne zločine, kako u Hagu tako i u Srbiji, a da srpska država, koju je predstavljao Rasim LJajić, nije reagovala, niti bar pokušala da to spreči. Podrazumevajući pod “saradnjom” samo obavezu da hapsi, isporučuje i otvoreno pomaže haškom tužilaštvu kada god ga odbrana dovede u probleme, Ljajić je svesno zanemarivao pravo i obavezu države da brine o sudbini i statusu svojih građana isporučenih Hagu. Posebno se to odnosi na potpunu nezainteresovanost za očigledne primere manipulacija medicinskim tretmanom optuženih kao metoda za pritisak na njih (drastičan primer su Slobodan Milošević i Sreten Lukić), marifetluke Tribunala kojima je izbegavao da obezbedi obavezna sredstva za odbranu optuženika i drugih kršenja njihovih prava na odbranu, poput onih vezanih za blagovremeno prevođenje materijala i sl. (Kao klasičan primer odnosa Rasima Ljajića prema haškim optuženicima može poslužiti primer policijskog generala Sretena Lukića koji je na njegov potpis izručen Hagu bolestan, direktno sa VMA, u bolničkoj pidžami sa priključkom za infuziju i kateterom. Ne sme se prenebregnuti ni njegovo sramno ponošanje u “predmetu Šešelj” gde nijednom, za 11 godina svog vođenja Nacionalnog saveta, nije zatražio čak ni objašnjenje, a kamoli izvršio službeni pritisak na Tribunal, zbog dužine procesa i brojnih nepravilnosti na štetu optuženog).

Takođe, poznati su mnogi slučajevi otvorenog odbijanja države da olakša odbranu optuženih odbijajući da im pruži uvid u informacije koje nisu državna tajna a mogli bi im biti od koristi, dok su se tužilaštvu Tribunala i NVO sektoru koji im je otvoreno pomagao, predavali ili stavljali na uvid i najpoverljiviji dokumenti. Takođe, nije nepoznato da je pod formom “saradnje” sa Tribunalom nestalo mnogo orginalne dokumentacije o NATO zločinima u Srbiji.

Sve u svemu, od kada je 2004. Rasim Ljajić preuzeo predsedavanje “Nacionalnim savetom za saradnju sa MTBJ“ srpska država je, za progon i kažnjavanje Srba optuženih u Tribunalu, svojim činjenjem i nečinjenjem bila daleko opasniji protivnik od haškog tužilaštva i nikada nije koristila čak ni one mogućnosti koje ju je pružao Statut Tribunala da pomogne svojim građanima. Nikada!

POLITIČKA INSTRUMENTALIZACIJA HAŠKOG TRIBUNALA

Uzimajući u obzir način na koji je osnovan, izvore iz kojih se finansira, kao i metodologiju njegovog rada (presude i obrazloženja koja donosi), nema dileme da Haški tribunal nije nikakva nezavisna pravna institucija, već pilot-projekat političke instrumentalizacije prava za uspostavljanje novog svetskog poretka, koji će svaljivanjem krivice na žrtvu opravdati bezočno nasilje novih gospodara sveta protiv onih država i naroda koji se nađu na putu njihovih interesa.

Na ovaj način iniciran je represivni pravni mehanizam koji se, bez obzira na pravo i pravdu, može koristiti po volji onih koji kreiraju svetske globalističke procese grubo kršeći još uvek važeće norme međunarodnog prava i uspostavljenu praksu u međunarodnim odnosima. Otvoreno promovišući princip selektivne pravde, u kome se na bazi sličnih ili istih dokaza vinovnici osuđuju samo ako su Srbi, haški Tribunal šalje jasnu poruku svim liderima i narodima kako će proći oni koji se usude da brane svoju zemlju od agresije globalizma.

Rasim Ljajić i Bramerc

U tom kontekstu Haški tribunal je uveo u praksu niz presedana poput ukidanja imuniteta predsednika država ili vlada (Slobodan Milošević je prvi aktuelni predsednik protiv koga je podignuta optužnica u istoriji), suspedovanja nacionalnog suvereniteta u oblasti zakonodavstva (princip da akti Tribunala imaju veću pravnu snagu od nacionalnih), hapšenja po tajnim optužnicama, samostalno propisivanje pravila po kojima se primenjuju pravne norme i drugo.

Analizirajući delovanje Tribunala u Srbiji jasno se može uočiti da su njegove formalne pravne aktivnosti bile paravan i instrument za ostvarivanje ozbiljnih političkih ciljeva. Pre nego što navedemo neke od njih valja se podsetiti da nije slučajno što danas u parlamentu Srbije ne postoji nijedna politička stranka koja se protivi saradnji sa Haškim tribunalom, kao i da je haški prokurator, Rasim Ljajić, jedini političar u Srbiji koji je u vlasti (vladi) bio svakog sekunda od peto-oktobarskog puča do danas. Takođe, budući da je Srbija ispunila sve poznate formalne zahteve Tribunala, kao i da je istom praktično istekao mandat (samo zaokružuje započete procese), logično je zapitati se po kom osnovu se sada odvija „saradnja“ i čemu služe redovni obilasci haškog tužioca Beogradu, kao i njegova primanja na najvišem državnom nivou? Razmislite!

No, da se vratimo političkim implikacijama delovanja Haškog tribunala. Iako vreme samo po sebi razotkriva njegovu političku pozadinu i pravnu besmislenost njegovih postupaka i presuda, a pokušaje da se njegove nepravedne odluke dogmatizuju već godinama uspešno sprečava Rusija, navešćemo nekoliko očiglednih političkih ciljeva u odnosu na Srbiju:

– Svojim odnosom prema zakonodavstvu Srbije Tribunal je pokazao da našu zemlju tretira kao zemlju ograničenog suvereniteta zbog poraza u ratu, a neke njegove odluke jasno impliciraju ne pravo već odmazdu prema pobeđenima.

– Njegove presude očigledno treba da dokažu da su Srbi krivci za razbijanje Jugoslavije, kao i da je zločinačka NATO agresija protiv SRJ bila opravdana, odnosno da zločin protiv mira čiji su direktni nalogodavci Havijer Solana, Bil Klinton, Toni Bler i Gerhard Šreder nije to što jeste.

– Impliciranje da je deo srpskog naroda počinio genocid, sa svim posledicama koje iz toga proističu

– Tribunal je svojim odlukama, zahtevima i pritiscima direktno uticao na oblikovanje političkih dešavanja, računajući i izborne procese, na teritorijama naseljenim Srbima, pre svega u Srbiji i Republici Srpskoj, ali i u Hrvatskoj, Crnoj Gori i na Kosovu

– Pokušaji da se kroz određene procese i presude revidiraju poznate i dokazane činjenice o istoriji srpskog naroda i države čemu su se sjajno i argumentovano suprostavili Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj

– Otvoreno dugogodišnje ponižavanje srpskog naroda i države u cilju slamanja nacionalnog ponosa i pripreme za „operaciju promene srpske kolektivne svesti“ i poništavanja nacionalnih Arhetipova (mitova) koje su se tako prilježno poduhvatili Ivica Dačić i Aleksandar Vučić.

Sve navedeno, a i mnoštvo (zbog prostora) nenavedenog, ne bi bilo moguće da srpski vlastodršci nisu postali deo globalističke anti-srpske mreže čiji je instrument i Haški tribunal. No, nema sumnje da niko od njih ostvarivanju političkih ciljeva Tribunala nije doprineo koliko Rasim LJajić. Uostalom, u tome leži tajna njegove političke dugovečnosti i ministarskog seljenja iz vlade u vladu.

LANAC SRPSKIH SMRTI

General Mile Mrkšić devetnaesti je Srbin za čiju smrt je direktno odgovoran Haški tribunal. Uz predsednika Slobodana Miloševića haški lanac srpskih smrti čine: Milan Babić, Goran Borovnica, Dragan Gagović, general Milan Gvero, Zdravko Govedarica, Miroslav Deronjić, Novica Jančić, Slavko Dokmanović, Simo Drljača, general Đorđe Đukić, Janko Janjić, Nikica Janjić, dr Milan Kovačević, Slobodan Miljković, Vlajko Stojiljković, general Momir Talić i Stevan Todorović.

„Tretirani kao zločinci, samo na osnovu NATO propagande, jedino pravoslavni Srbi bivaju ubijani pod sumnjivim okolnostima, prilikom hapšenja, bivaju naterani na samoubistvo ili oterani u smrt psihološkom torturom, dugotrajnim pritvorom i uskraćenim ili pogrešnim lečenjem”. (2)

Neki od njih ubijeni su prilikom hapšenja (poput Sime Drljače i Dragana Gagovića), dok su drugi (poput Novice Jančića i Vlajka Stoiljkovića) radije izvršili samoubistvo nego prihvatili haški kazamat. Za najmanje tri smrti u Tribunalu (Slobodan Milošević, Milan Babić i Slavko Dokmanović) postoje ozbiljne indicije da bi se mogle kvalifikovati kao ubistva. Neki od haških optuženika, poput generala Momira Talića (obolelog od karcinoma), umrli su neposredno po puštanju na slobodu.

Ni u jednom od ovih slučajeva Rasim Ljajić, u ime “Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ” nije zatražio nezavisnu istragu, koja bi pokazala da li je smrt nekog od ovih ljudi mogla biti izbegnuta ili sprečena, da li eventualno ima odgovornih, niti su mu te smrti bile povod da izbori bolji tretman haških pritvorenika i osuđenika. Jedino je povodom smrti Slobodana Miloševića, napisao mlako pismo Tribunalu, ali ono je više bilo namenjeno smirivanju uznemirene domaće javnosti, nego nekakvom zahtevu da se utvrdi istina.

I ovoga puta Rasim Ljajić ćuti. Mnogo su mu veća briga srpski dobrovoljci koji se bore u Ukrajini, nego sudbina ljudi koje je lično isporučio haškom kazamatu. A i zašto ne bi ćutao?! Politički uticaj mu nikada nije bio jači, ni bogastvo veće. A koga bi u takvim uslovima zanimalo koji će sledeći Srbin umreti u Hagu i zbog njega. No, nama je valjda krajnje vreme da se zapitamo da li bi se sve ovo dešavalo da “Nacionalni savet sa saradnju sa MTBJ” vode, recimo dr Smilja Avramov, ili dr Kosta Čavoški?!

Dragan Milašinović

ceopom-istina.rs

_____________________________________

(1) – http://iskra.co/kolumne/jesu-li-srbi-haski-osudjenici-ljudi/
(2) – http://pokretzasrbiju.org/zaustavimo-ubijanje-srba-u-hagu/