Laži Milana Kučana i slovenački zločini 1991.

0
967

Neistina za neistinom

O dogadjajima u Sloveniji tokom 1991. godine,  rukovodstvo te republike je domaćoj i stranoj javnosti plasiralo informacije koje nisu sadržale ni zrno istine o pravom stanju stvari. Na čelu ljudi koji su svet zasipali lažnim vestima bio je Milan Kučan. Njegove beskrupolozne laži, s obzirom da nije bilo pravih demantija, prerastale su u očima svetskog javnog mnenja u istine, tako da je sva krivica za ratno stanje u Sloveniji i nevine žrtve civila  i vojnika, pripisivana pripadnicima JNA. Neke svoje laži, izrečene u to vreme, Kučan je, kasnije, kroz više intervjua i izjava davanih raznim medijima priznavao da je iznosio neistine, što je, verovatno, posledica zaboravnosti – ili griže savesti zbog laži koje je svojevremeno javno iznosio u javnost. Tako, na primer, u intervjuu Radiju “Slobodna Evropa” od 27. februara 2008. godine, on otvoreno kaže da je neposredno po polasku dela vojske iz garnizona u Vrhnici, na putu prema  graničnoj liniji, telefonom nazvao predsednika Vlade SFRJ Antu Markovića i upozorio ga da može doći do sukoba vojske i slovenačke Teritorijalne odbrane, što predstavlja neposrednu opasnost za moguće krvoproliće. I mada je neposredno posle tog telefonskog razgovora tvrdio kako ima podršku saveznih organa, dakle i samog predsednika Ante Markovića, Kučan priznaje da tada nije govorio istinu, odnosno da nije imao podršku saveznog premijera. S tim u vezi on doslovno kaže kako mu je Ante Marković odgovorio sledećim rečima: “Vi ste to izazvali”! Tačno je, dakle, jedino da je Kučan obavio razgovor sa predsednikom Vlade SFRJ, očekujući da će ovaj, zbog loših odnosa sa Veljkom Kadijevićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu,  osuditi JNA i time dati legitimitet planiranim borbenim dejstvima paravojnih jedinica Slovenije protiv vojnika koji su pošli na izvršenje mirnodopskog zadatka. Prevideo je Kučan, izgleda, da je upravo Ante Marković, kao predsednik Saveznog izvršnog veća, bio jedan od potpisnika, odnosno naredbodavaca, da vojska krene na izvršenje pomenutog zadatka.

I mnoge druge priče koje su slovenački političari, sa Kučanom i Jelkom Kacinom na čelu, lansirali o navodnoj agresiji JNA na “miroljubivu” Sloveniju, takodje su kasnije u više navrata demantovane.  Milan Kučan, na primer, kao jedan od glavnih autora laži koje su svakodnevno lansirane iz dežele, decenije ipo posle tih dogadjaja, priznaje da je, pored ostalog, govorio neistinu kada je tvrdio da je JNA na Sloveniju krenula tenkovima, mada u sastavu vojne kolone nije bilo nijednog jedinog tenka. On je tada čak i u telefonskom razgovoru sa generalom Andrijom Rašetom, zamenikom komandanta Zagrebačke armijske oblasti, tvrdio kako su tenkovi zakrčili puteve Slovenije. Kada ga je general Rašeta, uz podsmeh,  upitao imaju li oklop i gusenice vojna vozila za koja tvrdi da su tenkovi, Kučan je odgovorio da to nije važno već da je važno da je za sve nedaće kriva JNA. A kada se Kučanu predoče neistine o kojima je govorio on jednostavno i nemušto odgovara: “Ali, mislim reči su reči. Ja tome ne pridajem nikakvu važnost”.

Kučan – inspirator oružanog sukoba u Sloveniji

Da Vas podsetimo:  Godinu dana prištinskih taksi – ekonomski efekti

Milan Kučan je pokušavao da neistinama prikrije sve što u javnosti ne  bi išlo u prilog potezima koje je dežela povlačila, a koji su vodili u krvoproliće. Posle odluke Saveznog izvršnog veća, donetoj na sednici 25. juna 1991. godine, “O neposrednom obezbedjivanju izvršenja saveznih propisa o prelaženju državne granice na teritoriji Slovenije”, taj zadatak preuzelo je na sebe oko 1.900 pripadnika JNA i savezne policije. Kučan je, medjutim, broj vojnika koji su krenuli prema graničnim prelazima, pokušao pred licem domaće i svetske javnosti da udesetostruči. On je tvrdio da general Kadijević i ministar unutrašnjih poslova Petar Gračanin  odluku Saveznog izvršnog veća nisu shvatili u duhu u kome je donesena. “Kadijević i Gračanin”, prema rečima Kučana, “nisu angažovali samo granične jedinice, već sve što je Armija ovde u Sloveniji imala, i to ne samo u Sloveniji, nego i one vojarne koje su bile na tlu Hrvatske, to jest one koje su blizu Slovenije – konkretno iz Zagreba, Varaždina i Jastrebarskog kod Karlovca. I to više nije bila odbrana granice već prava vojna intervencija, koja je onda prerasla u pravi rat.” Da je JNA angažovala sve jedince koje je “imala u Slovenji” i one iz Zagreba, Varaždina i Jastrebarskog, kako tvrdi Kučan, bila bi to armada od nekoliko desetina hiljada vojnika, a ne miroljubivi sastav koji je brojao manje od 2.000 pripadnika JNA i snaga policije. Kučan je, u stvari, igrom reči, po nekoliko desetina vojnika iz pomenutih garnizona sa područja Hrvatske, prikazivao kao jedinice ranga brigada i divizija. 

Da je Kučan bio stvarni inspirator oružanog sukoba u Sloveniji i krivac za mučka ubistva blizu pedeset ni krivih ni dužnih starešina i vojnika, potvrđjuje i podatak da je neposredno po pokretu prvih jedinica iz Vrhnike, sazvao u pola noći hitnu sednicu Predsedništva Slovenije na kojoj je doneta odluka “da se agresiji treba odupreti”. A odluku je, u stvari, doneo lično Kučan – bez glasanja i odlučivanja ostalih učesnika sednice. Posle obrazloženja ministra odbrane Janeza Janše o trenutnoj situaciji, u vreme kada nijedan jedini metak nije ispaljen, trebalo je da usledi izjašnjavanje članova Predsedništva o merama koje treba preduzeti. Među članovima Predsedništva je nastao muk. Niko nije imao hrabrosti da predloži bilo kakav oblik oružane akcije. Neprijatnu ćutnju, zbog koje je počeo da se nervira, Kučan je prekinuo rečima: “Dakle, na čemu smo? Znači prihvatamo da se branimo i oružjem”. Ćutanje, odnosno, neizjašnjavanje članova Predsedništva Kučan je protumačio kao jednoglasno prihvatanje da se Slovenija lati oružja. Bez reči je napustio sednicu i otišao u studio TV Ljubljane gde se obratio narodu Slovenije,  naglašavajući da je Predsedništvo “donelo odluku” o stupanju Slovenije u rat protiv regularne vojske još uvek postojeće države SFRJ. Zločini počinjeni posle toga u Sloveniji padaju neopozivo na dušu Milana Kučana. Medjunarodni sud u Hagu, formiran za sudjenje ratnim zločinima počinjenim u Ruandi i Jugoslaviji, prevideo je, izgleda, zločine počinjene u Sloveniji pod dirigentskom palicom Milana Kučana. Tužioci tog suda su, poznato je, prevideli i zatiranje Srba koje su u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini inicirali Franjo Tudjman i Alija Izetbegović. Nisu, medjutim, prevideli i mnoge nepostojeće zločine koje su, navodno, počinili Srbi tokom versko-gradjanskog rata na prostorima bivše SFRJ. Legitimna odbrana zemlje proglašena je od dela Medjunarodne zajednice zločinstvom, a ljude koji su rukovodili jedinicama zločincima. 

Vojna Služba za informisanje nije mogla lažima secesionista koje su plasirali svetu da suprotstavi istinu o ulozi  JNA u toku razbuktavanja gradjanskog rata u Jugoslaviji. Jer, osim nemuštih i ispraznih saopštenja i povremenih suvoparnih agencijskih informacija emitovanih preko Tanjuga, nije imala odrešene ruke da prezentira materijale putem kojih bi uspešno parirala lažima koje su dolazile iz Slovenije i Hrvatske. Mnoge od tih laži bilo je veoma lako razobličiti, ali, gotovo po pravilu, ispred toga se isprečio neko iz vojnog vrha koji je uspeo da to osujeti. Milan Kučan, predsednik Predsedništva Slovenije,  na primer, početkom jula 1991. godine uputio je pismo Predsedništvu SFRJ u kome navodi da su vojnici slovenačke nacionalnosti koji se nalaze u JNA na odsluženju vojnog roka, izloženi stalnoj moralnoj i fizičkoj presiji i da žive u nemogućim uslovima – praktično da imaju status zarobljenika.

“S obzirom na izvršenu agresiju JNA na Republiku Sloveniju”, izjavljuje  Kučan, “samo po sebi postavlja se pitanje: nisu li svi regruti iz Slovenije,   koji su na služenju vojnog roka u JNA, ratni zarobljenici? Postavlja se takodje pitanje, kakve su moralne i pravne i moralne osnove da ih se tera u oružane akcije protiv Republike Slovenije…?”

Radisav T. Ristić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime