Pat pozicija u kojoj se na političkoj šahovskoj tabli na severu Srbije nalaze Srpska napredna stranka i Demokratska stranka, drži u blokadi dobar deo javnog, a naročito društveno-političkog i ekonomskog života pokrajine. Ova situacija koju su stvorili zastupnici suštinski jedne iste politike, koji čine dve strane jedne iste medalje koja se zove marionetski režim u Republici Srbiji, direktna je posledica želje jednih da se domognu što veće količine vlasti (makar i kontrolisane od stranaca) , novca i privilegija, i grčevitog nastojanja drugih da isto to, pri tom kao i oni prvi ne birajući sredstva, zadrže. I to tako traje od izbora 2012, a naročito zaoštreno posle izbora 2014. godine.
Naravno da za takvu situaciju najveću krivicu snosi korupcionaška družina Bojana Pajtića koja po svaku cenu odbija da raspiše izbore i prekine ovakvo stanje, kao i ostatak pokrajinske administracije čijim je čelnicima jedini cilj što duže ostajanje na funkcijama i odlaganje izbora do poslednjeg mogućeg roka. Ovakva pozicija koju pokrajinska administracija ima, kaja joj omogućava da ostaje van domašaja i uticaja, a suštinski i van interesa javnosti jeste i jedan od preduslova njenog parazitskog bitisanja, ali i dokaz da politički bezizlaz koji skoro permanentno prati autonomiju Vojvodine može biti rešen samo jasno definisanom akcijom koju je na političkoj sceni Srbije jedini artikulisao Srpski pokret Dveri kroz inicijativu za ukidanje besmislene autonomije.
Koliki je zid nepoverenja, samodovoljnosti i zatvorenosti kojim su okružena zdanja nekadašnje Dunavske banovine, a koja sada Titovi pioniri nazivaju Vlada i Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine moguće je svakom građaninu da se uveri kroz jedan prost primer pokušaja ostvarivanja uobičajene demokratske procedure i mogućnosti da kao građanin prisustvuje na, za javnost otvorenim sednicama pokrajinske skupštine. Za informaciju čitaocima prisustvo na sednicama skupština lokalnih samouprava je takođe dozvoljeno građanima, uz pismenu molbu podnetu 48 sati do početka sednice na pisarnici dotične skupštine grada ili opštine. Ako recimo telefonski pokušate da saznate kakva je procedura za dobijanje dozvole za prisustvo na sednicama pokrajinske skupštine, velika je verovatnoća da vas u čudu da se za tako nešto uopšte interesujete prošetaju po telefonskim lokalima od pisarnice preko raznih pomoćnika od pomoćnika do sekretara od sekretara da bi posle dva takva kruga telefonskog prolaska kroz razno razne kabinete saznali da baš ta osoba koja treba da vam da odgovor na vaše pitanje danas nije na poslu i da se javite za nedelju dana.
Ipak treba priznati da su se predstavnici pokrajinskog aparata ipak nečim i bavili, a to je, osim kako održati i produžiti svoj mandat koji ničemu i nikome suštinski ne služi, i to kako taj mandat još jednom osvojiti, pa smo tako već bili nedavno svedoci jednog menjanja izbornog sistema za pokrajinske poslanike, a sad imamo najavu ponovnog izjašnjavanja o izbornom sistemu ovog puta još „savršenijem“ koji će opciji koja ga predlaže, nadaju se, omogućiti više poslaničkih mesta nego što bi joj omogućili onaj koji je poslednji usvojen ili onaj po kome se biralo 2012. godine. Ali, avaj nijedan izborni sistem se nije još pokazao toliko savršen da predlagaču omogući beskonačnu vlast, tako da ni ovaj koji se sad predlaže to neće omogućiti svojim predlagačima, koji uzgred da pomenemo to čine u izbornoj godini mimo svih demokratskih pravila za čije se privrženike predstavljaju. Na stranu to što se ponovo „svetoj kravi“ srpske politike – APV Vojvodini dozvoljava da sama kroji izborni sistem i na taj način unosi asimetriju i narušava integritet i jedinstvo političkog sistema u Republici Srbiji, i još jednom demonstrira svu svoju nelegitimnost i antiustavnu orijentaciju.
Međutim, može se donekle i razumeti oseka i nedostatak i političkih i bilo kakvih drugih inicijativa pokrajinske administracije koja je u poslednjoj deceniji i po sebe videla kao lokomotivu u usvajanju „evropskih vrednosti“ i najpedantnije izvršioce naloga iz Brisela u Srbiji. Jednostavno oni su u poslednje tri godine u premijeru Vučiću i njegovom režimu dobili neuhvatljivog takmaca koji je u startu iskoračio daleki ispred svih očekivanja u bezalternativnom kretanju ka EU. Toliko je Vučić ostavio sve pozadi, da čak ni veliki vojvođanski zagovornici multi-kulti – svega svačega nisu stigli ni da se obraduju naletu migranata u Srbiju i da im predlože da se kao 29, 30 i 31 nacionalna manjina nastane u našoj rasadnici «evropskih vrednosti», jer je neki Vučićev glasnogovornik već izneo tu ideju.
Svakako da razrešenje političkih protivrečnosti na severu Srbije ne treba očekivati u lažnoj isfabrikovanoj dilemi izbora između DS i SNS. Građani Srbije to sve jasnije prepoznaju, a osećaju to i modelari javnog mnjenja i suštinski vlasnici Srbije posle 5. oktobra 2000, pa ne žure puno ni da jedne vrate, a ni druge da sklone sa trona nepravo uzetog. Jer postalo je očigledno da oni, niti su politički protivnici, niti su protagonisti različitih politika, niti mogu doneti bilo kakve promene ovoj zemlji. Ozdravljenje mogu doneti, ne plagijatori i marionete nama strane civilizacije koja na naše oči nestaje i urušava se, već nove političke snage koje su ukorenjene i izvorište svoje crpe u sopstvenom narodu i njegovim vrednostima, a ujedno prepoznaju i u korak idu sa novom geopolitičkom realnošću koja se rađa.
Milenko Baborac
Autor je funkcioner Srpskog pokreta Dveri
