Nedoraslost srpskog premijera je svakodnevno uočljiva i lako dokaziva činjenica, dobro poznata obaveštenom i objektivnom čitaocu. Postoje, međutim, i takvi događaji koji imaju osobinu svojevrsnog lakmus papira, s obzirom da dodatno podvlače premijerovu nesposobnost i izdajničku zavisnost njegovog delovanja od zapadnih ambasada. Jedan od takvih događaja je i poseta Edija Rame.
Do posete albanskog premijera nikako nije smelo da dođe. Da je Srbija suverena država, da njeno rukovodstvo zaista radi u korist svoga naroda, nijedan provokator s mangupskim manirima ne bi bio pozivan u goste. Međutim, u državi kojom upravljaju zapadni ambasadori uz samo neznatnu autonomiju čelnika režima, događa se upravo suprotno.
Arbanasi su zakleti, vekovni neprijatelji Srba. O tome svedoči njihovo ponašanje tokom turske okupacije srpskih zemalja, za vreme oba svetska rata i za vreme brutalne agresije NATO na Srbiju. Ni mirnodopski periodi nisu predstavljali izuzetak, već su brutalna neprijateljstva prema Srbima i Srbiji samo nastavljana. Etničko čišćenje na Kosmetu sprovođeno je decenijama, uz najgora zverstva.
Neko će reći, pa i Nemci i Francuzi su bili vekovni neprijatelji, a pogledajte ih sada. U redu, ali za popuštanje, za poboljšanje odnosa, neophodna je dobra volja obeju strana. Iza međe naših komšija Arbanasa takvu volju nećete pronaći. Naprotiv, primeri novijih neprijateljstava i bezobrazluka su zaista mnogobrojni, pomenimo samo nedavnu provokaciju sa dronom na fudbalskoj utakmici. Da stvar bude nezgodnija, kolovođa je bio niko drugi do brat albanskog premijera, inače američki državljanin, Olsi Rama.
Poseta je, dakle, mimo logike elementarnog nacionalnog dostojanstva, ipak realizovana. Kao što se moglo i moralo očekivati, Rama je i ovu priliku iskoristio za novu provokaciju i poniženje Srbije. Zajedničku konferenciju za novinare s Vučićem, manirom neotesanog giliptera, iskoristio je za promociju nezavisnosti samoproglašene države kosmetskih Arbanasa.
Na Srbiju se nasrće mahnito. Nije slučajno što se to dešava baš sada. Radi se o dobro poznatom psihološkom mehanizmu, koji se u sličnoj formi može zapaziti i u divljini: lešinar napada tek kada oseti da je njegova žrtva dovoljno slaba i bespomoćna. Vučićeva Srbija je slaba država, jer je predvodi beskrajno nesposobna, otuđena i amoralna, marionetska vlast.
Iznervirani Vučić na konferenciji za štampu izjavljuje da „nije očekivao“ takvu provokaciju Rame. Mada mu inače ništa ne verujem, biće da ova njegova izjava ipak odgovara istini. Svi smo, inače, očekivali neku novu provokaciju albanskog lidera. Svi, osim „našeg“ premijera, onoga ko je po Ustavu zadužen upravo za brigu o otadžbini.
Stoga isključivu odgovornost za najnovije poniženje snosi Vučićev režim, koji je pod pritiskom Zapada dozvolio posetu dokazanog neprijatelja Srbije.
Tako se još jednom na delu pokazuje apsolutna nekompetentnost i nedoraslost Aleksandra Vučića funkciji koju ima. On, skupa sa svim njegovim službama, nije sposoban da predviđa zbivanja. Nikada u Srbiji nije postojao toliki jaz između ogromnih pretenzija (i popularnosti!) jednog političara i njegovih skromnih sposobnosti i dostignuća.
Srbiju pod vođstvom Aleksandra Vučića neminovno očekuju brojna nova poniženja. Po mehanizmu koji sam opisao, na Srbiju koja nema pravog domaćina, koja je na kolenima, zinula je i ala i vrana. Imajući u vidu da ovakvu vlast u svim istraživanjima javnog mnjenja podržava gotovo 50 odsto ispitanika, da ta vlast ima oprobane mehanizme anesteziranja građana putem skoro apsolutne kontrole medija, crno nam se piše.
Život je neprestana borba, stoga je i borba za slobodnu Srbiju jedna manifestacija života. Ne sme se nikada odustati od te borbe, premda u ovom trenutku, na osnovu svega navedenog, naprosto nema mesta prevelikom optimizmu.
