(O Sretenju, voljenom Kosovu i Metohiji)
Zašto si majko u crnini,
živ sam, pogledaj, ne brini…
Evo me na jutrenju u Samodreži,
to samo telo pred tobom leži…
Ne plači, majko, evo me u plamenu voštanice,
grlim te mirom svete Gračanice…
Lažu te, majko, da sam pao,
pao bih da sam dušu im dao…
Šta s telom to mogu zveri
kada nad Kosovom rajske su dveri?
Eto im, majko, nogu i ruku,
dečanska zvona dušom tuku…
Evo me, majko, u pojanju monaha Svetih Arhangela,
evo me na preslavi spaljenoga srpskog sela…
Evo se ispovedam Velikoj Hoči,
pogledaj k nebu- vidiš mi oči…
Vidiš da jesu tvojega sina
gledaju Kosovom s božjih visina.
Ne, ne plači, vidiš da se vesele Prizrenu i Đakovici,
oprosti, majko, mojem ubici…
Ja sam tamo gde se Srbin rađa i vaskrsava,
gde naš je lelek i naša slava.
Razgovaram se s vekovima na obali Drima,
čuvam pritoke za potomke…
Vidiš li koliko nas je,
ne mogu nas vaskrsle u Hristu proterati, pobiti ni porobiti…
Gde su nam srušili mostove krstovima smo premostili vode,
gde su nam spalili sela krstovima smo poboli temelje,
gde su nam raskopali grobove od kostiju smo krst napravili,
gde su nam preorali vinograde posadili smo čokote krstova,
gde su nam zatravili bogomolje krstovima smo podigli zvonike,
gde su se zakleli da nam povratka nema krstovima smo se vratili,
gde se ne čuje “Ječam žnjela…” krstovi žanju pevajući,
gde su poboli pragove krstovima smo obeležili korene, gde su sapnuli nebesa krstovima smo mu udarili stupove, gde misle da je budućnost krstovima smo ostavili putokaze prošlosti…
Ne plači, majko, nisu to krstovi pod kojima se nariče i jeca već pećke voštanice- da znaju kuda da idu nam deca!
Svaki je od njih prag do zavetne svetinje,
svaki je odgovor na pitanje detinje: “Zašto je Kosovo i Metohija sveto?!”- zato što je raspeto!
Raspeto da Srbina doveka seti- tamo smo svi rođeni, tamo ćemo mreti.
Lažu te majko da sam pao, pao bih da sam dušu im dao…
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
