Legija časti za Lazu

Čast je nesaznatljiva i nedodirljiva, nedokučiva i tajanstvena. To je samo lična odlika i temeljno, neprocenjivo etičko svojstvo, ako već pre toga njen sumnjivi posednik nije izgubio ono što inače nema. Apstraktna je, te je moguće, a i događa se, da nečasni ocenjuju njeno postojanje. Može se proceniti i naplatiti sudskom odlukom, tako je Peščanik za male pare kupio čast doktora Stefanovića.  Zbog časti kao takve, koja se objektivno ne može pojmiti, ipak postoje ordeni i medalje, čija je funkcija socijalno neobjašnjiva.

Odlikovani se penju na vrh društvene skale i njihovo časno izuzeće svakako baždari odbor uzvišenih, u čiji sud ne može biti sumnje. I to sve nasuprot većini koja svoje osećanje vrednosti meri ništavnošću pred uzdignutima.

U suštini, to je predsmrtno groblje izuzetno zaslužnih građana, izdvojenih po hijerarhiji od drugih, prosečnih ili sasvim nevažnih mrtvaca.

No, čemu ovakav uvod, mogao sam odmah da pređem na stvar. Mada bi onda, makar meni, ostale nejasne neke nacionalne senzacije koje se tiču časti.

Tanjug, koji ne postoji, javlja da je Mile Dodik, sa dužnosti na kojoj više nije, dodelio Orden časti sa srebrnim znacima Miroslavu Lazanskom. Njih dvojicu inače bliskim drži i maligna, što će reći iracionalna i slabovida rusofilija.

U svoje vreme sa počastvovanim bejah kolega u Politici. Red je da mu čestitam orden, tako valja. Ovim prigodnim tekstom to i činim.

Ne znam zašto je Mile bio tako škrt, pa je čast Lazanskog osvetlio ili obasjao samo srebrnim zracima. Svakako postoji orden i sa zlatnim zracima, tek takvi talasi božanske svetlosti mogu da svedoče o časti najvišeg ranga. Ali dobro, Laza je vidim zadovoljan i srebrom, i pravo da vam kažem i mene drži nešto ushićenja zbog njega.

Nije mala stvar, lično te Mile pozove, kaže, evo tebi Miroslave ovo malo ordena, nije se moglo više, jebi ga, sirotinja smo, onaj sa zlatnim zracima još nije iskovan, tebi je naš deo neodvojivog naroda do neba zahvalan, kao i onaj tamo u matici. Mada je tebi matica svuda, gde vuče tu ideš. Borio si se časno i pošteno, nisi šenio pred vladarima, odan si Vučiću, što znači da si ostao svoj, čast i ponos su tvoja imovina, a tetka Biljana Plavšić ti je uvek bila vojnički uzor.

Ne bih da sudim je li Laza zaradio orden ili nije. Pre bih rekao da jeste, tako da je sve što se već dogodilo bilo neizbežno. On je u Politici pisao tekstove o novim oružjima, dužinama podmornica i plafonima leta nadzvučnih čudovišta. O odnosu snaga i suštini jake vojske kao agresivnog temelja pouzdane države.

Sve on to nije najbolje razumeo, ili nije uopšte, ali nije mario. Uzgajao je svoju zavodljivu verziju agresivnog militarizma, spasonosnog pučizma i estradne atraktivnosti. Jeste bio zanimljiva pojava, uz svoj komični mačizam, vozio je neki stari, iscepanom mrežom kamuflirani dodž, parkirao ga ispred zgrade Politike, i ulazio u njega maskiran poput daždevnjaka. Pritom je bio uveren da izgleda ozbiljno i strašno.

Sedeo je u žiriju Vesne da Vinča za izbor srpske lepotice. Vesna ga je izabrala uverena u njegov prefinjeni zavodnički ukus, a Laza je bio majstor mizogine estetike, strog i pravedan: „Moš’ ga jebat, najlepše neće da se prijave!“

Bio je miljenik onog dela publike koju očarava pretenciozna praznina. Ljudi su voleli da čuju velike laži, iako su znali šta je to: kako samo najjači u regionu. I da svakako valja ponovo ratovati, ako se mora, a jednom će se svakako morati.

Sve češće su mu čitavu glavu smeštali na naslovnice tabloida, sa sudbinskim izjavama tipa: „Tri puta smo jači od Hrvatske!“, „Do Prištine za tri sata!“

Policajac Savić, koga nikako ne mogu da izbegnem u mirijevskom Maksiju, rekao mi je prošle zime: „Jesi li video kakav je Lazanski genije?! Ti to znaš, radili ste zajedno!“

Rekoh da jeste, i da se tako očigledna stvar ne može poreći. Bilo je časno raditi s njim.

I onda je razdragano pristupio SNS-u i došao na četvrto mesto na spisku za parlament. „Pozvao me je Vučić, a njegov se poziv ne odbija. Časno je biti u tom timu.“

U timu je neumoran, udarni je strelac u brutalnom nadripatriotskom agitpropu. Ne priznaje da je penzioner, pod visokim je naponom osvežene infantilnosti.

Nastupa skoro svakoga dana, ide svuda gde ga pozovu, u bilo koje doba, da bi protumačio narodu ono što je najvažnije i čega se ljudi najviše boje: hoće li biti rata zbog Kosova?

„Možda hoće, a možda i neće. Verujem da neće, ama bojim se da hoće. Ko bi ga znao, situacija je zamršena i složena.“

Ponovo me je policajac Savić suočio sa posebnim osobinama bivšeg kolege, uz posrednu optužbu da ja to, može biti, nisam zapazio kako valja: „Ma jesi li video sinoć? Čovek je genije!“

Jeste. U najmanju ruku.

Konačno ne sumnjam u dobre razloge za Orden časti, jer su oni sadržani u svemu što proizvodi ošamućeni vrednosni sistem s obe strane Drine, temeljen na lažnom sjaju i kulisama od stiropora. Sve to, kao tvrdu istinu razume onaj koji mu ga je udelio, a još bolje odlikovani časnik. I to je sasvim logičan ishod tragičnog poimanja ovdašnjeg rodoljublja, gde čast i oni kojima su puna usta dveju otadžbina, nemaju ni jednu tačku pouzdanog vrednosnog oslonca.

Možda je Lazanski zaista sledeći srpski ambasador u Moskvi. Kao najservilniji udvarač Putinu, imaće otvorena zlatna vrata Kremlja. Dolazi čovek iz Srbije, ekselencija sa overenim atestom o nivou časti, što će visoki predstavnik ove zemlje, svakako kačiti na svoju izuzetnu ličnost kod svakog prijema.

Nosilac nečega što se ne vidi da postoji, niti može da bude vidljivo kao simbol časti. I taj besmisleni orden sve to negira a ništa ne dokazuje, osim besmisla kao takvog.

Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net