Mogli bi ponešto i da naučimo od Albanaca umesto što licimerno i jalovo srbujemo, zgražavajući se nad faktom da su teroriste OVK pobijene u Kumanovu sahranili na Kosovu i Metohiji kao nacionalne heroje!
Teroristi za nas- za njih junaci, i ne vidim u tome baš ništa sporno!
Sporno je, međutim, što su i naši heroji za nas teroristi, tačnije, što država i deo „građanske“ javnosti godinama čini sve da se takvima osećaju!
Ne preterujem, verujte, nagledao sam se socijalnih slučajeva, prosjaka, alkoholičara, margine društva u koju su skrajnute te izbrisane biografije ljudskih gromada koje Srbija ne zaslužuje, a sve su dali za nju.
Naši heroji su naša sramota! Ne stid, jer nemamo se čega stideti, već sramota jer postoje još samo kao statistika, ikebana o nekim svetkovinama na koje obično nisu pozvani ali se pojave i stoje po strani, o njima se zna tek iz kafanski priča kada se nekome otme, onako šapatom: „Vidiš onog čoveka tamo, e njega su prostrelila dva kuršuma dok je izvlačio ranjenog druga s položaja, ali ćuti, ne pominji nikom“, a ono ni senka od čoveka, ništa više od heroja flaše i čaše, reklo bi se, ali…
Naravno, tušta je onih koji su naplatili i preplatili tuđe junaštvo na svoj konto, ali o njima nek sude juriši savesti, ja pišem o onima koji će prećutati i poreći da se na njih odnosi ovo slovo, jer odavno su herojstvo „trampili“ za zaborav znajući da još samo u njemu mogu postojati imenom i prezimenom.
Zna li Srbija išta o žalosnoj sudbini Mikajla, heroja onog tunela koji je
Dragojević komercijalizovao? Nadničaru i težaku sa dvadeset i kusur gelera u sebi koji se života dohvatio tek kada je Kusturica u njemu video čoveka vrednog postojanja?!
Zna li išta o divovima s Košara, najkrvavije bitke Kosova i Metohije?! Zna li da je to naš Termopil?!
Hoće li deca ikada učiti o tih 200 junačina koji su potukli Haradinajeve jurišnike i falange plaćenika, ili će se doveka diviti Leonidu?
Zna li Srbija šta o majoru Ostojiću i herojima 63. Padobranske brigade, junačinama 72. Specijalne brigade, ruskim dobrovoljcima koji na Prokletijama nisu branili podmoskovske večeri…
Prepoznaje li ikoga od njih kada se mimoiđu na ulici?!
Zna li da na grobljima spavaju neki od njenih najvećih junaka, teturajući pijani među humkama ne bi li sabrali nešto za jelo, il’ da nazdrave još jednom danu koji ih je prevario životom?!
Zna li za Tomislava, Miroslava, Vladimira, Petra, Nikolu, Nedeljka, Ivana, Bojana, Nebojšu…“Plamena“, „Vihora“, „Gromove“…
Čemu onda povika na Albance što svoje ispraćaju kao heroje, kad su naši u skupštini, „Parovima“, „Farmi“, duplericama, jedva sročenim tvitovima, reklamama za uloške i tabletama za potenciju.
Mogli bi, rekoh, ponešto da naučimo od „dece orlova“- kako da ne ostanemo pilićari doveka, recimo?..
Mihailo Medenica
Davaujedan.rs
