Srbija je u Prvom svetskom ratu izvojevala jednu od najvećih vojnih pobeda u svojoj istoriji, a iz te pobede nije izašla onako kako je u nju ušla.
Sačuvali smo državu, ali smo je utopili u veću zajednicu. Pobedili smo carstvo, ali smo u novu državu primili deo političkih i vojnih struktura poražene Austrougarske… i u nju ušli sa sopstvenim dželatom.
Oslobodili smo mnoge Srbe, ali smo istovremeno ušli u državu u kojoj srpski nacionalni interes nije bio jedini, niti je uvek bio zaštićen.
Ovo nije priča o mržnji prema bilo kom narodu. Ovo je priča o političkoj naivnosti, pogrešnim procenama i samoporicanju… i megalomaniji.
Jer narod koji ne razume interese drugih naroda ne može dugo da zaštiti ni sopstvene interese… što se kroz istorijske činjenice pokazalo tako.
JUGOSLOVENSKA IDEJA – IDEAL KOJI NIJE SVIMA ZNAČIO ISTO
Jugoslovenska ideja razvijala se tokom XIX veka i imala je svoje različite oblike, pristalice i političke ciljeve.
Srpska politika je u njoj videla mogućnost oslobođenja i ujedinjenja južnoslovenskih naroda, posebno Srba koji su živeli van granica Kraljevine Srbije.
Niška deklaracija od 7. decembra 1914. godine i Krfska deklaracija iz 1917. godine bile su ključne tačke tog političkog kursa.
Ali danas, sa istorijskom distancom, moramo postaviti neprijatno pitanje:
Da li su svi koji su ulazili u jugoslovenski projekat želeli istu Jugoslaviju?
Odgovor je – nisu… hteli su samo da je iskoriste i kroz nju stvore samostalne države. Što se i desilo tako, ali ni tada to nismo razumeli… zaslepljeni suludim bratstvom i jedinstvom.
I tu počinje naša tragična zabluda.
Za srpsku stranu jugoslovenstvo je u velikoj meri bilo pitanje oslobođenja i nacionalnog ujedinjenja.
Za deo hrvatskih i slovenačkih političara ono je bilo sredstvo za rešavanje sopstvenog nacionalnog pitanja.
Hrvatima je lakše bilo da stvore samostalnu državu nago da ostanu u podeli Habzburškog carstva i toj deobi… i tu bi se utopili.
Za Hrvate i Slovence to je bio privremeni okvir iz kojeg je kasnije trebalo izgraditi sopstvenu državu.
MAJSKA DEKLARACIJA – VAŽAN DOKUMENT KOJI SMO ČESTO PREVIĐALI ILI NISMO RAZUMELI
Majska deklaracija iz 1917. godine pokazuje koliko je politička situacija bila složena.
Jugoslovenski klub u Beču, predvođen Antonom Korošecom, tražio je ujedinjenje Slovenaca, Hrvata i Srba unutar Habzburške monarhije, pod krunom Habzburgovaca.
To je veoma važna činjenica.
Postojala je i habzburška varijanta jugoslovenstva.
Zato moramo prestati da istoriju posmatramo kao da je 1918. godine svima bilo jasno šta će se dogoditi.
Različiti politički akteri imali su različite ciljeve.
SRBIJA JE KRVARILA – ALI NIJE SVE POLITIČKE POSLEDICE SVOJE POBEDE RAZUMELA
Srbija je 1914. godine bila napadnuta. Cer, Kolubara, povlačenje preko Albanije, Krf, Solunski front, proboj fronta i oslobođenje – sve to predstavlja jedan od najvećih podviga srpske istorije.
Ali rat nije bio samo borba vojski. Bio je i borba političkih interesa. I tu Srbija nije uvek bila jednako uspešna kao na bojnom polju.
Dok su srpski vojnici krvarili, različite političke elite u Austrougarskoj već su razmišljale o tome kako će izgledati njihov položaj posle raspada carstva.
Nije dovoljno pobediti rat. Mora se znati šta se radi dan posle pobede… mi to nismo razumeli.
A upravo tu počinje jedna od najvećih srpskih istorijskih lekcija.
– GODINA POBEDE I POČETAK NOVE DILEME
U jesen 1918. godine raspala se Austrougarska. Srbija je pobedila.
Na terenu se stvorio ogroman prostor koji je trebalo politički urediti.
Velika narodna skupština u Podgorici 26. novembra 1918. donela je odluke o zbacivanju dinastije Petrović-Njegoš i ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom.
Ubrzo potom, 1. decembra 1918, stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
I tu moramo zastati.
Jer to nije bio samo trenutak nacionalnog slavlja. To je bio trenutak u kojem je Srbija odlučivala o svojoj budućnosti. A Srbija je izabrala jugoslovensku državu…. izabrala da budemo jugosloveni.
Možemo razumeti zašto. Možemo razumeti istorijski kontekst i želju da se Srbi iz različitih delova bivše Austrougarske nađu u jednoj državi.
Ali danas imamo pravo da postavimo pitanje: Da li je postojala i drugačija mogućnost?
LONDONSKI UGOVOR – PUT KOJI NIJE IZABRAN
Londonski ugovor iz 1915. godine bio je deo šire savezničke politike i dogovora sa Italijom. Srbija je istovremeno imala sopstvene ratne ciljeve i nije jednostavno stajala pred izborom „prihvatiti ili odbiti Londonski ugovor“.
Ali je činjenica da su tokom rata postojale različite varijante budućeg uređenja Balkana.
To nam je važno zbog jednog drugog pitanja:
Da li je srpska politika posle pobede mogla više da se usmeri na jasno definisanje srpskog državnog i nacionalnog prostora?
Možda.
Istorija ne poznaje popravni ispit. Zato je danas lako biti pametan.
Ali je teško pobeći od činjenice da je srpska politička elita posle 1918. godine više verovala u mogućnost stvaranja zajedničkog jugoslovenskog identiteta nego što je razumela koliko su duboke nacionalne, verske i političke razlike unutar nove države… nisu se razumeli ni interesi ,,dželata” iz rata… i šta je bio njihov krajnji cilj.
HRVATSKO PITANjE NIJE POČELO 1941. GODINE
Ovo moramo razumeti.
NDH nije pala sa neba 10. aprila 1941. godine. Ona je bila zločinački vrhunac jednog radikalnog ustaškog političkog projekta, ali su nacionalne i političke suprotnosti unutar jugoslovenske države postojale mnogo pre 1941.
Posle stvaranja Kraljevine SHS, značajan deo hrvatske politike nije prihvatio koncept centralizovane države.
Stjepan Radić i Hrvatska seljačka stranka zahtevali su drugačije državno uređenje i naglašavali posebnost hrvatskog političkog naroda.
U Zagrebu su već 5. decembra 1918. izbile demonstracije protiv novog državnog poretka. To je bilo upozorenje.
A mi ga nismo dovoljno ozbiljno shvatili.
Jugoslovenska država je pokušavala da stvori zajednički identitet tamo gde su političke elite često imale različite predstave o tome šta ta država treba da bude.
– KADA JE PUKLO U SKUPŠTINI, VEĆ JE PUKLO U DRŽAVI
Atentat Puniše Račića u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine bio je jedan od najtežih udaraca političkom životu Kraljevine.
Poginuli su Pavle Radić i Đuro Basariček, dok je Stjepan Radić teško ranjen i kasnije preminuo.
Ovaj čin se ne sme opravdavati. Ali isto tako, ne smemo ga posmatrati kao izolovani događaj.
On je bio posledica duboke političke krize koja je već godinama potresala državu.
Kralj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo parlamentarni sistem i zaveo lični režim.
Umesto da se nacionalne razlike reše političkim dogovorom i raspadom, pokušalo se sa stvaranjem jugoslovenske nacije… čista utopija i zabluda za Srbe… koji još tada počeše da se nazivaju jugoslovenima… a Hrvati Hrvatima.
A to je bila još jedna velika zabluda. Narod se ne može stvoriti dekretom i naredbom.
– BANOVINA HRVATSKA BILA JE NOVO USTUPANjE
Sporazum Cvetković–Maček iz 1939. godine doveo je do stvaranja Banovine Hrvatske.
Teritorijalno i politički, to je bio veliki ustupak hrvatskom nacionalnom pitanju.
A šta je u tom trenutku dobio srpski narod?
Gde je bila Banovina Srbija? Gde je bio jasan odgovor na pitanje srpskog nacionalnog prostora unutar Kraljevine Jugoslavije?
To pitanje nije rešeno.
I upravo zato je 1941. godina pokazala koliko je država bila nepripremljena za katastrofu… i novu klanicu srpskog naroda na prostoru Hrvatske banovine (NDH od 10. aprila 1941).
– ONO ŠTO NISMO HTELI DA VIDIMO
A onda je došao Drugi svetski rat. Nakon raspada Kraljevine Jugoslavije, 10. aprila 1941. proglašena je Nezavisna Država Hrvatska. Ustaški režim je započeo sistematski progon i masovne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima, kao i nad političkim protivnicima režima.
Jasenovac, Jadovno, Pag i brojna druga stratišta postali su simboli tog zločinačkog sistema… gde je pobijeno i zaklano oko milion Srba na prostoru NDH.
Tada se pokazalo nešto što je za srpski narod moralo biti najstrašnije upozorenje:
Kada je nestala zajednička država, nestala je i maska jugoslovenskog jedinstva… ,,bratstva”.
Ustaška NDH bila hrvatska država u kojoj je sproveden sistematski državni teror i genocid nad Srbima… bilo je i Hrvata koji to nisu prihvatili i oni su bilo proganjani i ubijani.
ŠUCKORI – PRETEČA ONOGA ŠTO ĆE USLEDITI
Još tokom Prvog svetskog rata Srbi su se susretali sa austrougarskim represivnim strukturama, među kojima su bili i šuckori – pomoćne jedinice i formacije korišćene za represiju i progon, naročito na području Bosne i Hercegovine i okupirane Srbije.
U tim formacijama bilo je Hrvata i muslimana, ali i drugih pripadnika stanovništva.
Zločini nad srpskim civilima tokom rata ostavili su dubok trag.
I zato je bolno pitanje: Kako smo posle svega toga mogli očekivati da će jedna administrativna odluka izbrisati sećanje, različite političke interese i ratno iskustvo?
Nije mogla. Istorija se ne briše ustavom ili dekretom.
A ONDA – DRUGA JUGOSLAVIJA
I tu se srpska tragedija nastavlja. Posle 1945. Srbi su ponovo ušli u zajedničku državu. Samo što ovoga puta nije bila monarhija. Bila je komunistička federacija.
Pod Titom je stvoren novi jugoslovenski identitet, ali ovoga puta uz snažnu državnu ideologiju i kontrolu istorijskog pamćenja.
Kao da smo bili opijeni i ništa nismo naučili iz istorije… i ponovo ušli sa sopstvenim dželatom koji nas je klao i desetkovao u zajedničku državu… u novo ,,bratstvo i jedinstvo sa sopstvenim dželatom, po drugi put”.
I dali im prostor da dovrše posao koji su započeli još 1914.
Srpski nacionalni interes je često predstavljan kao opasnost po jugoslovensko jedinstvo.
Srpski nacionalizam bio je sumnjiv.
Jugoslovenstvo – poželjno.
Srpska istorija – dozirana.
Nacionalno pamćenje – podozrivo.
Ćirilica – postepeno potiskivana.
I tako je jedna generacija za drugom učila da je bolje biti „Jugosloven“ nego naglašeno Srbin… što je tako i bilo… Srbi su počeli masovno da se izjašnjavaju kao Jugosloveni, ali ne i Hrvati.
Kao da smo živeli u bunilu omađijani kultom Tita i komunizma.
Ali narod koji prestane da pamti svoje ime, svoje žrtve i svoju istoriju postepeno prestaje da razume i samoga sebe… i nije čudno sve što nam se i desilo devedesetih… i tada smo bili omađijani i u zabludi jugoslovenstva… dok su drugi iz te veštačke tvorevine bežali, mi smo se čvrsto držali jugoslovenske ideologije, utopije za Srbe.
NAJVEĆA SRPSKA ZABLUDA: DA ĆE NAS SVI PRIHVATITI KAO BRAĆU AKO SE MI ODREKNEMO SEBE
Ovde dolazimo do suštine.
Naš problem nije u tome što smo želeli mir. Nije problem ni u tome što smo želeli saradnju.
Nije problem ni u tome što smo želeli zajedničku državu.
Problem je nastao onda kada smo zarad te zajednice počeli da potiskujemo sopstveni identitet i sopstvene interese.
Kao da smo verovali: ako kažemo da smo svi jedno – postaćemo jedno.
Ali istorija nije tako funkcionisala. Hrvati su čuvali hrvatsko ime. Slovenci slovenačko. Muslimani su postepeno gradili sopstveni nacionalni identitet… u čemu im je pomogao novi komunistički sistem. Makedonski identitet je institucionalizovan… takođe uz pomoć komunozma.
Tako se razgrađivalo Srpstvo… ni to tada nismo razumeli.
Crnogorski politički identitet je posle 1945. snažno izgrađivan… takođe uz pomoć komunizma.
To je sve bio komunistički projekat da se srpstvo rasturi na delove i srpski rod.
A Srbi su najčešće bili ti koji su trebalo da budu „manje Srbi“ radi višeg cilja.
I to je cena koju više ne smemo da plaćamo.
NIJE PROBLEM U TOME ŠTO DRUGI ČUVAJU SVOJ IDENTITET
Ovo moramo reći jasno. Nije greh ako Hrvati vole Hrvatsku. Nije greh ako Slovenci vole Sloveniju.
Nije greh ako bilo koji narod čuva svoju istoriju… ma bilo kakva da je… ili je kreiraju po svojoj želji, ako je to njihova želja.
Ili da nam smeta što Tompson okupi preko 500.000 ljudi koji u glas pevaju ,,Jasenovac i Gradiška stara to je kuća Maksivih mesara”… to je njihov izbor.
Greh je kada samo Srbi misle da je sramota da budu Srbi, kada se gnušaju ćirilice, Svetosavlja i rodoljublja i Srpskog zaveta… a to i danas možemo čuti kod pojedinih induvidua i grupacija kojima smeta i prefiks Srpski.
Najveći problem je definitivno kada Srbi sami potiru svoje ime, svoju istoriju, svoju ćirilicu, svoje žrtve i svoje pamćenje – da se neko drugi ne bi uvredio… taj ,,građanistički” stil nas je doveo i do ovih podela.
Tu više nije reč o toleranciji. Tu je reč o samoporicanju.
SRBI SU PREČESTO ZABORAVLjALI KO IM JE BIO PROTIVNIK I DžELAT
Ne treba svakog Hrvata proglasiti neprijateljem. To bi bilo istorijski nepravedno i politički suludo.
Ali moramo naučiti da razlikujemo narod od politike, pojedinca od režima i komšiju od političkog projekta.
Nije isto običan čovek i politički program… ali, svaki politički program slede ljudi (čovek).
Srbi su dosta grešili… često su svoje političke interese podređivali tuđim političkim interesima, verujući da će zajednička država sama po sebi stvoriti bratstvo i prosperitet.
Ali, nije ga stvorila… sve je to bilo veštački režirano (satkano na zapadu), kao kula od karata… tako se i raspala.
I to moramo priznati ako želimo da iz istorije nešto naučimo.
1990-1999. POSLEDNjA LEKCIJA JUGOSLOVENSKOG PROJEKTA
Kada je početkom devedesetih nestala komunistička Jugoslavija, ponovo se pokazalo koliko su nacionalni interesi bili živi ispod površine.
Jugoslavija se raspala u krvavim ratovima… i srpskoj političkoj izdaji sopstvenog naroda koji je bio prepušten stihiji.
Srpski narod je doživeo nova stradanja i progone.
Krajiški Srbi su 1995. godine, tokom operacija „Bljesak“ i „Oluja“, u velikom broju napustili svoja vekovna ognjišta… izdani.
I ponovo smo gledali isti obrazac: država nestaje – a Srbi ostaju da plaćaju cenu njenog raspada.
Kao da smo nard koji sopstvenu istoriju nije naučio. To ne znači da iz toga treba izvući zaključak da Srbi ne smeju da sarađuju sa drugim narodima.
Naprotiv.
Ali znači da Srbija više nikada ne sme da ulazi u bilo kakvu zajednicu… naravno, granica nam nije potrebna sa Republikom Srpskom… to su naša braća.
NAJTEŽA LEKCIJA: SRBI SU ČESTO BILI VELIKI U RATU, A NAIVNI U MIRU
To je možda najkraća definicija naše tragedije XX veka. U ratu smo znali ko smo. U miru smo to zaboravljali… i postali ono što nismo.
Moramo da znamo i da međunarodna politika nije zasnovana na sentimentu. Zasnovana je na interesu. To su shvatili drugi narodi.
Moramo shvatiti i mi.
PAMTITI NE ZNAČI MRZETI
Neko će posle ovakvog teksta reći: „Ovo je nacionalizam.“
Naravno da jeste – ako pod nacionalizmom podrazumevamo svest o sopstvenom narodu, njegovoj istoriji, jeziku, kulturi, veri i pravu da postoji. Ali srpski patriotizam ne sme da bude mržnja prema drugim narodima.
Naša deca treba da znaju za Doboj, Arad, Jasenovac, Jadovno… treba da znaju za Prvi svetski rat.
Treba da znaju za Albansku golgotu, Cer i Kolubaru. Treba da znaju šta se dešavalo Srbima u NDH… za genicid Hrvata (ustaša) nad Srbima. Treba da znaju šta se dešavalo devedesetih. Ali isto tako treba da znaju da je srpski narod imao i hrabrosti, i državotvornosti, i kulture, i pobede, i ljude koji su bili spremni da žrtvuju život za slobodu.
Narod bez pamćenja postaje narod bez orijentira… zato danas imamo one koji trče kod hrvata Picule za podršku i u Brisel i Strazbur…
NOVO SABRANjE – ALI NE NOVA JUGOSLAVIJA
Zato nam danas nije potrebna nova Jugoslavija… nedao Bog.
Potrebno nam je novo srpsko sabranje. Ne sabranje protiv drugih.
Nego sabranje oko sopstvenog identiteta. Potreban nam je ozbiljan nacionalni program koji će počivati na: srpskoj državnosti, srpskom jeziku, ćirilici, kulturi, istorijskom pamćenju, očuvanju Srba van Srbije, ekonomskoj snazi, obrazovanju i odgovornoj državnoj politici koja će gledati samo Srpske interese.
Potrebno je da se sistematski istražuje srpska istorija u svim krajevima gde su Srbi vekovima živeli.
Potrebno je više knjiga (sa prevodima na druge jezike), dokumentarnih filmova, naučnih radova, muzeja, mauzoleja, više arhivskog rada, više svedočanstava.
I pre svega – više istine… a ne one nametnute, kreirane i sastavljene još za vreme Berlinskog kongresa (1878) i tih usmerenja.
NE TREBA DA SE STIDIMO SVOJE ISTORIJE
Srbi ne treba da budu narod koji će svima objašnjavati da nije kriv što postoji. Ne treba da se izvinjavamo zato što govorimo srpskim jezikom… ne treba da se stidimo ćirilice.
Ne treba da krijemo ili umanjujemo po tuđem nalogu svoje žrtve da bismo nekome bili prihvatljiviji.
Ne treba da dozvolimo da nam drugi pišu istoriju… a pisali su, a mi se toga slepo držimo zbog ,,svojih” doktorskih titula i radova.
Ali ne treba ni mi sami da je pišemo po željama i mitovima.
Istorija mora biti zasnovana na dokumentima, izvorima i činjenicama.
Jer ako želimo da nas svet ozbiljno shvati, moramo prvo sami sebe ozbiljno shvatiti… a ne da se ponašamo kao nečiji podanici, i sva ,,zvona” koja stižu sa zapada da slepo prihvatamo.
ISTORIJA NIJE POZIV NA OSVETU – NEGO UPOZORENjE
Pamtiti nije isto što i mrzeti. Oprostiti nije isto što i zaboraviti. A zaboraviti žrtve ili ih umanjivati znači ostaviti buduće generacije bez zaštite od istih grešaka.
Zato moramo pamtiti… pobede, poraze, zablude, žrtve. I pamtiti one koji su bili prijatelji- kao i one koji su nam bili neprijatelji i dželati.
Ne zato da bismo se svetili… nego da više nikada ne bismo bili naivni.
ZAKLjUČAK: NE TREBA NAM NOVA ZAJEDNICA U KOJOJ ĆEMO NESTATI
Jugoslovenska ideja bila je veliki istorijski eksperiment… megalomanska tvorevina.
Neki su u nju ušli sa iskrenim uverenjem… ili iz političkog interesa… neki iz straha… neki iz nužde. Neki sa namerom da kroz zajedničku državu ostvare sopstvene nacionalne ciljeve, dobro osmišljene na zapadu.
A Srbi?
Srbi su u tu državu ušli kao pobednici Velikog rata. I tu leži najveća istorijska ironija.
Pobednik je posle rata trebalo da bude politički mudriji nego pre rata. Mi to nismo uvek bili.
Zato je naša najveća obaveza danas da iz te istorije izvučemo pouku. Ne da mrzimo Hrvate… ne da mrzimo bilo koga. Nego da prestanemo da budemo politički naivni… i da gledamo tuđe interese pre sopstvenih, da ne bi nekoga povredili istinom.
Jer narod koji ne razume tuđe interese neće dugo sačuvati svoje. Narod koji zaboravi svoje žrtve ostaje bez moralne snage. Narod koji se odrekne svog imena postepeno se odriče i prava na sopstveno pamćenje. A narod koji ne zna ko je – lako postane ono što drugi žele da bude.
Zato nam danas nije potrebno novo jugoslovenstvo, iako to pojefinci priželjkuju i sa setom se sećaju tog doba, ko je nas je razorilo po svim pitanjima.
Potrebno nam je srpsko samopoštovanje, državna mudrost, nacionalno sabranje, pamćenje, istina. Jer Srbija više nema pravo da svoje istorijske greške plaća krvlju novih generacija.
Dva puta smo pobede pretvorili u zablude. Drugi put to ne smemo dozvoliti.
Pamti – ali ne mrzi. Oprosti – ali ne zaboravi. Sarađuj – ali ne odriči se sebe. Čuvaj mir – ali nikada ne zaboravi sopstveni Srpski interes.
Ne odriči se od Svetosavlja… to nas je održalo kroz vekove, a da toga ni svesni nismo.
To nije mržnja prema drugima. To je odgovornost prema sopstvenom narodu.
Živela Srbija i nikad više Jugoslavija!
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
I tu moramo stati.Dokle više svaljivanje na Srbski narod,kao on je odlučio,nije on ništa odlučio već su to morali da prihvate srbski politički vrh sa Kr.Aleksandrom i Pašićem,kakvi su da su,imam na njih mnogo zamerki,ali je istina da su morali prihvatiti plan naših vekovnih neprijatelja Engleza koje je pritiskao vatikan da se stvori Jugoslavija pošto austrougarska više nije postojala koju su oni branili svim mogućim sredstvima,pa će oni se kasnije osloboditi Srba po planu .I tu moramo stati,Englezi su po kuloarima pričali da se nikako ne sme Srbima dozvoliti “velika Srbija“,nego će im se ugurati Hrvati, Slovenci,Mađari,arnauti,tako da Srbi nikada neće imati mira i stalno će biti zaokupljeni unutrašnjim problemima,što je bila istina,a Srbi su prihvatili(daj bilo šta da budemo zaštićeni na čitavom prostoru)što je bili tačno.I sve se balansiralo čekajući novo vreme,tako i dolazi do odluke princa Pavla da posle posete Hitleru i saznanja šta nas čeka,da prihvati pakt da bi u Jugoslaviji bio mir,a još nismo imali nikakve šanse za odbranu.Narod bi bio zaštićen a svi Srbi na broju.I ko opet stupa u akciju,opet Englezi,uz pomoć Generala Simovića(engleski saradnik i nakon rata ga Englezi šalju u Beograd gde dobija penziju a sin mu biva zaposlen u M.INO DELA).Nakon toga traže od Srba da masovno izginu protiv Nemaca i da ubace tita kao svog špijuna koji će na sovjetskim tenkovima na silu ući u Beograd i okupirati ga.Onda ga čivuti američki bankari finansiraju da bi opstao i izbacili Rusiju sa granica Vatikana.Opet je Srbski narod pomlaćen po raznim logorima.Tito i njegovi okupatori koji su masovno ubijali Srbe po Srbiji nikako nisu mogli opstati da im “bankari“ nisu dali silne milijarde dolara,jer su bili teroristi a nisu bili nizašta drugo sposobni.A sve sa ciljem uništenja pravoslavnog življa.I tako sve do danas,nasilna okupaciona banda ubačena i pomognuta sa zapada.E sad,a šta je tu mogao Srbski narod koji se i danas bori sa naslednicima komunističkih okupatora.Pa nije ovaj narod sav lud i pokvaren,pa da prihvati austrougarskog kaplara za vođu,koji je u prvom sv.ratu kao austrougarski kaplar izvršavao ratne zločine nad srbskom nejači.Pa nija valjda Srbin odabrao titovca Miloševića za predsednika ili žvalavog bolesnika za predsednika,već oprobani metodi i isti vekovni neprijatelji.Sve je isto kao 1944,samo su roditelji ovih danas u penziji a njihova deca nastavljaju njihova nedela.