Potrebno je doneti Lex specialis – za zaštitu dece” koji bi se odnosio samo na materiju masovne pucnjave i koji bi odjednom rešio veći deo problema koji ih uzrokuju
Posle dve tragedije koje su se dogodile u samo dva dana i ovoliko mladih, nevinih žrtava, nije vreme da se pišu dugački članci i analize. Ali, sa druge strane, posle samo dva dana već počinje da se trguje bolom i da se „spinuje” nesreća. Ni četrdeset sati a kamoli četrdeset dana, kako je običaj, nisu trajale tuga i tišina u kojima bi se svako od nas (i javnost Srbije u celini) malo sabra0, u miru pomolio i zavapio Bogu da nas urazumi i da nam pomogne da nađemo izlaz iz ovoga što nas je snašlo. A sve analize i sva iskustva iz sveta govore: tek počinje da nam se dešava.
Najpre treba odgovoriti na tri pitanja i konstatovati tri činjenice: šta, zapto i kako? A tek onda predložiti šta dalje?
Šta, zašto, kako?
Dogodila su se dva slučaja „masovnih ubijanja” (ili „masovnih pucnjava”, eng. Mass shootings). Ovo je fenomen koji se pojavio relativno nedavno, u poslednjih nekoliko decenija. Najviše se događa (gde bi drugde) u SAD. Ne postoji zvanična definicija, stoga se ne može ni napraviti zvanična statistika (ponešto se može svrstati u porodično nasilje, nešto se može svrstati u kriminalni obračun) ali brojke su zastrašujuće. Samo u 2023. od početka godine do aprila u SAD je bilo preko 160 ovakvih pucnjava! U poslednje tri godine u proseku se događalo po 600 pucnjava godišnje! [1] Od 2015. godine, u SAD je preko 19.000 ljudi ubijeno i ranjeno u masovnim pucnjavama. A samo 2022. godine, u SAD je preko 600 ljudi ubijeno i 2.700 ranjeno [2]. I u EU situacija je slična [3]. I Rusija je prošla talas masovnih pucnjava, koji poslednjih godina jenjava (a kasnije ćemo reći i zašto).
Tako da treba odmah reći jasno i nedvosmisleno: nije reč o slučajnostima, o pojedinačnim slučajevima, o neobjašnjivom sticaju okolnosti itd. Reč je o zastrašujućoj posledici savremenog načina života i uticaju na psihu pojedinca, a posebno dece i mladih ljudi. Kada nam se reklamirala EU – ovaj deo „življenja kao sav normalan svet” nam nije bio reklamiran, ali to ne znači da to nije sastavni deo onoga što dolazi u paketu „Beograd je (zapadni) svet”.
Tema masovnih pucnjava se prećutkuje na Zapadu. Iz prostog razloga što je i pri najmanjem ozbiljnom istraživanju odmah jasno i šta su uzroci i koji je problem. Uzroci su: otuđenje u potrošačkom društvu, raspadanje porodice kao sigurnosnog i regulatornog faktora, mešanje vladinog i nevladinog sektora u porodične odnose, permanentno nezadovoljstvo sobom, bližnjima i društvom u celini kod otuđenog pojedinca, neprestani rast želje za sticanjem, trčanje za zaradom i trošenjem što dovodi do konstantnog stresa i psihoze i kod dece i kod odraslih. Ova želja (a samim tim i stres) se, pak, svakodnevno iznova obnavljaju i povećavaju, svim mogućim načinima agresivne reklame.
Ideologija liberalizma je u stvari dominantan uzrok jer potpuno uništava društveno uređenje i stvara haos u društvu. Feminizam je dobrim delom uzrok odvajanja žene od porodice i vaspitanja dece. Uz ove uzroke treba dodati i opšti pad društvenih normi i morala i – što je najvažnije – a uzrokovano je svime prethodno pobrojanim: dezorijentisanost pojedinca u svetu koji ga okružuje. Sve je ovo neminovna posledica tzv. „potrošačkog kapitalizma“. Zato ovaj fenomen na Zapadu i nije proučavan, niti su formulisane zvanične definicije, niti je izrađena bilo kakva strategija za njegovo rešavanje. Iz prostog razloga što je to neminovno ishodište „novog potrošačkog načina života“ tako da niko ko zarađuje i živi od profita u tom „novom načinu života“ nije zainteresovan da ga proučava, rešava ili da se ozbiljno bori sa njim.
Pitanje očekivanja
Ne može se očekivati od multinacionalnih kompanija da se angažuju na manjoj želji za kupovinom njihovih proizvoda ili da emituju manje reklame da bi se kod pojedinaca stvaralo manje neostvarivih želja za posedovanjem, što bi smanjilo stres. Niti se može očekivati od nevladinih organizacija (NVO) da se manje mešaju u odnose u porodici, u odnose između roditelja i dece ili supružnika – jer to je njihov posao, na tome zarađuju i od toga žive. Bez obzira što se tim njihovim delovanjem pojedinac otuđuje od onih koji su mu najbliži i koji prvi mogu da reaguju ako on počne da neguje nezdrave ideje. Baš obrnuto – i vladin i nevladin sektor je zainteresovan da se „bavi problemima u porodici“. To im je posao i od toga žive. Ni od reklamnih ili PR agencija se ne može u savremenom potrošačkom kapitalizmu očekivati da smišljaju manje agresivne i napadne reklame, ili da umiruju psihu odraslih i dece. Niti se može očekivati da manje provociraju podsvest korišćenjem najnovijih psiholoških tehnika i tako prestanu da manipulišu potrošačima. Opet, to je njihov posao – njihov hleb. Koji će, ako budu imali previše skrupula – konkurenti da im preuzmu. Mediji i sredstva masovnih informacija takođe žive od pažnje potrošača i gledalaca reklama – kako od njih očekivati da imaju morala i obzira prema psihi dece i roditelja?
Političari i političke partije žive od toga što se stalno podgrevaju „životna pitanja” i donose „sudbonosne odluke”. Oni na vlasti svakodnevno moraju da stvaraju psihozu oko „nasušnih problema“ kojima se, eto, neumorno bave. A oni u opoziciji, pak, moraju svakodnevno da podgrevaju osećaj da sve samo što nije propalo, samo što nije nastupila potpuna katastrofa i ako odmah ne bude izbora – svi ćemo pomreti, država će se raspasti, tuđini su evo već pred vratima…
Tako da je jasno da niko u savremenom liberalnom i potrošačkom kapitalizmu nema interes da se bavi smanjivanjem tenzija, već se bave samo stvaranjem psihoze i stresa u društvu. I naravno da u tom slučaju povremeno poneki pojedinac „pukne” i uzme oružje u ruke.
Ali, ovo nije sve. Pojavio se internet i sve drugo što on sa sobom nosi: društvene mreže, pametni telefoni („smartfoni”) i video igre. Ovi faktori su još više pojačali napred pobrojane tendencije. Često se internet, društvene mreže i video igrice smatraju kao uzrok za pucanje psihe pojedinca i masovne pucnjave. Ali nije tako. One su najčešće povod ali nisu uzrok. Naravno, kako smo napred rekli: nikome u potrošačkom kapitalizmu ne odgovara da se stvarni uzroci označe a kamoli da se rešavaju – tako da je najzgodnije povod preimenovati u uzrok pa onda javno jadikovati kako se „tu ništa ne može”. Drugim rečima (neizgovorenim ali značenjski jasnim), poručuje nam se: „mladi su kao svinje – kao što svinje svugde nađu blato, tako i mladi svugde nađu priključak na internet.”
Kako?
Danas je već potpuno jasno da masovne pucnjave nisu uzrokovane samo internetom, društvenim mrežama ili video igrama. Tako da ni rešenje ne može biti samo u bavljenju tom stranom problema. Naravno i to se mora nekako rešavati, ali to samo po sebi neće ukloniti sve uzroke, već samo deo povoda.
Sa druge, pak, strane – niti treba, niti se može danas potpuno ići u neki konzervativni ili pravoslavni maksimalizam. Nemoguće je predložiti kao rešenje potpuno ukidanje agresivne reklame, obuzdavanje podivljalih medija i SMI, potrošačkog društva, stvaranje besklasnog ili teokratskog društva, zabranu interneta, društvenih mreža i video igara. Ili, pak, promenu ideološke osnove liberalizma i pravljenje od Srbije neke „pravoslavne džamahirije“ u srcu Evrope. (Drugo je pitanje da li će se sve to u budućnosti dogoditi na ovaj ili onaj način, jer je jasno da ovaj sumanuti tempo „razvoja” i potrošnje ne može da izdrži ni planeta Zemlja (ekološki i energetski), a kamoli pojedinačne psihe potrošača – ali to već nije tema za ovaj rad).
U ovoj našoj napaćenoj Srbijici, mi (nažalost, još uvek) ne možemo praviti neke kardinalne promene i zaokrete. Zato ih ne treba (javno) analizirati niti predlagati, jer je društvo podeljeno, i politički i ideološki. Iluzorno je očekivati od ovakve vlasti i ovakve opozicije da se realizuju neke radikalne ideološke, državne i društvene promene koje bi u potpunosti spasle našu decu i sve nas od ovakvih pucnjava u budućnosti.
Ali zato se mogu preduzeti određene mere koje će u veliko smanjiti rizik od takvih „pucanja“ u glavama i psihi pojedinaca i pucnjava po školama i ulicama.
Kao što vidimo u ovih nekoliko dana posle dva tragična događaja – stvari se razvijaju na isti način kao i posle svake veće pucnjave u Americi (na manje pucnjave tamo više niko i ne obraća pažnju): najpre se jave ideje o zabrani slobodne prodaje oružja, zatim se na tu ideju javi asocijacija proizvođača oružja koja momentalno počinje svoju kontra-kampanju; potom se jave glasovi razuma koji predlože da se ojačava porodica, da država počne da majkama isplaćuje neki dohodak ako ostanu kod kuće i vaspitavaju decu, a onda se kao po komandi (a u suštini i jeste po komandi) jave razni stručnjaci, eksperti, psiholozi koji, naprotiv, govore kako „nova istraživanja govore” da majka samo smeta u slobodnom razvoju ličnosti deteta, te da je bolje sve to odraditi preko interneta ako želite da vam dete poraste u programera i dobija veliku platu.
„Nasilje u porodici” je odmah sledeća tema koju pokreću NVO predlažući sebe i svoje projekte kao univerzalno rešenje za sve probleme. Političari i u vlasti i u opoziciji za sve krive školstvo koje bi „poboljšali” sa još više kupovine školskih kompjutera za državne pare. Uglavnom ono što se i može očekivati od liberalnog, potrošačkog kapitalizma: svaka zainteresovana strana počinje „spinovanje” povoda u stranu promocije svojih interesa i povećanja prodaje svojih proizvoda i usluga.
Ruska reakcija
Rusija se, takođe, susrela sa ovim problemom masovnih pucnjava. Ali je reakcija bila potpuno drugačija: osmišljen je i dobrim delom realizovan projekat borbe sa masovnim pucnjavama („kolumbajning” ili „skul šuting”) među omladinom. U proteklih nekoliko godina kreiran je projekat „Kribrum” koji neprestano prati društvene mreže, prepoznaje grupe koje se stvaraju oko ove teme, gasi sajtove koji govore o tome, briše naloge koji propagiraju nasilje i unapred stvara baze podataka mladih koje ta tema privlači, koji to „lajkuju”, „šeruju” itd. Zatim se o ponašanju ovih potencijalno destruktivnih omladinaca (koji su tek pokazali nezdravo ponašanje na mreži, ali još nisu ništa kažnjivo uradili) obaveštava škola, socijalne službe, lokalni policajac, itd. Ovi državni organi dalje rade ne samo sa potencijalno devijantnim detetom, već sa celom porodicom. Sistem nije idealan, ne rešava 100% slučajeva, ali je za poslednjih nekoliko godina problem u dobroj meri rešen.
Naravno, treba napomenuti – NVO ili bilo koja privatna i profitna ili „neprofitna” struktura koja bi se problemom bavila dugo i profitabilno – nije dobrodošla (što je i logično jer svako ko na nečemu zarađuje nema interes da problem zaista reši već da ga odugovlači). Sem toga u škole je uveden predmet „Bezbednost života“ u kome se između ostalog školska deca upoznaju i sa opasnostima koja vrebaju na internetu, društvenim mrežama i u video igricama. Više o ovome se može pročitati u knjizi Digitalna higijena koja je postala udžbenik za škole i fakultete, a nedavno je i kod nas prevedena i objavljena.
Da bi se ovaj problem u najvećoj meri smanjio (a potpuno rešavanje je kako smo već rekli nemoguće bez potpune promene državnog i društvenog uređenja – odbacivanja liberalizma i potrošačkog kapitalizma), potrebno je, em osmisliti ogroman plan promene velikog dela društvenih instituta, em promeniti mnogo zakona. Praktično je nemoguće postići niti takav društveni konsenzus niti sakupiti političku volju za promenu toliko zakona. Sve i da se krene u tom pravcu, procedure usaglašavanja svakog dela projekta, svakog postupka i svakog zakona bi se odužile u nedogled i sve „zainteresovane društvene grupe” bi tražile više prava i resursa za sebe, a manje za druge. Javne rasprave o svakom koraku bi se odužile do neke sledeće pucnjave kada bi sve krenulo ponovo i tako unedogled dok svi na pogibije svoje dece ne naviknemo – kao u Americi.
Lex Specialis
1. U okviru zakona „Lex specialis – za zaštitu dece“ na prvom mestu označiti i zakonski osuditi destruktivne omladinske pokrete, pojave i fenomene koji se šire najvećim delom preko društvenih mreža i interneta. Ovo su, na prvom mestu: masovne pucnjave, grupe samoubistava, satanističke sekte, anoreksičarke (uvlačenje devojčica u pokret gladovanja do smrti od bulimije), hajke na društvenim mrežama („buling“), propagiranje obožavanja satane i kulta smrti, propagiranje nasilja, pedofilija, sodomija, voajerizam, itd. Ovo bi dalo pravni osnov (iusta causa) da se svi ovi pokreti mogu suzbijati i da se dalja dejstva zakonski regulišu. Da bi se bilo šta uredilo – mora najpre postojati zakonska regulativa, a da bi se menjale ili ukidale delimično ili u potpunosti mnoge odredbe raznih drugih zakona – neophodno je jasno definisati šta se želi i protiv čega se bori.
2. Digitalna suverenost – momentalno naša država nema skoro nikakav suverenitet nad društvenim mrežama i velikim delom interneta u našem virtuelnom prostoru. Zato se zakonski mora propisati obaveza da veliki IT giganti – vlasnici društvenih mreža imaju predstavništva u našoj državi koja bi bila odgovorna za sadržaje na njihovim društvenim mrežama. I da ta predstavništva budu odgovorna da uklanjaju sadržaje koji su u suprotnosti sa našim zakonom a po nalogu naših organa i sudova. Ovo nije ništa neobično – ovo je već uveliko praksa u mnogim državama sveta. Ako žele da zarađuju u našoj državi i u našem virtuelnom prostoru, na našem stanovništvu – moraju biti i odgovorni pred našom državom i pred našim društvom, a i poštovati naše zakone, običaje i moral.
3. Sve korisnike društvenih mreža, blogere, vlogere, influensere, jutjub kanale itd. koji imaju preko određenog broja pratilaca (2-3-5 hiljada) obavezati da se registruju kod naših državnih organa kao „javni mediji“ i „sredstva javnog informisanja“ (SMI) sa svim obavezama koje iz toga proističu. I ovo je potpuno normalna praksa u mnogim državama u svetu, jer nije normalno da državni organi nemaju nikakav uvid niti u rad ovih medija niti u ideje koje oni emituju, prvenstveno mladima. Naravno samo onaj deo programa koji se odnosi na zabranjene, destruktivne omladinske pokrete mogu se regulisati zakonski.
4. Zakonski propisati krivičnu, materijalnu i moralnu odgovornost domaćih internet provajdera za sajtove koji se nalaze na njihovim serverima (hostingu), protok koji se označi kao „toksičan“ (tehnički je ovo vrlo lako rešiti zabranom protoka na serveru), usporavanje ili zabranu protoka („trafik”) za društvene mreže koje odbijaju da izvrše odluke naših sudova i/ili policijske jedinice koja bi se bavila praćenjem Interneta, na primer destruktivnih omladinskih pokreta.
5. Postoji nekoliko načina da krajnji korisnik zaobiđe nacionalne internet provajdere: 1. VPN – u tom slučaju postoje tehnički načini da se uspori i onemogući protok ali iskustvo svih država govori da se vrlo mali broj korisnika opredeli za prelazak na ovako komplikovan način korišćenja interneta, a i u tom slučaju se oni već bez problema registruju od strane specijalizovanih službi; 2. „stralink“ (satelitski) prijemnici – s obzirom da je to već praktično privatni provajder – propisati odgovornost za registrovanje kod državnih organa, kao što važi i za svakog drugog nacionalnog internet provajdera (bez obzira na broj pojedinačnih krajnjih korisnika); 3. „darknet“, „dipnet“, TOR, šifrovani saobraćaj itd. – ovlastiti profesionalne državne policijske službe. (Ovo je em vrlo mali broj korisnika, em se vrlo brzo razvija da bi se zakonski detaljno propisao).
6. Zakonski zabraniti korišćenje telefona u školama za učenike, ali ne i za učitelje, nastavnike i profesore (ovo je važno da bi se dopunski naglasilo i deci i njihovim roditeljima ko je nastavnik a ko učenik – „ko koga uči pameti“ i na taj način podigao autoritet školskog osoblja). I na svim vannastavnim aktivnostima. Eventualno se može razmisliti o delimičnom dopuštanju posedovanja običnih analognih telefona sa „dugmićima“, ali i to bez korišćenja, već samo da bi se imala lokacija. (Mada se ovo postiže i raznim drugim gadžetima – pametnim satovima na primer).
7. Školskom osoblju (učiteljima, nastavnicima i profesorima) dodeliti status službenog lica. Uz vezivanje njihovih plata za neki status državnih službenika (po platnim razredima). Jedino ovakva mera bi dovoljno podigla autoritet ljudi koji su svakodnevno u kontaktu sa decom i njihovim roditeljima, koji znaju pravo stanje svakog deteta i koji mogu da signaliziraju promene u ponašanju.
8. Osnovati posebnu policijsku upravu za kontrolu Internet trafika. Ne samo društvenih mreža već i registrovanih internet SMI (blogera, vlogera, influensera itd.). Ova uprava bi se bavila samo kontrolom sprovođenja ovog „Lex specialis – za zaštitu dece“, ne i drugim aspektima. Jedino njeno zaduženje bilo bi postupanje po odluci posebnog suda za sprovođenje zakona „Lex specialis – za zaštitu dece“.
9. Ova policijska uprava bi tražila i pod pretnjom zabrane u nacionalnom digitalnom prostoru dobila – status sagovornika, partnera i „fakt čekera“ u komunikaciji sa stranim IT gigantima, vlasnicima platformi, društvenih mreža, sajtova, servisa, mesindžera, itd. Nacionalna digitalna suverenost podrazumeva da naša država, na osnovu naših zakona, preko našeg suda i uz pomoć naše policijske uprave ima kontrolu nad sadržajima koji se plasiraju našoj deci.
10. Za potrebe ove policijske uprave – lokalizacija (ili kupovina licence) u Srbiji jednog od pretraživača za društvene mreže kakvi postoje u nekoliko velikih država (SAD, Rusiji, Kini), koji bi omogućio praćenje na društvenim mrežama hajki, bulinga, propagiranja nasilja, organizovanje grupa za propagiranje samoubistava, satanizma, masovnih pucnjava, anoreksičarki, itd. (Ovakav pretraživač je, na primer, ruski projekat „Kribrum“ koji po nalogu ruske države i suda sakuplja Velike Podatke (Big Data), prati preko 340 miliona naloga na društvenim mrežama i preko 20.000 SMI, medija i blogova u realnom vremenu. I koji policijskim organima unapred signalizira asocijalna i destruktivna ponašanja u fazi pripreme.)
11. Osnivanje posebnog suda za sprovođenje zakona „Lex specialis – za zaštitu dece“. Ovo je neophodno da bi se onemogućila samovolja policijskih organa i uprave za kontrolu Internet saobraćaja. Važno je takođe odmah onemogućiti da se borba protiv destruktivnih omladinskih pokreta na Internetu ne pretvori u političku cenzuru ili političku borbu. Odluke ovog nacionalnog suda bi bile izvršne i nad inostranim IT gigantima u našem virtuelnom prostoru. Sprovođenje ovih presuda bi se obezbedilo putem odgovornosti nacionalnih provajdera.
12. Izričito dozvoliti roditeljima (starateljima) uvid i proveru mobilnog telefona, kompjutera i drugih gadžeta deteta;
13. Izričito ukinuti privatnost dece (sobe, polica, ormana…);
14. Za roditelje (staratelje) ukinuti sve zabrane pristupa podacima deteta;
15. Uvesti krivičnu odgovornost roditelja (staratelja) za devijantno ponašanje deteta. Pošto se roditeljima (starateljima) omogući da vaspitavaju svoju decu, može se propisati krivična odgovornost za propuste u vaspitavanju. Vaspitavanje dece treba da postane i pravo i obaveza;
16. Spustiti zakonski prag krivične odgovornosti za decu za ova krivična dela;
17.U školske programe od obdaništa do kraja studija uvesti predmet „Bezbednosna kultura“ u okvirima koga bi (naravno prilagođeno uzrastu) bila obrađivana i tema bezbednosti na Internetu;
18. Predavanja sa istom temom „Bezbednosne kulture“ uvesti i za roditelje, staratelje, bake i deke, počevši od obdaništa kroz celo školovanje (možda se čini da je dovoljno jedno ili dva predavanja ali treba imati u vidu da se neprestano pojavljuju nove opasnosti).
19. Zakonom „Lex specialis – za zaštitu dece“ propisati zabranu propagiranja nasilja i nemorala na svim medijima: i na TV (rijaliti), SMI (uključujući blogere, vlogere, influensere itd), internet sajtovi, društvene mreže, mesindžeri, itd. Otvorene „šok sadržaje“ (to nisu samo sadržaji nasilja već i neuobičajena i amoralna ponašanja) zakonski cenzurisati. Rijaliti programe zabraniti u dnevnim terminima i dozvoliti tek posle 23,00, a novčane priloge (SMS poruke) dopunski oporezovati ili opteretiti akcizom – što je ujedno i izvor prihoda za finansiranje iz budžeta troškova ostalih predloženih mera.
20. Zakonski zabraniti neprofitnim i nevladinim organizacijama (NPO i NVO) i svim organizacijama koje dobijaju sredstva iz inostranstva, bilo kakve aktivnosti vezane za sprovođenje zakona „Lex specialis – za zaštitu dece“. Naša deca su naša briga.
Jedini način da se ovako težak problem reši je stvaranje kompleksnog sistema mera brige o deci. To se može postići samo nizom mera, prava i obaveza velikog broja aktera: i dece i roditelja i školskog sistema i državnih organa (Skupštine, policije, suda, socijalne službe, medicinskih ustanova).
Neophodno je napraviti sistem u kome svako dobija tačno definisana prava i obaveze, ali i odgovornost, između ostalog i krivičnu.
autor:Slobodan Stojičević
