Pošto se ova vest zataškava u svim medijima u Srbiji, ja ću pisati umesto Nikole (67) i Spasene (68) Milobratović, bračnom paru umrlom od gladi, a komšijama, novinarima, intelektualcima, „eliti“ i Vučiću savetujem da legnu, ćute i prave se mrtvi!
Ja sam Spasena Milobratović, supruga Nikole Milobratovića. Ništa ti ne znači kad čitaš naša imena i naše zajedničko prezime. Pitaš se ko sam ? Pitaš me zašto ti se obraćam ? Nemoj da se bojiš. Mene nema. Ja sam mrtva. Ja sam umrla. Ja sam izdisala, polako i moja se svest mutila dok se stomak grčio jer danima ništa nisam jela. Ja sam ćutala kada je Nikola umirao od gladi. Ja sam gledala u njegove prazne oči i pogled kojim smo se opraštali. Naša su usta bila ispucala. Nisam imala šta da mu dam da jede. Prvi put u životu.
Ti si prolazio svakoga dana pored nas i ruke su ti bile pune. Mleko. Bela tečnost koja klizi niz grlo dok ti nutrinu prožima blagost trenutka ispunjene sreće. Nisi mi pružio. Nisam ni tražila. Bilo me je sramota. Stid. Poniženje. Ostala sam sama i poslednji zalogaj davala Nikoli. Prvo bih ja pomirisala koru hleba iz pekara u kojoj su svi okretali glavu kada bi upisivali još jednu recku za naš dug. I ti si bio pored mene tog jutra kada sam kupila poslednju veknu. Nisi želeo da vidiš da sam gladna, pogurena, nesrećna, sama i da nemam. Ne mogu da zaradim jer je pogureno telo izdalo. Odmahuješ glavom i brišeš znoj sa čela gledajući u priviđenje mog lika koje ti se javlja u sobi koju ispunjuje dah truleži mog tela. Gadiš se mog mirisa. Povraća ti se jer ne mogu da nestanem iz tvojih pora.
Ja nisam utvara. Ja sam stvarna. Ja sam pošteno gladna i tebe je baš briga. Da. U pravu si. To je moja briga. Ne zatvaraj oči i ne briši znoj sa čela jer je ta vekna hleba odavno prestala da bude briga. Te vekne hleba koje nema je bila moja ulaznica u odmor. Zasluženi odmor jer mi je život postao pakao. Nisi ti kriv. Ti si samo, jednostavno, sit i tebe baš briga što sam ja gladna. Nisam ti potrebna i tebe je baš briga. Nemaš koristi od mene i tebe je baš briga. Ti svakog jutra prolaziš pored mene, ja ćutim, ti obesan i sit, ja beskrajno tužna i sama, a moj Nikola gladan. Ja više nisam gladna. Ja sam mrtva.
Pitaš me kako sam ? Sada si se setio, pod teretom probuđene savesti, da me pitaš da li mi nešto treba. Moja misao je izgubljena, odavno nestala i potonula u dolini plača u kojoj se nada kupa da će me neko primetiti i da ću Nikolu nahraniti. Nestala je nada. Odavno. I umesto suza, svaki je moj dan bio točak patnji koji klopara i lupa, ali niko nije želeo da ga čuje. I dok Nikola spava, klonuo u gladnom miru, moja se ljubav izvija nad njim i ja lebdim nad njim u svojoj samoći. Moj dobri, nežni, plemeniti Nikola čija me je ruka toliko godina milovala, branila, tešila, bolnu suzu lakšom činila i njegov je samrtnički ropac taj moj eho mladalačke sreće, bez šuma i glasa. Moj Nikola u bunilu ka sreći stremi i dok pada noć ja vidim kako se gubi i ostaje njegov trag u mom oku i moja želja da mu se pridružim. Ćutim, a u meni rapav glas ječi da me ne ostavlja, da mi priča, da me teši. Nikola, pričaj sa mnom. Gledaj me duboko. Oseti, Nikola, poslednji put dušu moju jer nemam da ti dam tu mrvu hleba, večnu, kao uteha kojom si mi šaputao da će neko doći. Niko nije došao. Nikoga nema. Nikola, ljude je zloba obuzela, zaborav im u očima vidim svakog jutra u pekari. Niko da priđe i da govori sa mnom. Niko da ti duboki očaj i jad izbriše. Jedno si mi ti, tvoje lice, tvoja slika moja zvezda sreće i zato ti pričam da će pomoć doći. Da veruješ u dobrotu. Da se nadaš…
Pričam ti dok u komu toneš da budućnosti ima, i pevam ti tiho onu našu pesmu, da nikada na svetu tame nema jer u ljudima ljubav vlada. Dugo ti pričam jer ti je dah sve tiši i ja čekam… Čekam svoj red jer sam ti sklopila oči i očajno sama legla pored tebe i čekala svoj red…
Komšija, ja nisam tvoja savest i nisam utvara koja te progoni. Ja nisam onaj trulež i zadah koji je ostao iza mene. Moja je priča malaksala i lomna jer sada odmaram telo daleko od tebe. Srećan budi jer nema razloga da te savest peče. Ti si sit. Ne brini. Ja sam srećna s mojim Nikolom, a ti mirno spavaj jer te za tvoju tugu nimalo ne krivim. Doći će i tvoj red jer komšije smo. A, komšije sve dele, pa i ove poslednje reči da te pripremim kako se gladan mre pored onog koga voliš više od sebe, više od života, ali u očajanju, sem lažne vere u drugog, nemaš ničim drugim da ga nahraniš.
Mirno spavaj, komšija… Vidimo se u nekom boljem svetu u kome ćemo biti isti – siti.
Sreten Spaske Spasić
https://www.facebook.com/groups/pravdaipravo/permalink/774903335941423/
*Isti tekst objavljen je i u rubrici Fejsbuk nedelje
