Smrt studentkinje na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pologici stvari, trebalo bi da bude trenutak koji zaustavlja sve – misli, reči, svakodnevicu. Trenutak u kojem se ćuti, saučestvuje i razmišlja o uzrocima tragedije. Umesto toga, svedočimo nečemu poražavajućem: raspravi o tome kako su mediji preneli vest, kao da je način izveštavanja važniji od izgubljenog života.
Dok porodica prolazi kroz bol koji se ne može opisati, a kolege i prijatelji pokušavaju da shvate šta se dogodilo, javni prostor se puni kritikama naslova, formulacija i „novinarske etike“. Naravno da je odgovorno izveštavanje važno. Ali kada ono postane glavna tema, a sama tragedija padne u drugi plan – to više nije briga za etiku, već pokazatelj dubokog licemerja.
Lakše je analizirati reči nego suočiti se sa stvarnošću. Lakše je kritikovati medije nego postaviti teška pitanja: šta je dovelo do ovoga? Da li je sistem zakazao? Da li je neko mogao da reaguje na vreme? Da li smo kao društvo mogli da prepoznamo znakove upozorenja?
Umesto odgovora, dobijamo površne rasprave. Umesto empatije, dobijamo takmičenje u moralisanju. Kao da je važnije ko će ispasti „ispravniji“ u komentaru nego šta možemo naučiti iz tragedije. Ovakav pristup ne samo da skreće pažnju sa suštine, već i obesmišljava svaku iskrenu brigu za odgovornost. Jer odgovornost nije u tome kako je nešto napisano, već u tome šta činimo da se slične stvari više nikada ne ponove.
Smrt jedne studentkinje nije tema za stilsku analizu. To je tragedija koja zahteva tišinu, poštovanje i ozbiljno preispitivanje. Sve ostalo – svaka rasprava koja pokušava da je svede na pitanje formulacije – samo je pokušaj da se izbegne ono što je zaista važno.
I upravo zato: licemeri.
autor:Milan Milivojević
kako se nije niko oglasio ko poznaje stradalu devojku posle toliko vremena ,prijatelji kolege
roditelji alo…..citava prica je pod velom tajni ,
Nauka ne služi za ubijanje!
Neverovatno, devojka pala sa petog sprata zgrade Filozofskog fakulteta u Beogradu, nešto posle 22 sati, 27. 09. 2026. godine. Na petom spratu se održavala nastava, a nesrećna devojka bila sama. Nije tamo nađena pirotehnika, za koje se pričalo da je devojka skočila kroz prozor, ako nije bila zapaljena pirotehnika, onda droga je moguće da je podigla tenziju. Nije jasno zašto se tako kasno drži nastava? Drugi izvori tvrde da je sama devojka unela pirotehniku i da je ona sama upalila. Kako niko, pa i policija nisu osetli miris i paljevine materije pirotehnike. Brnabić, svojim izjavama o nesrećnom slučaju, izgleda prolupala u mozgu. Pošto se skoro ništa ne zna ili neće da se zna sumnjivo, izražavam iskreno saučešće roditeljima i prjateljima nesrećne devojke.