Na Olimpijskim igrama 1936. godine u Berlinu nemački kancelar i neprikosnoveni vođa nemačkog naroda (Führer) nije hteo da čestita pobedu američkom atletičaru Džesiju Ovensu. Ovens je bio crnac i Hitler ga je smatrao pripadnikom niže rase, pa mu valjda zbog toga nije pružio ruku.
Džesi Ovens je bio junak tih igara, ne samo zbog četiri zlatne medalje koje je osvojio u atletici, već više zbog gesta nemačkog diktatora. Onaj takozvani slobodan demokratski svet potom se bajagi gnušao zbog rasne diskriminacije kojom je bio izložen Ovens u državi iznad svega (Deutschland über alles)!
Ovi drugi navodno su bolji. Amerika, Britanija, Francuska, Holandija, Australija… Pogotovu u sportu su svi jednaki. Jer sport nije politika. Sportisti se takmiče po principu brže, više, bolje! Nešto zvuči poznato! I u sportu nije važno pobediti. Važno je učestvovati. Mada i pobeda nešto vredi. Čak i kod ubogih država, zlatna medalja osvojena na olimpijskim igrama, na svetskom prvenstvu ili prvenstvu Evrope (za Evropljane) donese negde i sedamdeset hiljada evra nagrade. Plus doživotna renta kada osvajač medalje napuni četrdeset godina života! Slučajno takve nagrade deli i Srbija, premda Srbija nije uboga, nego ekonomski tigar na Balkanu!
Nakon poraza nacističke Nemačke i posleratna Zapadna Nemačka je postala slobodna i demokratska. Više nije bilo diskriminacije prema sportistima drukčijih boja kože. Možda su Zapadni Nemci ispoljavali netrpeljivost prema sportistima Istočne Nemačke. Iz zavisti. Istočna Nemačka je mnogo ulagala u sport kao sredstvo prestiža i propagande. Isto kao Sovjetski Savez i Amerika. Nije se žalilo novca, vojničkog odgoja od malih nogu, stimulacija, privilegija, sve do svih mogućih hemijskih supstanci. Sve u cilju osvajanja medalja. Da pobednik stoji na postolju dok se zastava njegove otadžbine podiže na jarbolu a himnu pomno sluša prepun stadion i stotine miliona gledalaca kraj televizora!
Propašću komunističkog bloka sport je izgubio na značaju u postsovjetskim državama, a Istočna Nemačka se nažalost utopila u Zapadnu. Amerika je najzad preuzela sportski primat od Rusa i Istočnih Nemaca. Za svaki slučaj američke sportiste ne kontrolišu na doping. Njima se veruje na reč. Isto tako zlatnu medalju će osvojiti izvesni Majkl Felps u plivanju iako kamere pokazuju da je prvi preplivao bazen Milorad Čavić. Ali Čavić je Srbin, što znači da nije član slobodnog demokratskog sveta. Takvi ne mogu biti pobednici. Čak i da su zaista najbolji i nedostižni za druge takmičare. U takvim slučajevima sledi diskvalifikacija. Kad recimo teniser slučajno lopticom pogodi pomoćnog sudiju. Ili ako nije bio vakcinisan protiv famoznog kovida. Tu milosti nema. Pogotovu ako si najbolji, uz to Srbin. Srbi i Rusi, daleko od toga da su trista miliona, ali su opet pretnja onom slobodnom svetu. Toliko je slobodan da se od upotrebe reči izanđao i pretvorio u suštu suprotnost. Stremi ka Adolfu!
Srbija je ne tako davno bila izopštena iz sveta zbog navodne agresije na Bosnu i Hercegovinu. Ukinuli su nam uvoz robe, zatvorili granice, uništili privredu, sprečili dopremanje lekova, vojno, ekonomski i propagandno pomagali naše neprijatelje, na kraju ratovali protiv nas. Na svim prostorima gde Srbi žive. Moćni NATO protiv nejake Srpske Krajine, Republike Srpske, na kraju i same Srbije. Neminovno smo bili izbačeni iz svih sportskih takmičenja, mada sport nije politika. Srpski sportisti nisu mogli da učestvuju na prvenstvima, olimpijadama, u klupskom nadmetanju. Jer Srbija je bila agresor!
Slična situacija dešava se i danas, samo sada su Rusi glavni krivci. Rusi su agresori u Ukrajini, pa shodno tome ni ruski timovi ili pojedinci ne mogu da se takmiče s ostalim konkurentima na sportskom polju. „Slobodnom svetu“ nisu poželjni ni Dostojevski, Čajkovski, Nikita Mihalkov, no ovog puta ćemo samo o sportu. Doduše, kada je Amerika bombardovala i agresorski napadala i razarala Irak, Libiju, Siriju, pored ostalih, međunarodni sportski birokrati nisu našli za shodno da makar američke sportiste odstrane s borilišta. Nekako su bolećivi prema njima. Tada je sport odvojen od krvožednih kreatora novog svetskog poretka.
Ako ćemo pravo i u Srbiji sport nekada biva odvojen od politike. Kada je takozvano Kosovo bilo primljeno u članstvo Međunarodnog olimpijskog komiteta izvesni Vlade Divac, onda predsednik srpskog Olimpijskog komiteta, nije ni pokušao da lobira za sprečavanje prijema. On je sportista, reče, i politika ga ne zanima! Posle je oberučke primljen u Americi, uzoru njegovom i njemu sličnima!
Nacistički režim Adolfa Hitlera i demokratija Zapadnog slobodnog sveta nemaju velike sličnosti. Makar u oblasti sporta. Hitler nije zabranio učešće crnih sportista na olimpijadi u Berlinu. Samo nije hteo da se rukuje sa, po njemu, pripadnicima niže rase. Oni što su ga osuđivali, ni sami nisu preterano srdačno gledali svoje sportske heroje tamne ili žute puti. U Americi je rasna diskriminacija tek sedamdesetih godina prošlog veka malo olabavila, mada se crnci i danas neprekidno bune i protestuju zbog podređenog položaja u društvu. Slobodne demokratije, za razliku od Hitlera, začas su zabranile učešće čak i belih sportista na međunarodnim sportskim takmičenjima. Srbima nekad, danas beloruskim i ruskim sportistima. Ni sportistima invalidima nije bilo dozvoljeno učešće na zimskim Olimpijskim igrama u Pekingu. Eto, šta znači poimanje demokratije u naprednom svetu!
Da se i Srbija opasno približava slobodnom svetu i njegovim vrednostima pokazuje najsvežiji primer. Naime, u Beogradu se održava svetsko prvenstvo u atletici. U dvorani. Na ovom prvenstvu Srbija nije dozvolila učešće ruskim i beloruskim atletičarima, ali jeste atletičarki iz takozvane države Kosovo! Možda će upravo to doprineti da se smanji progon i nasilje nad malobrojnim Srbima u toj kvazi državi od strane većinske albanske populacije. Ako već tamošnja vlast, koju zajednički čine Albanci i Srbi ministri, poslanici, sudije, tužioci, policajci, nisu uspeli. Srpski političari su vlast na Kosovu, a njihov narod je obespravljen i živi u getu. Ipak, srpski političari stoički drže vlast. Mnogo je licemerja u sportu, ali i u svemu ostalom. I ne samo kod „slobodnog demokratskog Zapada“.
autor:Miodrag Tasić
