PIŠE: Alekandar BEĆIĆ
Sve dok moju otadžbinu mrcvare razni naprednjaci, ne razumem odakle nam moralno pravo da žalimo za Đinđićem. Licemerno je, jer su njegovi najveći prijatelji danas Vučićeve podguzne muve.
Licemerno je, zapravo, sve ono što smo radili u proteklih 19 godina, ali naši gresi u poslednjih 10 – veći su od neopisivih.
Žao mi je što vam guram gorku pilulu u usta, ali, nije samo Tadić kriv što su naprednjaci danas na vlasti.
Ništa manje krivi ste svi vi koji ste sproveli akciju “Beli listići”, kao i vi, koji ste na dan izbora 2012 sedeli kod kuće, i vi, koji ste verovali da će Tomislav Nikolić, mašinski tehničar i grobar koji je stekao diplomu mastera u nedelju, na fakultetu za koji ne zna gde se nalazi, biti bolji predsednik od Tadića, a Dačić/Vučić bolji premijer od Cvetkovića.
Zato, umesto što svake godine “lupate” lajkove i “suzne avatare” pod tekstove o čoveku koji je likvidiran na pravi mafijaški način zato što je hteo da nas ukrca u voz iz kog naša deca ne bi iskakala, a onda uskakala na avione za “tamo daleko”; umesto što svako malo u društvu kukate kako više ne može dalje, uzmite olovku. Nema jačeg oružja.
Sa tom olovkom krenite 3. aprila na izbore, pa da sledeće godine molimo za oprost Đinđićeve sene. Ne i njegovu porodicu.
Milutine, sigurno ovo nisi pročitao – valjalo bi da se malo bolje informišeš, kada ne vladaš činjenicama koe govore da je Đinđić izdajnik u pravom smislu te reč. Nadam se da ni sada nije kasno da ovo saznaš:
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2015/10/2-normal-0-false-false-false-en-us-x.html
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ – КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА
– октобар 19, 2015
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1)
ЗОРАН ЂИНЂИЋ – КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА
„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.
Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.
И поред похвала које је добијао од најпознатијих медија попут Си-Ен-Ен-а, новинар британског Гардијана, Нил Кларк, описао га је као „квислинга из Београда“ који је радио у корист Запада и држава које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.
Истина је да је Зоран Ђинђић одрастао као распуштена бараба. Крхке грађе и слабог нерва, али склон криминалу и завери. Почео као ситни крадљивац у самоуслугама. Волео да убије, умро као кукавица која се предала. Ни Србин, ни не-Србин. Језуита и вулгарни макијавелиста.
Ако занемаримо омладински ситни криминал, Ђинђић је почео да се истиче као бунтовни студент филозофије коме Титов комунизам није био довољно комунистички, и кога некако увек измакне казна. Први вербални сукоб имао је на првом предавању на Филозофском факултету када је изјавио да Карл Маркс не само да није највећи филозоф већ да уопште није филозоф. Имиџ су му биле рубашка и чизме. Као такав, отишао је у Немачку и постао близак са присташама ултралеве терористичке организације Бадер-Мајнхоф и Јошком Фишером.
И ништа. Паралелно постаје шпекулант и ситни капиталиста.
Зоран Ђинђић је докторирао филозофију на католичком (језуитском) Универзитету у немачком граду Костанцу. Он је писао о језуитима и Лојоли. Волео је језуите и писао о њима. Његова супруга Ружица је у интервјуу загребачком листу „Глобус“сведочила да је Зоран имао више католички менталитет и да она сваког 24. децембра са Бранком Прпом, удовицом Славка Ћурувије, дочекује католички Божић, а ту су још Борка Павићевић, Горица Мојовић и Надежда Гаће. „Женско смо друштво које у Београду прославља католички Божић, после поноћи обавезно гледамо на Хрватској телевизији божићну мису.“ – посведочила је Ружица Ђинђић.
Крајем осамдесетих се враћа у земљу и глатко добија место на универзитету у Новом Саду и у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.
Онда улази у политичку каљугу. Први велики успех био је рушење „политичког оца“ Драгољуба Мићуновића који је касније знао да прокоментарише да је „са Ђинђићем ушао новац у Демократску странку“.
Нема много чврстих доказа о Ђинђићевим диловима са подземљем и политичким уротама и подвалама, али му трагови смрде нечовештвом. Свака стопа му је смрдљива и крвава. Пењао се политичким лествицама рушећи политичке лидере опозиције, док је са Милошевићем био више у пословним односима.
Стодневни протести коалиције „Заједно“ по цичи зими због крађе локалних избора 1996. године остали су, између осталог, упамћени по тајном састанку тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и једног од три лидера коалиције Зорана Ђинђића. Неколико месеци касније дошло је и до сукоба Ђинђића са лидером СПО Вуком Драшковићем, који је и обелоданио да се тај сусрет догодио. Драшковић је изјавио тада: Зоран ми је рекао ‘састао сам се са Милошевићем, па шта’.
Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.
Зоран Ђинђић јесте „охрабривао“ НАТО да истраје у бомбардовању Србије, највише да би Милошевић био оборен с власти. Космет га се није нарочито тицао. И то не једном и не двосмислено. Једна изјава се може фалсификовати, константна прича у истом контексту не.
Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!
Док је народ славио обарање тиранина Милошевића, Ђинђић се возао по граду са Милорадом Улемеком-Луковићем-Легијом, командантом јединица специјалне одбране ресора државне безбедности МУП Србије, који је управо са својим љутим специјалцима променио страну. Опуштени, после десетогодишњег ропства под Милошевићевом страховладом, грађани нису уочили да се пред њиховим очима почела стварати још моћнија банда од оне коју је предводио брачни пар Милошевић.
Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са „сурчинским мафијашким кланом“. На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника /Војислав Коштуница/ био ликвидиран.
Ђинђић, новопечени антикомуниста који није скренуо са Титовог пута, је у политику увео смутљиве клинце опасних намера, несвршене студенте који су постали његови саветници, доминистри, директори јавних и друштвених предузећа. Немања Колесар, са 26 година, био је шеф кабинета премијера Ђинђића.
Који су то позитивни резултати политике Зорана Ђинђића? У високо школство у Србији увео је болоњски процес, који се данас у ЕУ напушта као потпуно погрешан концепт.
Противуставно је избацио ДСС из Скупштине (преко чијих леђа се дочепао власти), као и потпуна заштита Чумета – несумњиво једног од тројице највећих криминалаца после Аркана – као „заштићеног сведока“. За памћење је кампања ‘Србија на добром путу’ током које је исмевао грађане Бора и Мајданпека, рекао да узму лепо и посеку шуме око града и да крену да саде кикирики!? Испраћен је јајима оданде. Први приоритет му је био програм „економске реформе“- у ствари спровођења „новог економског светског поретка“ распродајом „будзашто“ државних ресурса Југославије западним корпорацијама. За две године хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља.Он је ударио камен темељац за гробницу Србије. Али нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, за награду од 100 милиона долара, без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона,чиме је постао саучесник у његовом убиству. Датум испоруке -28.јун 2001, Видовдан – сигурно није случајан. Толико српске историје је и Ђинђић знао. Тим очигледним изругивањем најсветијег српског празника вероватно се желео употпунити пораз Српства што је Ђинђић и потврдио изјавом да се “европска Србија“ опредељује за “царство земаљско“ тј. за “европски стандард“ макар се морао платити душом и образом. Упркос западним хвалоспевима Ђинђић ће остати запамћен по томе да се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније. Има истине у причама, које нико не демантује, да је иза покојног Ђинђића остало енормно лично богатство, па је с тога записник са оставинске расправе након његове смрти државна тајна.
Свака издаја тражи нову издају. Уплетен у издаје више није имао излаза. Последњи очајнички покушај да нешто промени је његово позно скретање ка патриотизму. Али, било је већ касно и Зоран Ђинђић се предао. Више се није ни бранио од атентата. Убили су га у сачекуши његови другови.
Иза њега је остао мит о несхваћеном „визионару и реформатору“, пребогата удовица, гомила гелиптера које је увео у политику и које више нико не пита за први милион „јер су испрљали руке чистећи Србију“ и опустошена земља скрханог народа.
Ваљда зато што је најгори, нема карикатура на рачун његовог карактера.
Остаје да се подсетимо шта нам је оставио у заоставштину своје власти.
Његов ковчег су из Храма светог Саве изнели најближи сарадници, све људи од угледа и достојанства (а да ли су међу њима били и организатори атентата и људи из „политичке позадине“, можемо само да слутимо): Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Владимир-Беба Поповић, власник Крмиво-продукта Драгољуб Марковић и власник МК Комерца Миодраг Костић. Недостајао је само Зорану најмилији – Станко-Цане Суботић.
Зоран Ђинђић Изетбеговићи историја квислинг пљачкашка приватизација политика премијер
@Zoran53, potpuno si u pravu, neka citaoci Korena pogledaju ovaj link i komentar:
https://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment
Serbia
This article is more than 19 years old
The quisling of Belgrade
Neil Clark
This article is more than 19 years old
The murdered Serbian prime minister was a reviled western stooge whose economic reforms brought misery
Fri 14 Mar 2003 02.45 GMT
Tributes to Zoran Djindjic, the assassinated prime minister of Serbia, have been pouring in. President Bush led the way, praising his „strong leadership“, while the Canadian government’s spokesman extolled a „heralder of democracy“ and Tony Blair spoke of the energy Djindjic had devoted to „reforming Serbia“.
In western newspaper obituaries Djindjic has been almost universally acclaimed as an ex-student agititator who bravely led a popular uprising against a tyrannical dictator and endeavoured to steer his country into a new democratic era.
But beyond the CNN version of world history, the career of Zoran Djindjic looks rather different. Those who rail against the doctrine of regime change should remember that Iraq is far from being the first country where the US and other western governments have tried to engineer the removal of a government that did not suit their strategic interests. Three years ago it was the turn of Slobodan Milosevic’s Yugoslavia.
In his recent biography of Milosevic, Adam LeBor reveals how the US poured $70m into the coffers of the Serb opposition in its efforts to oust the Yugoslav leader in 2000. On the orders of Secretary of State Madeleine Albright, a covert US Office of Yugoslav Affairs was set up to help organise the uprising that would sweep the autocratic Milosevic from power.
At the same time, there is evidence that underworld groups, controlled by Zoran Djindjic and linked to US intelligence, carried out a series of assassinations of key supporters of the Milosevic regime, including Defence Minister Pavle Bulatovic and Zika Petrovic, head of Yugoslav Airlines.
With Slobo and his socialist party finally toppled, the US got the „reforming“ government in Belgrade it desired. The new President Vojislav Kostunica received the bouquets, but it was the State Department’s man, Zoran Djindjic, who held the levers of power – and he certainly did not let his Washington sponsors down.
The first priority was to embark on a programme of „economic reform“ – new-world-order-speak for the selling of state assets at knockdown prices to western multinationals. Over 700,000 Yugoslav enterprises remained in social ownership and most were still controlled by employee-management committees, with only 5% of capital privately owned. Companies could only be sold if 60% of the shares were allocated to workers.
Djindjic moved swiftly to change the law and the great sell-off could now begin. After two years in which thousands of socially owned enterprises have been sold (many to companies from countries which took part in the 1999 bombing of Yugoslavia), last month’s World Bank report was lavish in its praise of the Djindjic government and its „engagement of international banks in the privatisation process“.
But it wasn’t just state assets that Djindjic was under orders to sell. Milosevic had to go too, for a promised $100m, even if it effectively meant kidnapping him in contravention of Yugoslav law, and sending him by RAF jet to a US-financed show trial at the Hague. When a man has sold his country’s assets, its ex-president and his main political rivals, what else is there to sell? Only the country itself. And in January this year Djindjic did just that. Despite the opposition of most of its citizens, the „heralder of democracy“ followed the requirements of the „international community“ and after 74 years the name of Yugoslavia disappeared off the political map. The strategic goal of its replacement with a series of weak and divided protectorates had finally been achieved.
Sometimes, though, even the best executed plans go awry. Despite the western eulogies, Djindjic will be mourned by few in Serbia. For the great majority of Serbs, he will be remembered as a quisling who enriched himself by selling his country to those who had waged war against it so mercilessly only a few years earlier. Djindjic’s much lauded reforms have led to soaring utility prices, unemployment has risen sharply to over 30%, real wages have fallen by up to 20% and over two-thirds of Serbs now live below the poverty line.
It is still unclear who fired the shots that killed Zoran Djindjic. The likelihood is that it was an underworld operation, his links to organised crime finally catching up with him. But, harsh though it sounds, there are many in Serbia who would willingly have pulled the trigger. On a recent visit to Belgrade, I was struck not only by the level of economic hardship, but by the hatred almost everyone I met felt towards their prime minister, whose poll ratings had fallen below 10%.
The lesson from Serbia for today’s serial regime changers is a simple one. You can try to subjugate a people by sanctions, subversion and bombs. You can, if you wish, overthrow governments you dislike and seek to impose your will by installing a Hamid Karzai, General Tommy Franks or a Zoran Djindjic to act as imperial consul. But do not imagine that you can then force a humiliated people to pay homage to them.
· Neil Clark is writing a book about the recent history of Yugoslavia
neil.clark@bushinternet.com
Topics
Serbia
Europe
comment
Djindjić je u vrijeme bombardovanja Srbije, bio protiv prestanka bombardovanja, sve do potpune kapitulacije SRJ !!! U TV duelu sa Šešeljem, na uporno i izričito inzistiranje sugovornika, Djindjić nije prihvatio da se za bombardiranje izjasni kao za čin agresije !! Iako je mnogo teze dokazati, čvrsto vjerujem u tvrdnje, da je Djindjić , u vrijeme bombardovanja SRJ, organizirao članove DS , da dojavljuju NATO , polozaje VJ. Ta tvrdnja se bazira na izjavama rukovodstva VJ, da u djelovima zemlje gdje je DS imao većinu na lokalu, po pravilu, kada bi pala noć , vojska bi prelazila na rezervne polozaje, a mjesto na kojem su prethodno boravili je gotovo uvjek bilo zasipano bombama. Govorim o činjenicama, a zaključak će svatko za sebe izvesti. Na sve napise povodom Djindjićeve godišnjice, na N1 potsjetio sam na Djindjićev zahtjev za nastavak bombardovanja, ali mi to nigdje nisu htjeli objaviti…………….
Ajoj Zorane, Vi ste se potpuno upetljali u propagandu kojom smo zasipani tokom rata ’99. Da, to što ste napisali nema nikakve veze sa istinom, najobičnija izmišljotina.
Ne znam zašto se ljudi najviše sećaju toga, meni su jajveći utisak ostavile laži o obaranju aviona (svaki dan po jedan F16, poneki F18, čak i jedan B2!).
Milošević je imao mnogo efikasniju i uverljiviju propagandu od Vučića, tu mu se mora dati priznanje.
Niste napisali za koji od tri „tereta“ na račun Djindjica tvrdite da nije istina??
Ono što odmah mozete provjeriti ,jeste njegov TV duel sa Šešeljom, gdje nam je svima bilo naprosto neugodno, kako je na toliko izričita inzistiranja, odbio da se izjasni…… a ako se malo potrudite i za ostalo će te se uvjeriti…….
Pa zar vi stvarno mislite da najmoćnija srpska firma zvana DB propustila da snimi Đinđića kako poziva na bombardovanje? Navodno objavljeno na radiju „Slobodna Evropa“ ako se dobro sećam?
Članovi DS su znali položaje vojske? Javljali NATOu? Kako? Ko je saznao da oni to rade? Zašto nisu uhapšeni? Zar Vam sve to zvući logično?
Ovo treće u vezi izjašnjavanja pred Šešeljem ne bih komentarisao, to je beznačajno u poređenju sa optužbama za veleizdaju koje ste pomenuli.
Đinđić je zbog Kosova izgubio glavu za razliku od Šešelja. Po tome se razlikuju patrioti od bukača.
TV duel Šešelja i Djindjića nije na engleskom jeziku, pa će te razumjeti !!
Kako vi dokazujete da se Zoran „upetljao u propagandu kojom smo zasipani tokom rata ’99…“ Pitate li se ko je placao tu propagandu? Na youtube se moze naci video gde iskreno pricaju Velja Ilic i Milan St. Protic kako su redovno isli „na jasle“ u Budimpestu po novac kod „filantropa“ Sorosa… dovoljno je da pogledate isecak iz teksta koji navodim kako su don Milo Djukanovic i Djindjic motivisali NATO drzave da nastave bombardovanje „u interesu uvodjenje demokratije u Srbiju…:
https://newsflash.rs/analiza-stavlja-tacku-na-raspravu-djindjic-jeste-trazio-da-se-nastavi-bombardovanje-srbije-foto/
ANALIZA STAVLJA TAČKU NA RASPRAVU: Đinđić jeste tražio da se nastavi bombardovanje Srbije! (FOTO)
March 12, 2019
Politika
Uprkos neosporivoj autontičnosti izjave Zorana Đinđića od 8. maja 1999. godine za Njujork Tajms u kojoj poziva NATO da nastavi bombardovanje naše zemlje sve dok Milošević ne padne sa vlasti i dalje se mogu pronaći novinarski tekstovi koji pokušavaju da opravdaju ovu izjavu.
Vođa DS i bivši premijer
Mahom se radi o namerno pogrešnim interpretacijama, pa čak i lažnim prevođenjima originalnog teksta sa sajta Njujork Tajmsa. Dnevna Gazeta istražuje logičke veze u izjavi Đinđića, kako bi smo došli do neosporne istine o izjavi kojom je Đinđić pozivao da se bombardovanje nastavi sve dok se Milošević ne povuče sa vlasti.
Ukoliko se rat završi sa potpisom mirovnog sporazuma, a istovremeno na vlasti ostane isto vođstvo, sa Miloševićem na čelu, tragedija će se nastaviti – rekao je Đinđić za Njujork Tajms, u izjavi koja direktno govori da bombardovanje ne treba prekidati ni pod kojim uslovom osim ako se Milošević ne povuče sa vlasti, jer bi to bio nastavak “tragedije”.
Uprkos brojnim medijskim tekstovima naklonjenim bivšem premijeru i izjavama Đinđićevih pristalica koji pokušavaju da opravdaju ovu izjavu i danas je nemoguće logički objasniti kako to Đinđić nije hteo da se bombardovanje nastavi, jer je jasno izjavio da bi njegov prekid bombardovanje pre Miloševićevog odlaska sa vlasti za njega bio nastavak tragedije.
Treba imati u vidu i da je Đinđić ovaj tekst objavio za strano medijsko tržište, što pokazuje da je imala za cilj da motiviše javno mnjenje u članicama NATO-a da prihvati duže bombardovanje, ne samo do rešavanja situacije na Kosovu i Metohiji, već do Miloševićevog pada sa vlasti.
Kao konačni argument u ovoj raspravi treba istaći da je potpisivanje kumanovskog sporazuma, čime Milošević nije pao sa vlasti za Đinđića nedvosmisleno predstavlja “tragičan scenario” i da bombardovanje po svemu sudeći nije trebalo prekidati. Pored toga vest i dalje stoji na sjatu Njujork Tajmsa pa se građani sami mogu uveriti u njenu logičku sadržinu i želje bivšeg premijera po pitanju bombardovanja.
Spornu izjavu Zorana Đinđića koji je zajedno sa Milom Đukanovićem dao za Njujork Tajms prenosimo u celosti:
“Uprkos trenutnom sukobu, ostajemo posvećeni integraciji Jugoslavije u Evropu, i na kraju u Evropsku uniju. Put u Evropu je jedini put koji će pomoći našoj zemlji da reši svoje velike probleme i izgradi trajni mir i stabilnost u celom regionu. Teško je zamisliti da se bilo kakva ekonomska ili politička obnova može desiti u Jugoslaviji bez nedvosmislene i dugoročne međunarodne podrške.
Samo demokratska i stabilna Jugoslavija može osigurati stabilnost na Balkanu. Želimo da naglasimo da su demokratske političke snage u Jugoslaviji posvećeni tom cilju. Neposredna briga je završavanje rata, obezbeđivanje povratka izbeglica i sprovođenje političkog rešenja koje će uključiti da se na Kosovu rasporede međunarodne trupe….“
Dakle sada nije sporna izjava za „Slobodnu Evropu“ nego za američke novine? U redu, dajte da pročitamo kompletan intervju? Na linku je jedna Đinđićeva rečenica!
Ne interesuje me ničija analiza, dajte konkretne podatke, činjenice, pa ćemo da raspravimo?
Gospodine Milutine, Vi se obraćate poput istraznog sudije, naredbodavno, ultimativno…….Spustite se na zemlju !! Mi ipak samo razmjenjujemo mišljenja i tvrdnje. Evidentno je da nema tih dokumenata niti takvih dokaza koje Vas mogu u nešto uvjeriti i ubjediti……..što u stvari i nije cilj. Ovdje nema ništa ličnog izmedju Milutina, Elvisa i mene. Ovdje je u pitanju
saznanje tko i kakav je bio Zoran Djindjić. Za neke je to veoma, veoma jasno, dok je za one druge, isto tako jasno u diagonalno suprotnom smjeru !! Nisam primjetio da Vi argumentirate svoje tvrdnje, onako kako je to učinio g. Elvis.
Vi imate samo zahtjeve, da se Vama argumentiraju tvrdnje !!
Maksimalni doseg našeg “ prepucavanja “ bila bi iskrena zelja za razotkrivanje ISTINE, čemu je najveći doprinos dao g. Elvis, dakle, niti ja , niti Vi Milutine !!
Tražite da argumentujem svoju tvrdnju? Kako mogu da dokažem da čovek nešto nije rekao?
Izvinjavam se, ja mogu da postavljam pitanja samo u formi pitanja, ako mislite da sam naredbodavan nemojte odgovarati.
Zahvaljujem Vam na objavi dokumenata koji pokazuju i dokazuju iznete tvrdnje. Vi ste išli korak dalje, naime moj komentar i nije namjenjen osobama poput Milutina. Moj komentar je namjenjen mladim, znatizeljnim i inteligenrnim osobama, koje će ova moja izjava iznenaditi, pa ako treba i naljutiti ali…….( obzirom na uobičajne, horske, izvore informisanja) oni će sami zasigurno istratraziti istinitost informacije. Vi ste takvima učinili 95% posla, i na tome Vam hvala i u njihovo ime. Kao i u svim novinama, tako i u KORENIMA , svaki napisani tekst ima svoje čitaoce, a isto vazi i za komentare. Gotovo je nemoguće obijasniti mojim vršnjacima, onim koji su rodjeni…..1953….deset godina gore ili dolje svejedno, da , ukoliko do sada nisu shvatili politički profil Zorana Djindjića, da ih ni neki anonimus tipa Zoran53 moze ičemu naučiti. Zbog toga su moji komentari namjenjeni drugoj ciljnoj grupi!!
p.s. Na sve napise o Djindiću na N1 povodom njegove godišnjice, napisao sam komentare ,ali niti jedan nije objavljen………………
Vaši komentari nisu namenjeni Milutinu već pametnim mladim znatiželnim ljudima? 🙂
Vređanje Vam mnogo bolje polazi za rukom od polemisanja.
Polemisati se moze samo u slučaju da obadvije strane imaju za cilj isključivo ……… ISTINU
Bojim se da su naše polazne linije ,toliko različite i bez dodirnih tačaka, da je stvarno besmisleno polemizirati. Sa Vama nemam ništa lično, Vi ste jedan od onih koji ima čvrst i formiran stav o istom, i
ne postoji to što Vam moze promjeniti mišljenje. Upravo zbog toga, moje obraćanje je namjenjeno , mladim, znatizeljnim (znatizelja je znak inteligencije)
@Milutin
Gospodine Milutine, procitejte malo donja tri teksta. Mozda ce vam biti malo jasnije sta se ustvari dogodilo i zbog cega je ubijen premijer Zoran Đinđić.
https://www.espreso.co.rs/vesti/hronika/399075/otkriveno-ko-je-ubio-zorana-djindjica-ucestvovali-policijski-vrh-i-britanska-sluzba-a-on-je-atentator
ENGLESKI SNAJPERISTA SADA POZNAT
OTKRIVENO KO JE UBIO ZORANA ĐINĐIĆA?! Učestvovali policijski vrh i britanska služba, a ON JE ATENTATOR!
Engleski obaveštajac je dan pre ubistva Đinđića, 11. marta 2003, doveo Hila, jednog od najboljih engleskih snajperista
Objavljeno: 08.06.2019. 21:55h 22:03h
Engleski špijun iz službe MI6 rukovodio je akcijom ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, a pre i posle atentata viđan je u kancelariji jednog našeg visokopozicioniranog oficira MUP-a Srbije, kaže za „Alo!“ izvor koji je dobro upoznat sa tadašnjom istragom.
Sagovornik „Alo!“ navodi da je visokorangirani engleski obaveštajac viđan u sedištu MUP-a u Makišu i da je bio zadužen za skrivanje ubica.
– On je legalno boravio u našoj zemlji i bio je zadužen za dovođenje snajperiste iz Londona koji je ubio Đinđića, a kasnije za njegovo skrivanje i bekstvo. Pre i posle ubistva Đinđića viđan je kod našeg policijskog funkcionera (ime poznato redakciji), a bio je zadužen da zataška čitav slučaj i istragu usmeri u pogrešnom pravcu. Prema mojim informacijama, on se sada nalazi u Ukrajini – navodi sagovornik „Alo!“.
Prema njegovim rečima, engleski obaveštajac je dan pre ubistva Đinđića, 11. marta 2003, doveo Hila, jednog od najboljih engleskih snajperista, kao i njegovu pratnju, a nakon atentata se pobrinuo da oni u roku tri sata napuste zemlju.
– Tog snajperistu je najbolje opisao svedok Kujo Kriještorac (52), koji je policiji dao njegov opis, a na osnovu kojeg je policija napravila foto-robot, a onda su ga izbrisali. Kriještorac je policiji rekao da je na dan ubistva video kako iz zgrade u Gepratovoj beži osoba svetle kose. Kriještorca su 1. marta 2004. ubili sa desetak hitaca iz oružja sa prigušivačem – dodaje izvor „Alo!“.
Sagovornik „Alo!“ navodi da uloga engleskog snajperiste nikad nije otkrivena. Svojevremeno je jedan izvor blizak obaveštajnim krugovima rekao da je na sastanku u vili saradnika engleske obaveštajne službe, izvesnog Marka, ugovoreno kako će se ubica i njegovi pomagači posle atentata izvući na bezbednu lokaciju, piše „Alo!“.
PET AGENATA U VLADI ZNA KO JE UBIO ĐINĐIĆA! Otputovao je u London, a OVE DVE REČENICE su mu došle glave!
ŠEŠELJ OTKRIO POZADINU ĐINĐIĆEVOG UBISTVA: Čeda i Mihajlović naredili streljanje, važna i otmica Breninog sina!
OSLOBODIO BIH LEGIJU I ZVEZDANA JOVANOVIĆA, ONI SU HEROJI! Šešelj objasnio šta bi uradio kad bi došao na vlast
Plan je bio da se sve tri ekipe sa lokacija izvuku vozilima s rotacionim svetlima i upute u pravcu Novog Beograda. Prema tim izvorima, atentator je brifovan o svemu. Operativci i engleski obaveštajac su ga obavestili o svim važnim parametrima neophodnim za planiranu akciju.
Kako su mediji izveštavali pet godina nakon ubistva, atentatoru su predočeni dosijei svih članova Đinđićevog obezbeđenja, čak i samog premijera. U njima su bili i njihovi psihološki profili, analiza njihovog ponašanja i drugi detalji.
Navodno su mu dati i svi podaci o meteorološkim prilikama, padavinama, vetru, vazdušnom pritisku. Pretpostavka njihovih stručnjaka bila je da će vreme biti idealno za akciju.
Tada je, veruje se, engleski obaveštajac rekao da sve zavisi od njega, da je upravo Hil taj koji određuje početak akcije i da sve mora biti sinhronizovano s njim.
Kad je pogledao sva dokumenta i neke snimke koji su mu bili pripremljeni, atentator je doneo odluku kako da postupi.
Hil je obavestio prisutne da će odabrati trenutak kada će pucati i da će to biti onda kad Đinđić bude bio najmanje pokretan, odnosno kad bude bio na vratima ulaza broj pet u zgradu Vlade. Naglasio je da odmah posle njegovog hica simultano mora biti otvorena vatra i iz druga dva snajperska gnezda i da strelci moraju eliminisati Milana Veruovića, prvog pratioca Zorana Đinđića – otkrio je taj obaveštajni izvor.
(Espreso.co.rs/Alo.rs/Danica Ćuruvija)
https://www.srbijadanas.com/vesti/info/engelski-snajperista-ispalio-treci-metak-njegovo-ime-je-potreslo-srbiju-bas-je-ubio-dindica-2018-11-05
05.11.2018. • 22:32 Srbija Danas/ Srpski telegraf
Engleski snajperista ispalio TREĆI METAK: Njegovo IME je potreslo Srbiju, a baš ON je ubio Đinđića?
Dan pred ubistvo Zorana Đinđića, 11. marta 2003. godine, na beogradski aerodrom sleteo je privatni avion sa 19 misterioznih putnika
Naredba je glasila: Niko od njih ne sme biti legitimisan. Izašli su iz letelice i pravo s piste, džipovima sa diplomatskim tablicama, prevezeni su na nepoznatu lokaciju.
– U avionu, čiji dolazak nigde zvanično nije najavljen, bilo je 18 specijalaca i jedan izrazito plav čovek. Bio je to Englez, snajperista po imenu Hil – otkriva izvor, u to vreme visokopozicioniran u jednoj od srpskih obaveštajnih službi.
CIA i MI-6 organizovale akciju „Sablja“?! Transkripti otkrivaju UŽASNU ISTINU o ubistvu Đinđića
Prema njegovim rečima, iza svega stoje dvojica zapadnih obaveštajaca, Endru Monkton (Mi-6) i i Dejvid Blek (CIA), koji su, kako se vidi iz prethodno objavljenih transkripata.
– Taj najmisteriozniji putnik, Englez, trudio se da bude najmanje upadljiv. Imao je plavu kosu, prezivao se Hil, a kasnije se ispostavilo da je upravo on bio snajperista čiji je metak bio namenjen Đinđiću. Iz svega što sam kasnije čuo, najverovatnije je upravo on ispalio onaj famozni treći metak – kaže bivši obaveštajac.
Za boravak 19 ljudi navodno su opremljene dve sigurne kuće u Surčinu. Njih 18 je bilo na jednom mestu, a snajperista Hil na drugom.
– Po svemu sudeći, ovi ljudi bili su u zgradi suprotno od one u Admirala Geprata i na jednom prozoru bio je upravo snajperista Hil. U njegovoj zgradi, kao ekipa za podršku, bio je tim od pet specijalaca, dok su u automobilu ispred sedela još dvojica. U zgradi suda, preko puta Vlade, bila je još jedna ekipa. Odmah posle atentata vrlo brzo svi su napustili lice mesta i Srbiju, što nije bilo teško, s obzirom na to da su granice zatvorene tek tri sata nakon likvidacije premijera, a i istraga je bila usmerena u potpuno drugom pravcu – kaže izvor.
Hil je navodno bio tridesetogodišnjak, srednje visine, sitnije građe, kratko ošišan i sa izrazito plavim i prodornim očima.
https://www.intermagazin.rs/advokat-zvezdana-jovanovica-evo-ko-je-ubio-djindjica-pustite-ljude-na-slobodu/
ADVOKAT ZVEZDANA JOVANOVIĆA: Evo ko je ubio Đinđića – pustite ljude na slobodu!
5 novembra 2016
zoran-djindjic-atentatj-620×350
Ubili su ga moćnici „od preko” koji su ga doveli na vlast i sa kojima je došao u konflikt, rekao je advokat Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića.
Premijera ne može da ubije ulica. Premijera, Cezara, može ubiti samo Brut”, rekao je u završnoj reči pred Specijalnim sudom advokat Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića, optuženog da je 12. marta 2003. godine hicem iz snajperske puške ubio srpskog premijera Zorana Đinđića.
– Zorana Đinđića su ubili moćnici od preko, oni sa kojima je došao u konflikt i koji su ga doveli na vlast. Ako mislite da će porodica biti zadovoljna time da bilo ko bude osuđen, onda se grdno varate. Istorija je pokazala – ko god se zamerio svojim vlastodavcima izgubio je glavu. Isto je bilo i sa Slobodanom Miloševićem koji je ovde bio prvi čovek SAD. Onog momenta kada se njima zamerio, otišao je u Hag – rekao je Vukasović.
On tvrdi u svojoj završnoj reči da hitac koji je ubio premijera nije došao iz Ulice admirala Geprata nego iz pravca Nemanjine ili Birčaninove ulice i da su postojala tri hica od kojih je prvi pogodio premijera. Taj hitac, kaže Vukasović, slabije se čuo od druga dva, a svedoci nisu mogli da procene odakle je došao, jer je korišćen poseban uređaj koji stišava zvuk i „pokriva” ga u krugu od 360 stepeni.
Prvo snajpersko gnezdo
– Može tužilaštvo da se postavi na vrh glave, gospođo predsednice veća, tri hica su bila – govorio je Vukasović mašući rukama i gledajući u sudsko veće. – Suština trećeg metka je suština prvog metka. Postojalo je prvo snajpersko gnezdo i ono nije došlo odavde nego od spolja, od centara moći koji su smatrali da su vlasnici Zorana Đinđića i čitave Srbije – dodao je Vukasović
On je podsetio da se uvek u krivičnim predmetima istražuje „eventualni doprinos žrtve izvršenom krivičnom delu”, a zatim naveo da je Zoran Đinđić godinu dana pre atentata u gostovanju na Televiziji Jagodina rekao da je u Srbiji „poznato svih 50 šefova mafije, u skoro svim gradovima”. Za godinu dana, naglasio je Vukasović, nije bilo nikakvih pomaka u obračunu sa mafijom, a onda je država u akciji „Sablja” pokazala šta može.
– Njegovi emisari i kuriri održavali su kontakte sa ljudima iz kriminogene sredine – kazao je advokat i podsetio da se 5. oktobar nije mogao dogoditi bez pomoći „od spolja”, a da se „šesti oktobar nije desio zato što je Koštunica štitio Radeta Markovića i Pavkovića, a Đinđić je štitio Jovicu Stanišića”.
Vukasović je istakao da njegov branjenik nije kriv, da nije ubio Zorana Đinđića. Rekao je da njegovo priznanje u policiji za vreme akcije „Sablja” ne znači ništa i upitao kako je moguće da inspektori Ubpoka drže u rukama ubicu premijera, a da ga ne pitaju kakva je puška iz koje je pucao.
– Ako nađete jedan dokaz kojim ćete staviti pušku u ruke Zvezdana Jovanovića, onda presudite. Ali, ovo nije odbrana Zvezdana Jovanovića. Mi smo ovde dužni da utvrdimo šta se dešavalo 12. marta pa makar Zvezdana Jovanovića obesili nasred Terazija i makar Milorada Ulemeka obesili nasred Terazija. Dvanaesti mart je tragedija, a kada to kažem nisam sarkastičan, ne podržavam zločin. Ja samo tražim dokaze koji su čisti kao durmitorski potok, dokaze pred kojima mogu da sagnem glavu, da priđem tužiocu i da mu pružim ruku – rekao je Vukasović.
Postavio je pitanje kako to da su stručnjaci iz Vizbadena došli u Beograd samo dan posle atentata kada se zna da takva poseta stručnjaka nemačkog instituta mora biti odobrena diplomatskim putem. On je izrazio sumnju da su nemački stručnjaci možda došli ovde „da se potrude da se 12. mart ne podmetne Nemcima”.
Rekao je da su tragovi krvi, uzeti ispred ulaza u vladu, uništeni jer su mesecima stajali u fioci Instituta bezbednosti, kao i da se premijerovoj tašni gubi svaki trag.
– Tužilac Prijić je rekao: Ubiti čoveka na štakama, sa 130 metara, gađati ga u leđa…”. Da li je ovo lapsus? Veštak obducent Dunjić kaže da je premijer bio leđima naslonjen na vrata i to je prihvaćeno kao činjenica, a svedoci kažu da je bio licem okrenut ka vratima. On se nije naslonio na vrata nego je propao kroz otvorena vrata, a to znači da hitac nije došao iz Gepratove – govorio je Vukasović.
Pitao je i „koji su to beogradski vrapci dojavili Dejanu Milenkoviću u zatvoru u Bačvanskoj nove detalje koji su tužioca Prijića odjednom toliko oduševili i na osnovu kojih je odlučio da ga drugi put predloži sudu za svedoka saradnika”.
– Ako Dejan Milenković govori istinu, onda bismo mi ovde na optuženičkoj klupi videli Čedu Jovanovića, Dragana Todorovića iz Srpske radikalne stranke, Nebojšu Čovića i Ljubišu Buhu Čumeta. Ja mislim da se tužilac trese od pomisli da bi morao nešto da radi prema Čumetu ili Čedi Jovanoviću – rekao je Vukasović.
Slamka spasa
Apelovao je na sud da „spase pravo” koje je „postalo krpa” i rekao da „neće još dugo trajati pritisci na sud”.
– Vi ste, gospođo predsednice, slamka spasa. Vi ste, poštovano veće, slamka spasa. Ne za Zvezdana Jovanovića ili za Milorada Ulemeka, nego slamka spasa da pravo ostane ono što jeste. Očuvajte dignitet prava. Ne dozvolite da histerična javnost utiče na vašu odluku. Ovde moramo presuditi – Zorana Đinđića je ubilo NN lice koje nije ni „zemunski klan” ni JSO – rekao je Nenad Vukasović na kraju svoje završne reči.
Branilac Miloša i Aleksandra Simovića advokat Želimir Čabrilo rekao je da „istina ni izbliza nije utvrđena”. On je istakao da se drastično razlikuju veličine ulaznih rana na telu Zorana Đinđića i telu njegovog telohranitelja Milana Veruovića, što ukazuje na dva različita kalibra i dva različite vrste oružja.
Advokat Čabrilo pitao je sudsko veće da li svedocima saradnicima treba dozvoliti da govore sve što im padne na pamet a da se njihovi iskazi ne proveravaju i ne upoređuju sa materijalnim dokazima.
On je rekao da nema nijednog materijalnog dokaza o vezi njegovih klijenata sa događajem iz optužnice. Čabrilo smatra da je nelogična tvrdnja iz optužnice da je Miloš Simović bio visoko rangiran član klana, zadužen da ostalima prenosi naređenja Dušana Spasojevića, jer je on najmlađi od svih optuženih.
Čabrilo je kazao da su svedoci saradnici Dejan Milenković i Miladin Suvajdžić izjavili da posle atentata nisu znali šta se tačno dogodilo i zapitao se kako je moguće da osobe sa takvim saznanjima dobiju ovaj status. Suvajdžić i Milenković, rekao je Čabrilo, nisu naveli nijedan dokaz za svoje tvrdnje. Branilac je uporedio njihova svedočenja sa parnicama oko međe i iskazima tipa „Znam da je tako, Bog mi je svedok”. Čabrilo je predložio da se dokazni postupak ponovo otvori da bi bili saslušani svedoci odbrane, a među njima i osoba koja je u ime Dejana Milenkovića tražila novac od porodice Simović da bi on promenio iskaz.
Suđenje se nastavlja danas, završnim rečima ostalih advokata odbrane.
Legija se vratio
Prvooptuženi Milorad Ulemek juče je ponovo bio u sudnici. Predsednica sudskog veća Nata Mesarović je na početku jučerašnjeg zasedanja saopštila da je Ulemek „pristupio” i opozvala odluku o njegovom udaljenju sa glavnog pretresa zbog nepoštovanja suda. Ulemek je pre mesec dana rekao da ne želi da prisustvuje suđenju i okrenuo leđa sudskom veću. Sudija je juče naglasila da će on i danas biti doveden iz pritvora.
Enciklopedija pre presude
Advokat Vukasović je u završnoj reči pokazao sudskom veću „Srpsku porodičnu enciklopediju”, objavljenu 2006. godine, i rekao da je u njoj pored imena Zoran Đinđić napisano: „Ubijen u atentatu koji je na njega izvršio pripadnik specijalne policijske jedinice”. Vukasović je rekao da je ovako presuđeno pre presude i da će to učiti deca u školama.
– Vi ćete presuditi. Vi odlučujete. Moja uloga je ovde da vam pomognem da ne podlegnete uticaju medija i ovakvih ljudi koji su pisali enciklopediju – kazao je Vukasović.
@Milutin 14. marta 2022. at 17:28
Jos nesto Milutine – Za vreme Djindjiceve vlasti zapadne zemlje koje su finansirale „petooktobarce“ su opljackale Srbiju, a Djijdjiceva udovica je dobila 5 miliona $ za izrucenje Milosevica Hagu, kao nagradu koju je platila Amerika. Predsednik Vucic je nedavno imenovao Čedomira Jovanoviša, zvani „Čeda prašak“ na mesto ambasadora u BiH,(koji se pre vise meseci ponudio da bude besplatni savetnik Željku Komšiću) a Jelena Milić prema objavama vise srpskih medija trebalo da postane ambasador Srbije u Hrvatskoj! O pljački Srbije, detaljnije na donjem linku:
https://www.intermagazin.rs/od-2000-godine-vlasti-su-iz-srbije-iznele-51-milijardu-dolara/
Od 2000. godine vlasti su iz Srbije iznele 51 milijardu dolara
13 oktobra 2013
Domaći biznismeni bliski vlastima su preko ofšor firmi, a na tuđe ime, od 2000. do 2011. godine kupovali bagatelno preduzeća u Srbiji i na taj način izneli čak 51 milijardu dolara. Ovo u razgovoru za „Novosti“ iznosi Majkl Hadson, urednik „Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo“ iz Vašingtona, koji je nedavno objavio rezultate 15-mesečnog proučavanja ofšor skandala u našoj zemlji.
Građanima Srbije je tako samo nekoliko dana posle 5. oktobra stigla „čestitka“ za godišnjicu demokratskih promena, ali umesto posvete, međunarodni tim novinara je poslao statistiku o tome kako su u prvoj deceniji ovog veka opljačkana državna preduzeća, a novac raznim transakcijama prebačen u inostranstvo.
– Podaci do kojih smo došli pokazuju da je Srbija među vodećim državama u svetu kada su u pitanju ilegalni tokovi kapitala. Istraživanje Globalnog finansijskog integriteta svrstalo je vašu zemlju u top 16 nacija po broju ofšor skandala. Ako se u obzir uzme i broj stanovnika, Srbija je iza sebe ostavila i višestruko veće države. Na primer, iz Vijetnama, koji ima čak 12 puta više ljudi, ilegalno je izneto 17,5 milijardi. Nije ovo problem samo Srbije, ofšor skandala ima u celom svetu, pa i u najrazvijenijim državama kao što su SAD i Velika Britanija, ali je cifra od preko 50 milijardi dolara zaista šokantna – objašnjava Hadson.
Na koji način je novac iznošen iz zemlje?
– Posle promena u oktobru 2000. godine, novo prozapadno rukovodstvo je građanima obećalo bolji standard i radna mesta. U tom cilju su pokrenuli privatizaciju državnih preduzeća kako bi privukli strane investicije. Međutim, Agencija za privatizaciju nije osigurala da kupac ne izbaci radnike na ulicu kada otuđi neku firmu, a sporni Zakon o privatizaciji je kupcu dao za pravo da ne obelodani svoj identitet ili vlasničku strukturu svoje kompanije. Tako se u stotinama srpskih privatizacija strani kupac samo formalno pojavljivao, a zapravo je iza njega stajao domaći biznismen. Moćan i blizak s vlastima, koristio je ofšor kompaniju kako bi preuzeo imovinu nekog srpskog preduzeća, njenu vrednost prebacio u inostranstvo, a radnike isterao na ulicu. Jednostavno, u vladajućoj garnituri u Srbiji nije bilo političke volje da se ovako nešto zaustavi.
Koliko srpskih preduzeća je uništeno u ofšor skandalima?
– Skoro 2.000 od 3.017 državnih preduzeća koja su privatizovana između 2001. i 2011. godine je obustavilo rad, potonula su u stečaj ili su na ivici zatvaranja. Stotine hiljade radnika je ostalo bez posla. Deo njih je propao jer se posle teške ekonomske situacije, ratova i sankcija iz devedesetih godina nisu snašli na slobodnom tržištu, ali je znatno veći broj firmi koje su uništene spornom privatizacijom i preko tajnih ofšor kompanija.
Šta Srbija sada može da preduzme kada je ovo u pitanju?
– Sumnjam da se makar deo para koji je završio na ofšor računima može ikada povratiti. Ono što država Srbija može da uradi jeste da istraži sve slučajeve i procesuira one koji su kršili zakon. Vidim da su neki pojedinci krivično gonjeni za slučajeve koji se tiču zloupotrebe privatizacije. Međutim, situacija je i dalje nejasna zbog nedostatka informacija o tome koji su dalji potezi vlasti, istražnih i sudskih organa. Nadam se da će i podaci koje smo objavili da pomognu vladinim i drugim institucijama.
U vašem istraživanju navodite da je u ofšor skandalima sa srpskim i stranim biznismenima učestvovao i bivši ministar privrede Makedonije Žanko Čado. Da li imate saznanja i o njegovim vezama sa srpskim političarima?
– Ne, ali to je pitanje koje bi svakako trebalo da istraže mediji u Srbiji – zaključuje Majkl Hadson.
STRANI FAKTOR
Čini se da ni Evropska unija nije dovoljno doprinela da se zaustavi ilegalni odliv kapitala iz Srbije?
– Sigurno je da su pored Vlade Srbije, i međunarodne organizacije mogle više da doprinesu u borbi protiv ove vrste zloupotreba. Kritičari ofšor sistema tvrde da za dešavanja u Srbiji krivicu snose i takozvani ofšor promoteri kao što su računovođe, bankari i posrednici. Oni su dizajnirali sistem koji malu i ekonomski zavisnu zemlju poput Srbije ostavlja na milost i nemilost ofšor manipulatorima – naglašava Hadson.
Postavim Vam jednostavan zahtev da objavite Đinđićev intervju a Vi me zatrpate sa tonom informacija koje nikakve veze nemaju sa onim o čemu sam pisao? Zašto nam niste dali link ka intervjuu da pogledamo?
Da li netko moze da demantuje , da je Djindjić u vrijeme bombardovanja Srbije, bio protiv prestanka bombardovanja, sve do potpune kapitulacije SRJ ??? U TV duelu sa Šešeljem, na uporno i izričito inzistiranje sugovornika, Djindjić nije prihvatio da se za bombardiranje izjasni kao za čin agresije !! Iako je mnogo teze dokazati, čvrsto vjerujem u tvrdnje, da je Djindjić , u vrijeme bombardovanja SRJ, organizirao članove DS , da dojavljuju NATO , polozaje VJ. Ta tvrdnja se bazira na izjavama rukovodstva VJ, da u djelovima zemlje gdje je DS imao većinu na lokalu, po pravilu, kada bi pala noć , vojska bi prelazila na rezervne polozaje, a mjesto na kojem su prethodno boravili je gotovo uvjek bilo zasipano bombama. Govorim o činjenicama, a zaključak će svatko za sebe izvesti. Na sve napise povodom Djindjićeve godišnjice, na N1 potsjetio sam na Djindjićev zahtjev za nastavak bombardovanja, ali mi to nigdje nisu htjeli objaviti…………….
Zorane, pogledajte i ovo, što Milutin „sigurno nije procitao“:
https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=307&cl=10
(P)likovi
Slučaj udovice Ružice Đinđić (1)
Testament sa oznakom državne tajne
Objašnjavajući pre dve godine kako je „Viktorija grupa“ (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog „demokratskog“ giganta, shvativši da je „na klizavom terenu“, počeo je da se pravda da on nije vlasnik „Viktorija grupe“, nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula „senzacionalna“ vest da je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova „vesela udovica“ vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta. Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala „siva eminencija“ demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.
Igor Milanović
Kada je streljan 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u kešu, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.
U nedavno objavljenoj biografiji Slobodana Miloševića, britanski publicista Adam Le Bor otkriva kako je Amerika, samo u jednom periodu, „napunila cegere“ nekadašnje srpske opozicije sa više od 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča 2000. godine. Le Bor tvrdi da je po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno formirano, u okviru američke vlade „Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju“, da bi se bavilo organizovanjem „spontanog dešavanja naroda“, koje će rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.
Le Bor piše i o organizovanim kriminalnim grupama koje su bile pod kontrolom Zorana Đinđića i nadzorom američkih obaveštajnih službi, a koje su izvršile seriju atentata protiv ključnih Miloševićevih saradnika, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike Petrovića, direktora JAT-a.
Le Bor dalje piše kako je Đinđić odmah nakon što je „postavljen za carskog konzula“, dobio naređenja da Miloševića ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara! Đinđić je taj novac „avansno“ dobio, i to je sve što se o njemu zna.
Gde je taj novac sklonjen? Gde su desetine i stotine miliona evra i dolara strane pomoći nekadašnjoj srpskoj opoziciji koje je Đinđić, kao neprikosnoveni vođe, „na ruke“ dobijao u koferima, torbama i automobilskim gepecima?
Kada je u januaru 2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan i sa „surčinskim mafijaškim klanom“. Na to je ukazao i bivši pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).
Taj posao, koji se finansirao sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva saobraćaja, na čijem čelu je bila članica DS Marija Rašeta Vukosavljević, Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve stotine miliona maraka. Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz Surčina.
Sa koliko tog novca danas raspolaže njegova udovica Ružica i u šta ga je investirala? Sa koliko računa na stranim bankama raspolaže, zašto je država zaštitila od progona za učešće u pljački srpskih preduzeća i zbog čega nadležne institucije „ne znaju“ za Đinđićev testament?
I bivši telohranitelj Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, više puta je u izjavama za javnost tvrdio da je njegov nekadašnji šef bio prebogat čovek. Prema njegovim tvrdnjama, ogromne sume novca koje su krajem devedesetih godina dolazile iz inostranstva za rušenje Miloševićevog režima, završile su u Đinđićevim rukama, te da ništa od toga novca nije išlo preko računa, već je bio u pitanju „keš u vrećama“.
Malo ljudi je znalo da je Zoran sa Vladimirom Vukosavljevićem (njegov nekadašnji šef obezbeđenja) išao i na granicu sa BiH, odakle su preuzimali novac u torbama. Zoran Đinđić je imao i tajni račun u švajcarskoj banci, fabriku mikro čipova u Nemačkoj, u Bremenu, ali i akcije u Koka Koli. Iako njega više nema, porodicu je zbrinuo za naredni nekoliko generacija.
Neke „transakcije“ koje je njegova udovica Ružica sprovela posle njegovog ubistva, bile su samo vrh ledenog brega ispod koga se krije čitava imperija. Samo naivnima nije bilo jasno kako je ova žena prodala dva stana za oko 2,5 miliona evra. A, vest da je na tu cifru „još dodala za vilu“, koja vredi oko tri miliona evra, šokirala je samo one koji ne znaju ko je i čime se bavila Đinđićeva udovica.
Mada to srpskoj javnosti nije bilo poznato, Zoran Đinđić je imao i kuće i stanove na Azurnoj obali, u Monaku i Monte Karlu. Jedno vreme se pominjalo da ima nekretnine i u Argentini i to vinograde i voćnjake. Niko nikad nije javno rekao šta je Đinđić ostavio iza sebe. Postoje informacije da njegov pravi testament nosi oznaku državne tajne. Trgovina Ružice Đinđić i države, gde se navodi da je ona dala dva stana na Studentskom trgu i pola miliona evra u kešu za vilu u Užičkoj ulici, samo su produbili misteriju zaostavštine Zorana Đinđića. Pomenuti stanovi su bili u dve susedne zgrade, ali su bili spojeni prolazom koji je posebno urađen u tu svrhu, tako da su posetioci devedesetih godina prošlog veka bili uvođeni u samo jedan od stanova, ne znajući da postoji i onaj drugi!
Kad je reč o kupovini vile u vrednosti od preko tri miliona evra, treba reći i to da je ondašnja vlast prećutala da se tu ustvari radi radi o kompleksu nekoliko kuća i imanja na adresama Užička 40 i Tolstojeva 35 gde su živeli predsednici nekadašnje Jugoslavije, a kasnije i Miloševićev predsednik vlade, Mirko Marjanović.
Imanje na adresi Tolstojeva 35, Drugi opštinski sud u Beogradu 1998. godine, vraća na korišćenje predratnim vlasnicima, a Okružni sud tu presudu potvrđuje 1999. godine. Uprkos tome, čim se porodica Đinđić tu uselila, odmah je u takozvanom revizionom postupku, sud faktički nacionalizovao pomenuto imanje koje nije bilo nacionalizovano ni u doba komunizma!
Na novom, spojenom posedu, Ružica Đinđić raspolaže sa 34 ara zemljišta, tržišne vrednosti skoro sedam miliona evra, kao i 600 kvadrata stambenog prostora, a sve to je platila sa dva stana i pola miliona evra, uzetih od 1,1 milion evra koje joj je dao Stanko Subotić Cane neposredno posle ubistva Zorana Đinđića.
Ironično je to što je naslednica predratnog vlasnika od 2002. do 2010. plaćala porez na imovinu koju je koristila porodica Đinđić!
Novac koji je posle 5. oktobra iz inostranstva stizao kod Zorana Đinđića, koji je finansirao stranke tadašnje opozicije (po zaslugama) bio je toliko veliki da je smešno kada bi se reklo da je sve otišlo tamo gde treba. Njegov nekadašnji telohranitelj Nikola Sandulović je tvrdio da je ostao ogroman novac u Đinđićevim rukama kao i da taj novac nikada nije ušao u „regularne tokove“. Za to je znao i Branko Vasiljević, njegov ubijeni telohranitelj, a evidencije o prispeću novca i njegovom raspoređivanju, vodio je samo Zoran Đinđić, bez ijednog prisutnog lica ili, ne daj Bože, kontrolora.
Mnogi su se žalili iz tadašnjeg DOS-a na to što je Đinđić bio jedini i neprikosnoveni „blagajnik“ i hteli su svoj deo kolača, ali…
Sud „nema uvid“ u imovinu Đinđića
U Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde se vodila rasprava o zaostavštini pokojnog premijera Zorana Đinđića, 10. decembra 2003. godine, konstatovano je da Đinđić za života nije napravio testament niti je sa bilo kim sklopio ugovor o zaveštanju.
Prvo opštinski sud se samo jednom oglasio saopštenjem o Đinđićevom testamentu. U tom saopštenju se kaže da je Rešenjem o nasleđivanju utvrđeno je da je od imovine Zoran Đinđić ostavio devizna sredstva na računima u Slavija banci i Nacionalnoj štedionici. Pored toga, Đinđić je svojim naslednicima ostavio akcije Koka Kole i spisak izdavačkih preduzeća koja mu duguju honorare za prevode filozofskih knjiga, kao i knjiga koje je on napisao.
Međutim, koliko je sredstava na Đinđićevim deviznim računima, u sudu tada nisu mogli da kažu. Zvanično, „sud u to nije imao uvid“.
Tokom ostavinske rasprave o deviznim sredstvima Zorana Đinđića brojevi njegovih bankovnih računa nisu pominjani u Prvom opštinskom sudu. Kada je reč o nekretninama, Zoran Đinđić ih, prema tvrdnjama ovog suda, nije ni imao! Stan na Studentskom trgu, u kojem je Đinđić živeo pre nego što je postao premijer, nije se vodio na njegovo ime!
Akcije Koka Kole, koje je lider DS-a ostavio svojim naslednicima, kupovao je u više navrata. Zvanično, to je uradio samo tri puta. U prvom paketu je bilo 318, u drugom 410, a u trećem 2.442 akcije. Ali, danas je već sasvim izvesno da tih akcija ima znatno više. Prema zvaničnim podacima Beogradske berze, cena jedne akcije Koka Kole iznosila je 2.250 dinara. Lako bi bilo izračunati koliko Đinđićeva porodica od toga danas prihoduje, kad bi se ušlo u trag broju akcija.
Poznato je i da je Zoran Đinđić svojevremeno preko šabačkog preduzetnika Stanka Popovića kupio akcije Sojaproteina iz Bečeja. Kako su u to vreme radnici fabrike štrajkovali, uključena je Jedinica za specijalne operacije (JSO) kako bi novim vlasnicima omogućila da uđu u posed. Radnici su prebijeni i ućutkani, a Popović je pomenute akcije svojevremeno preneo na Victoria Group, holding koji je u svom posedu imao desetak preduzeća. Ružica Đinđić je nasledila i ove akcije koje se ne pominju u ostavinskom postupku.
Upućeni tvrde i da je Ružica Đinđić, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, posredno kupila Vino Župu iz Župskog Aleksandrovca. Kao nominalni privatizacioni kupac pominje se jedan manje poznati lokalni političar Radomir Šljivić, poznat po fizičkim obračunima sa političkim neistomišljenicima.
Ovakvi i slični slučajevi trgovine (i nasilja koje je pratilo te „akcije“), samo govore da je status Ružice Đinđić u Srbiji poseban, te da država iz nekog razloga sa ovom udovicom posluje kao sa sebi ravnopravnim partnerom. Ni takozvane „nove vlasti“ oličene u Aleksandru Vučiću, nemaju nameru da išta menjaju u tom odnosu. Naprotiv, Ružica je čak pohvalila Vučića i izgovorila neverovatnu rečenicu, da joj sadašnji „vođa“ liči na Zorana!
Takođe treba reći i to da baš niko iz državnih institucija nije postavio pitanje bezbroj nelogičnosti koja prate testament Zorana Đinđića, i time dokažu ili odbace priče koje već godinama kruže o njegovoj basnoslovnoj imovini. Naravno, ni Ružica Đinđić nikada nije pominjala testament koji je Zoran ostavio, jer bi onda narod video šta je sve od imovine imala njihova porodica i šta sve nije prijavio kada je bio premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to.
Ko je bio Đinđićev sponzor u Nemačkoj?
Kada se početkom devedesetih godina vratio iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju uglednog agenta nemačke obaveštajne službe BND. On je imao tačno definisane zadatke delovanja, ali agenti, uglavnom, za svoj rad dobijaju mnogo manje novca nego što javnost pretpostavlja.
Po dolasku u Srbiju, njega je godinama finansirao Miodrag Kostić Kole, biznismen iz Novog Sada, vlasnik preduzeća „MK“ i direktor Demokratske stranke.
Prema sopstvenom priznanju, Kostić je Demokratskoj stranci svakoga meseca davao pedeset hiljada maraka! Koliko je od tog novca završilo u Đinđićevom džepu?
Đinđić je ubrzo postao i vlasnik stana od 150 kvadrata na Studentskom trgu broj 8. u Beogradu. Taj stan je, prema svedočenju bivšeg visokog funkcionera Demokratske stranke, kupio za 150 hiljada dolara, novcem koji je prisvojio od američke pomoći za Demokratsku stranku 1990. godine. Đinđić je došao i u posed vile na Senjaku, u Driničkoj broj 1, i u Novim Banovcima, ulica Beogradska 50.
Treba se podsetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva meseca, da je odlikuje holivudski glamur i da u potpunosti baca u zasenak eksterijer elitnog beogradskog naselja. Samo ograda oko kuće na Senjaku, izrađena od najboljeg švedskog čelika, visine oko tri metra, sa brojnim ukrasima, koštala je nekoliko stotina hiljada maraka.
Troškove podizanja platila je Vlada Srbije. U to vreme Đinđić je i sam prizna(va)o da poseduje akcije u firmi Koka-Kola, a prema pouzdanom izvoru iz Vlade Srbije iz tog perioda, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.
Nemački dnevni list Junge Welt objavio je 2002. godine da je čovek koji je korumpirao bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Šreder zbog ovog skandala izbacio ga je iz vlade!) takođe „sponzorisao“ i premijera Srbije Zorana Đinđića.
Poslednjeg dana decembra 2000. godine, tada kandidat za premijera Zoran Đinđić dočekao je na surčinskom Aerodromu Nikola Tesla srpskog biznismena iz Švajcarske Stanka Subotića Caneta. Kola u kojima se nalazio gospodin Đinđić prišla su Canetovom avionu na samoj pisti. Canetu je dobrodošlicu poželeo gospodin Đinđić, preuzimajući poveću kesu sa novcem, u kojoj je bilo 50 miliona nemačkih maraka! U kešu!
Sa dozvolom svojih poslodavaca i švajcarskih vlasti, gospodin Subotić je doneo novac budućem premijeru da osigura tržište za kompaniju Britiš ameriken tabako (BAT) i tako dobije tržište i za sebe.
Nije lako s parama
Očigledno je da je pokojni Đinđić umeo da sakrije trag ogromnim količinama novca u kešu. U tome je imao pomoć i nemačkih obaveštajaca, ali je istovremeno bio u velikom strahu od američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji ga je, zvanično, podržavao u vođenju politike, ali je Zoran bio uveren da mu baš ambasador Montgomeri pakuje duvansku aferu preko zagrebačkog lista Nacional.
Velike količine novca u kešu premijer Đinđić je, u prvoj godini svoje vlasti, iznosio i diplomatskom poštom, a gospodin Subotić je, kao čovek od iskustva, umeo da mu otvori firme u inostranstvu.
Kada je premijer optužen da je u inostranstvo putovao Subotićevim avionom, mnogi su znali da je, ustvari, vlasnik tog aviona – Zoran Đinđić!
Dok nije streljan, Zoran Đinđić je umeo da napravi novac. Jednostavno, zvao je na razgovor biznismene, počev od Bogoljuba Karića, pa redom, zahtevajući da mu na račune u inostranstvu prebace novac.
Račune je otvarao u bankama na egzotičnim ostrvima, kojima se teže ulazilo u trag. Deo novca Điniđić je ulagao i u kompanije u Nemačkoj.
Kada je premijer streljan, a nakon okončanja vanrednog stanja, počelo se raspravljati i o njegovoj zaostavštini. Vila u kojoj je do streljanja živeo premijer, odlukom Koštuničine vlade poklonjena je njegovoj udovici Ružici i njenoj deci, radi njihove bezbednosti.
Prvi opštinski sud u Beogradu, u ostavinskom postupku, budući da premijer nije ostavio testament, kao jedine naslednike njegove imovine oglasio je Ružicu Đinđić i njeno dvoje dece. Rešenje o ostavini, koje je potpisao tadašnji predsednik ovog suda, a danas pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić, načelno je i njime se utvrđuje pravo na nasleđe celokupne imovine. Posebnim, dopunskim rešenjima, kucanim u samo jednom primerku, sud je gospođu Ružicu oglašavao naslednikom imovine, računa u bankama, aviona i akcija koje je imao pokojni Zoran. Na ovaj način, isto kao i u slučaju pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, javnost je izigrana i nije imala uvid u to šta ostaje iza pokojnika.
Imovinu streljanog premijera upućena javnost procenila je na preko milijardu maraka! Pokojni Đinđić je, tvrde izvori Tabloida, velike svote novca držao i na računima svojih prijatelja. Neki su to prećutali, pa je udovica morala da ih podseća. Prvi koji se javio bio je Stanko Cane Subotić, obaveštavajući udovicu o Zoranovom stanju računa u njegovom vlasništvu.
Bogata udovica Zorana Đinđića, koja je u mladosti bila saradnica Službe državne bezbedosti i služila za podvođenje značajnim ličnostima (zvali su je Ruška-puška), počela je da se bogati još više. Čovek koji oponaša njenog muža, Dušan Petrović, omogućio je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu. Srpski malinari dobili su batine od žandarmerije, jer Ružica ima monopol na izvoz malina i želi da plaća nisku otkupnu cenu malinarima.
Da li je gospođa Angela Merkel, možda, ovoj pohlepnoj i bestidnoj ženi nudila azil u Nemačkoj, ili neko važno mesto u budućoj Vladi Srbije? Ako je tako, onda se Srbiji crno piše.
Među imenima onih koji su zadržali Đinđićev novac su, tvrde upućeni, i Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović i Zoran Janjušević. Ova trojica su, osnovano se sumnja, i učestvovala u Đinđićevom streljanju.
(Nastavak u sledećem broju)
Hvala Elvise !!
Nekome će biti i te kako potrebno da shvati neke stvari, čitajući ovaj tekst !! Za mene lično, sve gore napisano, je sasvim logičan slijed ponašanja osobe koja kolaborira sa agresorima u toku bombardovanja 1999. sudjeluje u agresiji
i trazi da se SRJ bombarduje “ do potpune kapitulacije “ !! Ne postoji tolika gadost, koja moze biti iznenadjenje, od ovakvog lika. Ponizavajuće je to, da jedan takav, postane i premijer Drzave, za koju se zalagao da bude bombardovana. KLICE ZLA, koje su posijali amerikanci, petooktobarskim pučem, pretvorile su se tokom ovih proteklih godina u gustu šumu……………a od te šume, ništa drugo se i ne vidi….za sada !!