- Istorija je zapisala da su se među 1.300 kaplara, ako i to nismo zaboravili, nalazila i deca ministara, profesora, književnika pa među njima i Ljube Davidovića, Andre Nikolića, Branislava Nušića, Jaše Prodanovića, Ljube Kovačevića, Petra Peruničića
»Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve«, ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio. Sin jedinac Ljube Davidovića, Miodrag, stradao je u proboju Solunskog fronta“. Nije se vratio ni Nušićev sin Strahinja. A jedan srećni otac mogao je objaviti oglas: „Obaveštavam celokupnu srpsku javnost da mi se kuća ugasila. Pre dva dana poginuo mi je i poslednji, četvrti sin. Student prava“. Drugi srećni otac takav oglas nije objavio iako mu se tada iz rata od pet sinova nije vratio nijedan.
Pominjem ove pojedinosti zato što Brankica veli (Politika, 7. jun 2017) da „porodica i deca nisu kriterijumi za izbor premijera“ i da je „nedopustiva“ Palmina izjava da „premijer mora da bude porodičan čovek“. I ima Brankica pravo: Srbiju može da predvodi svako, pa među njima i oni koji u braku ne mogu izdržati ni medeni mesec, i oni koji ni tri jutra zaredom ne ustaju iz istog kreveta, i oni koji „to“ rade „različito“, i oni koji nemaju „ni kučeta ni mačeta“, ali imaju „potrebu da vladaju“, tj. da „imaju državu“. I iza sebe Trilateralnu komisiju – da im pomogne da tu potrebu zadovolje.
Oni očevi koji su sinove slali da im se iz ratova ne vraćaju, reći će umnik, „pripadaju prošlosti“.
Kao i one „majke koje su volele svoju decu više no sebe i svoju otadžbinu više no svoju decu, majke koje su znale jednu od najvećih veština ovoga sveta – da od deteta stvore herojski jaka i karakterna čoveka“. A umnik će tome dodati da umesto takvih majki „sadašnjost pokazuje žene koje misle da se mogu zvati majke samo ako rode dete i nauče ga sebičnosti, žene koje su uvek pre žene no majke i uvek sve drugo pre nego žene“.
Danas Srbiju mogu da predvode ljudi kojima nekad srpski domaćin ne bi bez nadzora poverio ni tri ovce da ih oteraju do najbližeg čaira.
A sutra, kad Šiptari krenu na Niš, predsednik vlade za kakvoga se zalaže Brankica spustiće gaće i okrenuti im zadnjicu (i posle se skloniti u svoju Trilateralnu komisiju).
A žene, i one „crne“ i one za koje se Brankica zalaže, dočekaće ih raširenih ruku. I nogu.
AUTOR: Dragoljub Petrović
Izvor: Balkanska geopolitika
Пошто су синови изгинули за Србију 1914-1918, а неки од њихових очева се тиме хвалили, Александар Карађорђевић је поклонио Србију погубној идеји Југославије и сахранио је вероватно заувек (идеја Југославије била је најгоре решење из много разлога, од којих није најмање важан тај, што беше увелико закаснела, али код нас, православних, све касни). Нећу овде да се упуштам у детаље, само подсећам да постоји једно психоаналитичко тумачење Великог рата, по којем су тај рат водили очеви, да би сачували дотадашњи поредак који им је пружао удобност, привилегије, ренте, куплераје, моћ и љубавнице – против синова, који се беху начитали социјалистичке литературе, или оне друге, о крви и тлу, па су наивно улетели у рат и погубили главе, не урадивши ништа, ни за себе, ни за земљу, ни за друге. О томе је,уосталом, доста написано. Овде је реч о једном конфузном, неписменом и недореченом чланку без поенте. Недоречен какав јесте, овај чланак само даје за право неким коњима да јашу људе, јер ти људи и нису неки.