Ono što smo videli juče je sve samo ne ozbiljna država. Zvanične cifre govore o 64 uhapšena litijaša i deset povređenih policajaca na Paradi ponosa održanoj juče u Beogradu. Dok premijerka gordo zbori o tome kako smo pokazali da smo ozbiljna država mnogima se u glavama javlja stara narodna: „Čega se pametan stidi tim se budala ponosi!“ Na šta tačno ova Republika, uzapćena od nepomenika, ima da bude ponosna? Možda na to što je juče pukao još jedan čir na njenom slabom telu i Mordor se izlio na beogradske ulice. Na šok-bombe, bejzbolke, bakljade, flašu u stomak? A sve u ime ljubavi prema Hristu i bližnjim svojima. Na strukture bezbednosti koje upravljaju tim istim huliganima pa se diče svojim „primjerom čojstva“ tj. kako su svoje podanike građani odavno nismo) štitili od sebe? Ili možda treba da se ponosimo izjavom kako parade neće biti pa makar Bajden lično zvao? Pa, i ne mora da zove Bajden. Hil je bio dovoljan.
Kad smo kod Hila, trčkarali su naokolo režimlije kao u komediji Benija Hila, tapkali policajce po glavi, ubrzani, banalni, servirali objašnjenja koja su ličila na jeftine viceve, falile su još samo prsate devojke kojima „beže“ grudnjaci i neizbežna pita u lice. Kakav šou! Mi smo statisti u sopstvenoj istorijskoj drami a ko god dođe može da menja scenario u hodu. Thank you for the music! Spasiba za družbu! Malo litijica, malo paradice od tri koraka, malo Besmrtnog puka, pa red guranja gadosti kineskih partnera pod tepih (ko dođavola zna gde je ta Starica?!) i- milina! Sve će to, mili moji pokriti kišurina, odneti Sava i Dunav, a snegovi i šaš će nas overiti kasnije, kad dođe zima, duga i hladna… U Srbiji do promena dolazi samo ako nas neko „pritisne“? Da, i to veruju i ultra desnica i građanska opozicija i vlast. Slugeranjski kako god okrenete.
KRSTAŠI I JERETICI
Ono što smo juče videli u Beogradu je bilo vašar. Nakazni, freak show vašar na koji, za razliku od onog u Šapcu, ne- će-mo. Prodavali su nam stari dileri (u penziji i aktivni) svoju verziju krstaškog rata. Na tom vašaru, nakon poraza u svim bitkama 1990-2000 , može još samo da se iživljava na LGBT populaciji i onima koji su drugačijeg političkog opredeljenja a k tome imaju drskosti da se izjašnjavaju kao agnostici ili ateisti. Prodali su nam tamjan pomešan sa suzavcem, barut smešan s pivom, krv u koktelu dnevne politike, palije, kebe, kebare (ne onog poslanika), štangle, vojne čizme, crne kapuljače, kokarde, murale ratnih zločinaca. Šta pre kupiti? Agonija izbora. Mnogi su kupili, da se ne lažemo. Dozvolili su da ih sitne fobije i predrasude zalude i skrenu im pažnju s pravih problema. Jer- u tome i jeste cela priča. Treba zaboraviti da se živi u Srbiji. Ne menjati-zaboraviti. Da bi se zaboravilo može se poći putem alkohola, droge ili zatiranja onih koje vidite kao smetnju. A onda, kad se frtutma stiša, i kad polugladnu decu pošaljete u ledenu školu, računi vam stignu, otpuste vas s posla a frižider vam je „nezagađen“ hranom, šta onda? Hoće li vam onda izaći onaj koji kontroliše i one koji napadaju i one koji „brane“ izaći iz friza i nahraniti vas? Njega tu neće biti jer je kampanja prošla. Biće on tada verovatno u svom ofisu i polagati račune onima koji ga pritiskaju, bili iz Brisela, Vašingtona, Pekinga ili Moskve a u ime prezaduženog režima i stotinu porodica koje cede krv iz vas, bili LGBT ili ne.
autor:ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
