Što se srpskih interesa i eksploatacije litijuma tiče, iz tekuće perspektive posmatrano izgleda kako se samo može kontrolisati nastajuća šteta koju je nužno minimalizovati. Bilo kakvu korist od svega teško je očekivati
Dok pojedini nemački političari tvrde kako srpski litujum može pomoći ispunjavanju strateških ciljeva EU, čuvene austrijske novine na naslovnoj strani pišu o Srbiji kao novoj rudarskoj koloniji. I pored iznetih ocena o tome kako će iskopavanje ove kritične sirovine ubrzati evrointegracije, gotovo svi korisnici zapadnih fondova iz Srbije protiv su toga.
Olaf Šolc nam polu-garantuje nekakavu sigurnost, mada nije kadar ni da ispita slučaj miniranja najvažnijeg gasovoda u Evropi, zbog čega je dugoročno ugrožena bezbednost države na čijem je čelu. Pri tome, korporacija koja bi da vrši eksploataciju niti ima neophodno iskustvo sa ovim konkretnim poslom, niti ima reputaciju koja je kvalifikuje za tako osetljivu stvar.
I tako dalje i tako više u bezbroj kontroverzi i kontradiktornosti koje su u ekpresno kratkom roku otvorene. Zbog njih je tema do krajnjih granica politizovana, u određenoj meri i sekuritizovana, pa je iluzorno očekivati kako će konačnu ocenu o štetnosti ili korisnosti potencijalnog rudarenje doneti struka. Po nekim elementima, ovakva politizacija i delimična sekuritizacija trenutno glavnog pitanja u srpskoj javnosti podsećaju na dešavanja u Crnoj Gori iz druge polovine 2019. godine. Iz tog razloga čini se kako ovde još neko kopa. Ili kako se u ovom slučaju još nešto kopa.
Strateško pitanje
Za Aleksadra Vučića tema eksploatacije litijuma je očigledno sredstvo da amortizuje sve neprijatniji zapadni pritisak sa kojim se suočava. U njegovoj projekciji to je sve trebalo da posluži kao taktičko pitanje. Po svoj prilici, sa nekoliko strana mu je i sugerisano da je to sjajna taktika. Nakon dešavanja u Generalnoj skupštini UN na temu reaktualizacije teze o kvalifikaciji zločina u Srebrenici, pritisak je pojačan. Jer, Srebrenica je jedan od temeljnih stubova za zidanje zapadnog narativa o raspadu Jugoslavije, preko toga se objašnjavaju i opravdavaju sve njihove odluke.
Još jedan razlog za pojačavanje pritiska skopčan je sa srdačnim prijemom Si Đinpinga u Beogradu i dogovorom o novim detaljima čeličnog prijateljstva. Dugoročno posmatrano, zapadni blok – predvođen SAD i Velikom Britanijom – o čijem uticaju na elite balkanskih naroda ne treba posebno govoriti, kao ključnu pretnju u međunarodnim odnosima targetira Kinu. Eventualnim pobedom Donalda Trampa na predstojećim američkim predsedničkim izborima to će najverovatnije postati još jasnije. Delimično, i rat protiv Rusije indukovan je od 2014. godine sa ciljem slabljenja kineskog strateškog saveznika i sprečavanja uspostavljanja nove ravnoteže snaga u svetskoj politici.
Iz pozicije vlasti – koja je na izborima osigurala stabilnu većinu i na republičkom i na gradskom nivou, preterano koncentrisane na 2027. godinu i realizaciju planiranog „megaprojekta” – činilo se kako oslanjanje na pomenuto sredstvo može pomoći i kako projektovana taktika može doneti rezultat. Činilo se kako je zapadni pritisak moguće amortizovati.
Međutim, kada se uđe u konfrontaciju sa Zapadom oko narativa kojima se objašnjavaju i opravdavaju istorijske odluke, sredstva i načini odbrane moraju se menjati. Tu više ovakvi amortizeri nisu sredstva na koja se može oslanjati. Jer, za one koji takođe kopaju ili koji još nešto kopaju, tema eksploatacije litijuma nije taktičko, nego strateško pitanje. I to strateško pitanje u kontekstu izazivanja promena u srpskoj politici, a ne u kontekstu zadovoljavanja nemačkih proizvođača neophodnom sirovinom.
Skrivena namera
Politizacija i delimična sekuritizacija teme ostaviće posledice, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Što se unutrašnjeg plana tiče, preko nje se homogenizuje najšira moguća politička javnost. Naravno, homogenizuje se protiv vlasti. Ostale teme – od Kosova do evrointegracija – tome nisu mogle da posluže, zato što nije bilo konsenzusa među onim delom političke javnosti koji bi trebalo da rukovodi promenama. Konsenzus se sada uspostavlja, pošto se teza o eksploataciji litijuma može napadati sa 101 stanovišta: zaštita životne sredine, nefunkcionalnost institucija, korupcija, desuverenizacija, kolonizacija, korporativizacija…
Kada se analiziraju dešavanja od povratka višestranačja, zapravo je teško pronaći temu koja je mogla biti napadana takvom žestinom, sa toliko stanovišta. Ključna opasnost na unutrašnjem planu krije se u tome što će, paralelno sa napadima na vlast, biti orkestrirana i kampanja napada na institucije. Vlast se brani, opozicija kritikuje, narod negoduje – to su redovne pojave i ne moraju ostaviti tragičan ishod po funkcionisanje sistema. Ne mora to učiniti ni promena vlasti.
Ali, kada se nezadovoljstvo ciljano usmeri ka institucijama onda može doći do tragičnih ishoda po funkcionisanje sistema. Srpske institucije – pogotovo one formalne – takve su kakve jesu, bilo je i boljih i gorih trenutaka u našoj istoriji kada se govori o njihovoj funkcionalnosti, ali je bespredmetno polemisati o tome da li je bolje da one postoje ili da ne postoje.
Jednom izgubljeno poverenje u institucije teško se vraća, to se već tiče i nekih neformalnih procesa koji traju decenijama. Logično, vlast se brani oslanjanjem na formalne institucije – to je prednost koju uvek ima – pa je time i ova računica kompleksnija. Odnosno, u ovom konkretnom slučaju opasnost je veća. Vlast se još i može nekako odbraniti i iz ove – po nju neprijatne – situacije iskobeljati, ali će nastavljanjem ovog procesa nepoverenje u funkcionalnost institucija ostati i opstati.
Radikalizacijom odnosa prema institucijama otvara se put za još veći upliv prozapadnog (ne)vladinog sektora na zakonodavnu i izvršnu vlast – kao i nužne kompromise između vlasti, nezadovoljnih koji protestuju i medijatora koji će se iznenada pojaviti – čime se stvara manevarski prostor za promene u spoljnoj politici Srbije.
Kineski faktor
I tu se vraćamo na kineski faktor. Uvođenjem teme eksploatacije litijuma u naš politički život na ovakav način, zapravo se otvara i pitanje statusa i rada kineskih investitora. Napadima na Rio Tinto gađaju se i Ziđin i Hestil. Sa targetiranjem ove dve kompanije udara se i na široko promovisano čelično prijateljstvo.
Problematizovanjem statusa i rada ove dve kompanije – koje će se zajedno sa Rio Tintom naći pod baražnom paljbom – najverovatnije se zatvaraju vrata i za dalje osnaživanje kinesko-srpskih odnosa. Srbija je, uz Mađarsku, suštinski ostala jedina država u Evropi u kojoj su Kinezi dobro prihvaćeni. U ovom trenutku čak postoje i ogromni potencijali za dalji rast političkih i ekonomskih odnosa.
Za zapadni blok, Kina je ključna pretnja u međunarodnim odnosima. Istiskivanje kineskog uticaja sa kontinentalne periferije predstavlja strateški cilj, zbog kojeg se u određenom razvoju situacije mogu i žrtvovati akvizicije Rio Tinta, kratkoročno ili za stalno – potpuno je svejedno. Sa istiskivanjem kineskog, iz institucija će se paralelno istiskivati i ruski uticaj, koji će biti sveden na folklorne manifestacije i neobavezna zaklinjanja u večito bratstvo.
Multivektorska spoljna politika Srbije – građena više decenija i nekoliko puta u praksi transformisana – dobila je sasvim drugačiji karakter od unapređenja ekonomskih odnosa sa Kinom. Da nije bilo te komponente, upitno je na šta bi ličili srpsko-ruski odnosi nakon februara 2022. godine. U svakom slučaju, ne bi izgledali onako kako izgledaju danas.
Oni koji takođe kopaju ili još nešto kopaju preko teme eksploatacije litijuma kreiraju za sebe takozvanu win-win situaciju. Šta god od tekućih dešavanja u Srbiji na kraju ispadne, oni će delimično ostvariti barem jedan od postavljenih strateških ciljeva. Za njih u svemu ovome nema nikakvih kontroverzi i kontradiktornosti.
Cilj opravdava sredstva – a među sredstvima je i Olaf Šolc, upućen u Beograd – ne kako bi išta polugarantovao, već kako bi svojim dolaskom ovu temu do krajnjih granica politizovao, u određenoj meri i sekuritizovao. I Majk Pompeo je oktobra 2019. godine dolazio u posetu Podgorici u jeku uzavrelih rasprava o spornom zakonu uperenom protiv SPC, verovatno je i on nudio neke polugarancije.
Njega više nema u američkoj politici, ali više nema ni kineskog kreditiranja infrastrukturnih projekata u Crnoj Gori. Kao što više nema ni ruskih medija u Crnoj Gori, uprkos tome što su pojedinci koji apsolutno ne dele ovakve stavove deo aktuelne crnogorske vlasti. Učešće u vlasti podrazumeva i nužne kompromise, uz večito merenje odnosa štete i koristi. A što se srpskih interesa i eksploatacije litijuma tiče, iz tekuće perspektive posmatrano izgleda kako se samo može kontrolisati nastajuća šteta koju je nužno minimalizovati. Bilo kakvu korist od svega teško je očekivati.
autor:Dušan Proroković je profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednosti u Beogradu i autor više značajnih dela, među kojima je i monografija ,,Geopolitika Srbije”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Andrej Cukic
