Sadašnja faza borbe za Novorusiju završila se porazom ukrajinske vojske, koja razbijena bukvalno beži pred proruskim borcima. Nisu im pomogli ni jaka tehnika, ni NATO „savetnici“ visokih činova, ni skupo plaćeni profesionalni „psi rata“ koje američke poludržavne agencije skupljaju po celom svetu. Nije im vredela ni moćna propaganda, ni planski zločini nad civilima, ni paljenje ritualnih fašističkih vatri. Sve što su imali razbilo se o moral i snagu naroda koji se latio oružja da odbrani svoja ognjišta, svoje pravo na život i postojanje. U toj borbi ukrajinskim Rusima pomogla je država matica, ali i slovenska pravoslavna braća iz nekoliko zemalja. Ti ljudi, dobrovoljci, otišli su tamo vođeni svešću da borba za Novorusiju nije samo borba za pravo 11 miliona Rusa da budu svoj na svome, već nešto mnogo, mnogo više. Borba protiv ideologije koja Slovene smatra nižom rasom. Borba za opstanak Pravoslavlja. Borba za treći Rim!
I Srba je bilo među njima. Nije ih bilo naročito mnogo, ali dali su svoj iskreni doprinos, neki od njih i svoju krv. Vodio ih je Bratislav Živković, a borili su se hrabro i čvrsto, pod slavnom tradicijom i zastavama srpskih četnika. I pobedili. Iz Novorusije ih ispraćaju kao heroje, ali ih Srbija ne dočekuje tako. Ne čeka ih ni razumevanje države, ni sveštenički blagoslov, već oficiri BIA-e, namršteni Vučić i podmukli osmeh Rasima Ljajića.
Neizbežni Rasim Ljajić. Već godinama tihi bičevalac srpskog nacionalnog bića, neumoljivi potpisnik haških izručenja i čuvar peto-oktobarske Srbije na kolenima, dobio je svoj novi, strateški anti-srpski zadatak – progon srpskih dobrovoljaca koji su se borili za pravoslavnu Novorusiju.
Najavio ga je premijer lično neposredno pošto ga je njegov „naš prijatelj“ Kirbi, baš iz Novog Pazara, podsetio šta je obećao Zapadu. U jednom od onih demagoških obraćanja koja su usledila Vučić je napomenuo da se u Ukrajini bore srpski plaćenici na obe strane i da time „nanose štetu državi“ jer su „za Srbiju i srpski narod ratovi odavno završeni“. Naglasio je tada da će „na predlog Rasima Ljajića biti doneta neka rešenja“. (1)
Par dana kasnije i Ljajić se oglasilo svojim intervjuom „Politici“ od 17.08.2014, jasnom porukom da se „od rata ne može praviti legitimno zanimanje“ (2), i najavio kako je poslanička grupa njegove SDPS uputila u skupštinsku proceduru Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, kojim se regrutovanje i odlazak građana Srbije za ratove u svetu smatra najtežim krivičnim delom i može kazniti zatvorom do 12 godina.
Kako bi predupredio osnovno pitanje koje se ovde nameće – zašto ovakvu inicijativu podnosi baš sada, kada se jako dobro zna da se u njegovoj izbornoj bazi ovaj proces kontinuirano odvija već desetak godina – Ljajić kaže sledeće: „Mi smo izmene predložili još kada su počela da se u Sandžak vraćaju tela prvih ljudi koji su iz tog kraja odlazili na ratište u Siriji” a zatim nastavlja da se žali kako je zbog toga dobijao navodne pretnje na fejsbuku. (3) I nastavlja “svakako želim da napomenem da ovaj naš predlog nema ni etnički ni teritorijalni predznak”. Premazani Rasim Ljajić, stari evropejac na putu za Rijad (4). Ne čini li Vam se kad ovo pročitate da je za njega čak i Vučić demagoški diletant.
Hajde da malo proanaliziramo njegove reči “Politici”. Nije tema teksta, ali mora se istaknuti poruka o integritetu Srbije koju nam ministar srpske vlade šalje kada Rašku oblast uporno naziva Sandžakom. Ne posustaje u tome već više od dvadeset godina, a već petnaestu je srpski ministar. Čuje li to ko u Srbiji? Razume li Vučić šta to znači? Čita li Nikolić “Politiku”?
No, da se vratimo predlogu navodno izniklom iz sanduka koji su se iz Sirije vraćali u Rasimov “Sandžak” (da ne kažem Rašku oblastt, da ga ne uvredim). Ko su ti “mi” iz njegovog intervjua koji su izmene predložili, kome i na koji način? Ako misli na svoju stranku, ili tadašnju poslaničku grupu, zašto to nisu uputili u redovnu skupštinsku proceduru? Ili možda jesu, pa inicijativa nije usvojena? Ako je to bio slučaj, gde je konferencija za štampu, gde animiranje javnosti, kako da zbog toga nisu napustili vladajuću koaliciju?
A još važnije je kako su se tog predloga tek sada opet prisetili? I šta sa periodom pre Sirije, šta sa zločinima “sandžaklija” u Bosni, šta za kampovima za obuku vehabija, šta sa Zukorlićevom varijacijom na tu temu? Ništa. Što bi se reklo, nije bilo vreme.
Ali, sada, kada su Srbi dobrovoljci u Novorusiji, sada je vreme. Vreme za novu kaznu Vučićevih “naših prijatelja”. Dakle, jasno je ko će biti meta novih zakonskih odredbi, baš kao što je i jasno da bi bilo pogrešno ovu inicijativu pripisivati samo Ljajiću. Zaustavljanje Srba na putu za Novorusiju Vučiću su naložili Amerikanci, a Ljajić je samo izvršiočev izvršilac. Videlo se to još nakon Vučićevog istupa u kome je pričao o srpskim plaćnicima na obe strane, namerno mešajući babe i žabe.(5) Jer, mada je Vučić u pravu kada kaže da se u Ukrajini, srpski građani bore na obe strane, potpuno je neprimereno između njih stavljati bilo kakve znakove jednakosti ili izvlačiti paralele.
Jer, sa jedne strane u redovima hunte zaista se bori jedna grupa srpskih profesionalaca, koje inače regrutuje bivši general srpske policije, jedan od onih koji je nakon Miloševića presvukao dres. Oni zaista imaju platu od šest i više hiljada dolara. Radi se o bivšim ili sadašnjim pripadnicima srpskih bezbednosnih službi, koji su, direktno ili indirektno, kao plaćenici već dugo inkorporirani u odgovarajuće evroatlantske strukture specijalne namene i angažuju se već godinama na svim neuralgičnim tačkama na planeti.
Praviti poređenje i izvlačiti znak jednakosti ovih profesionalaca sa dobrovoljcima koji su se priključili proruskim borcima za slobodu, vođeni pre svega patriotskim osećanjem i bratskim vezama sa ruskim narodom, tipičan je Vučićevski spin. Možda ti ljudi i primaju nekakvu vojničku platu, kao i svi drugi vojnici Novorusije koji se bore na terenu (što je i normalno u ratu), ali ona sigurno nije bila glavni motiv za njihov odlazak na bojno polje, niti se može reći da se ovi ljudi bave iznajmljivanjem oružja u vidu zanimanja.
A upravo oni biće glavna meta najavljenih izmena Krivičnog zakona. Upravo oni, jer Imperija ne želi ojačavanje bilo kakvih veza Srba i Rusa, a ima li čistijih, jačih i iskrenijih veza od onih stvorenih u borbi za slobodu?! Jer, takvu borbu ne dobijaju profesionalci već obični ljudi, koji oružje uzimaju iz ideje ili zato što im nema druge i koji iz nužde ili ideala postaju heroji naroda. Zapad, globalizam, decenijama pokušava da ubije sve te uzvišene osećaje kao uvod u svoja teritorijalna osvajanja, ili da ih protera tamo gde je teritoriju osvojio. Ima li boljeg primera za to od post-Miloševićevske Srbije i mantre koju već godinama ponavljaju svi naši Tadići, Dačići, Vučići i Nikolići…, da Srbija nikada više neće ratovati bez obzira šta joj se dešavalo?
Srbi koji danas odlaze da se bore za Novorusiju vratiće u Srbiju osećaj, koji Tavistok metodologija potiskuje godinama, da bez slobode naroda i nacije nema slobode pojedinca, a da se sloboda stiče i od napadača brani borbom. A taj osećaj je upravo ono zbog čega nam menjaju svest. Ne nanose Bratislav Živković i njegovi dobrovoljci borbom za Novorusiju nikakvu štetu Srbiji, ali je nanose evro-atlantskim interesima na svim nivoima. Jer, oni su iskra koja može postati plamen. I to je osnovni razlog za iniciranje promena krivičnog Zakona, koji će svakako biti selektivno primenjivan samo na one koji se bore na strani Rusije. Uostalom narod se već navikao na dvojne i trojne standarde srpskog pravosuđa, pri čemu ne treba zanemariti da većina onih srpskih plaćenika koji ratuju za potrebe Imperije ima dvojno državljanstvo neke od zapadnih zemalja, baš kao i muslimani iz Raške oblasti kojima je uvek rezervna domovina neka od zemalja koja finansira islamski ekstremizam.
Ali, može biti zanimljivo porazmisliti zašto je baš Ljajiću povereno da postupi po naređenju zapadnih nalogodavaca.
Prvo što će nam pasti na pamet svakako su tzv. promotivni razlozi, tako važni Vučiću. To potvrđuje i Ljajićeva tugaljiva priča o ideji koja se rodila kada su „sanduci počeli da stižu u Sandžak“, i koja očigledno treba da sakrije antisrpsku suštinu njegovog predloga u ovom trenutku. Ali tu su i drugi motivi.
Pre svega, Rasim Ljajić je važna globalistička poluga u Srbiji, čovek u kome se spajaju antisrpski interesi evroatlantske kleptokratije i islamskog fundametalizma, a finalno brušenje pred petoktobarski puč imao je u Londonu, što najbolje potvrđuje njegovu visoku pozicioniranost u evro-atlantskom obruču oko Srbije. (vidi 4) Od izvorne peto-oktobarske pučističke garniture on je jedini koji je sve vreme bio u vlasti i politički preživeo svoje otvorene antisrpske delatnosti. Da se podsetimo samo nekih koje je provodio kao ministar srpske vlade:
– Nikada u okviru svog političkog izjašnjavanja direktno nije osudio ekstremne ispade Bošnjaka u Srbiji ili Bosni (u ime njegove partije to eventualno čini Meho Omerović)
– inicirao je uspostavljanje diplomatskih odnosa naše zemlje sa Saudijskom Arabijom, fundamentalističkom državom koja i ne krije svoja antihrišćanska usmerenja i koja je otvoreno finansirala dolazak mudžahedina u Bosnu i njihove teške zločine nad srpskim civilnim stanovništvom. Neki od njih bili su baš iz Ljajićeve izborne baze;
– kao predsednik „Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ“ potpisnik je većine haških izručenja, od kojih su mnoga bila nezakonito, nehumano ili vanproceduralno sprovedena;
– tvorac je ideje izgradnje Turskog kulturnog centra u Novom Pazaru i stvaranje tzv. „Balkanske trilaterale“, neprirodnog saveza koju sačinjavaju Turska, BiH i Srbija, što je za posledicu imalo značajan rast turskog uticaja na Balkanu i potpunu turkizaciju Raške oblasti;
– otvoreno je napao inicijativu Vuka Jeremića o raspravi o Krivičnim tribunalima pred Generalnom skupštinom UN;
– uporno upotrebljava termin Sandžak (vidi 2) čime jasno stavlja do znanja da ne priznaje Srbiju u sadašnjim granicama. Inače, nezavisni Sandžak je cilj sa kojim je otpočeo svoju političku karijeru (vidi 5).
Kao takav Ljajić je i umišljenom Vođi i narodu svojevrsni simbol globalističke prokure nad Srbijom, što ga, uz njegovo iskustvo u haškom terorisanju Srbije, svakako čini idealnim za realizaciju inicijative, a kasnije sigurno i političke kontrole krivičnog progona Srba koji idu na branik pravoslavlja i slovenstva. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je evidentno kako će on kao ministar politički potrajati znatno duže od sadašnjeg premijera. Ispratio ih je već podosta.
I na kraju, kao posebnu simboliku današnje srpske tragedije, treba primiti činjenicu da su prvi srpski dobrovoljci koji su stigli iz Ukrajine satima saslušavani u prostorijama BIA-e upravo na dan kada su Novim Pazarom šetali ljudi obučeni u zelene uniforme zloglasne Handžar divizije i odavali poštu fašističkom saradniku Aćif-Efendiji. (6)
O tome je, naravno, Rasim ćutao a Meho Omerović uobičajeno mrmljao uopštene fraze sebi u bradu.
_________________________________
Odrednice:
(1) – http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vucic-srpski-dobrovoljci-nanose-stetu-drzavi
(2) – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/laji-o-ratovan-u-kao-zaniman-u/
(3) – isto
(4) – http://srb.fondsk.ru/news/2013/12/11/evropski-putnik-za-riiad.html
Dragan Milašinović
Fond Strateške Kulture
