Ljiljana Bogdanović: STRAH I NADA

Na samom početku godine koju upravo ispratismo, promišljajući vreme buduće s oskudnom verom u vedrije sutra, a s uznemirujućom zebnjom pred događajima kojise očekuju, u „Pečatu“ smo 2022. nazvali godinom odluka. Ispostavilo se da je prognoza tačna ukoliko se pod ovim određenjem podrazumeva nekakav konačni izbor, stav i akcija, početak delovanja koje okončava oklevanje i pasivnost. Svet se u minuloj godini odluke s ogromnom energijom polarizovao, sudario i sukobio, pojasnio svoja htenja, iskazujući volju u klinču opasnih antagonizama i nepomirljivih suprotnosti. Počeo je rat. Neslućena energija suspregnutih neprijateljstava eksplodirala je u lice svetu. Specijalna vojna operacija Rusije u Ukrajini i njen datumski start 24. februar označeni su kao istorijski trenutak neuporediv s drugim skorašnjim velikim događajima. Ono što je ratu i svemu što ga prati neposredno prethodilo, tada smo, ne sluteći žestinu dolazeće „linije vatre“, u novinama nabrojali „ravno“: „Svet je počeo da se suočava i s novim i (ne)očekivanim krizama, kao što su rast inflacije, poremećaj u lancima snabdevanja i abnormalno poskupljenje energenata, koje će po svoj prilici tek iskazati svu raskoš svog destruktivnog potencijala. NATO zvecka oružjem i sankcijama na zapadnim granicama Rusije, optužujući pri tome Rusku Federaciju za agresivne namere prema Ukrajini. Na Dalekom istoku Amerika i njeni sateliti iz AUKUS-a, novog vojnog pakta u Pacifiku, istu metodologiju optužbi primenjuju u odnosu na Kinu i Tajvan. Umesto da se pobrine za svoje interese, Evropska unija se samoubilački priključuje očajničkim američkim pokušajima da zaustave rađanje novog poretka koji su čak i najviši zvaničnici iz Vašingtona, poput načelnika Generalštaba Marka Majlija, počeli da opisuju kao „tripolarni“, s Rusijom, Kinom i SAD kao glavnim polovima. Nije ni čudo što je EU izostavljena. Navodimo skraćeni spisak čvornih tačaka koje će, slutili smo, „osmisliti“ naš život u narednih dvanaest meseci. Sve što je potom usledilo bilo je u duhu narodne: Po jutru se dan poznaje. Najavljujući doba odluka, nismo izostavili ni najbolnija mesta našeg prostora i života: „Nastavljeno je i zaoštravanje situacije na Kosovu i Metohiji, s upadima naoružanih ROSU specijalaca na sever i koracima ka stvaranju ’Velike Albanije’ koji sve više postaju pravilo a ne izuzetak, kao i u Bosni i Hercegovini koja sve ubrzanije ide ka jednom od dva sasvim oprečna scenarija: gušenju Republike Srpske i stvaranju unitarne države, ili dezintegraciji te dejtonske tvorevine.“ Događaji koji su usledili na KiM, u regionu i u svetu, premašili su naša najcrnja očekivanja. Evo nevelikog izbora vesti i naslova koji u tom smislu definišu situaciju s kojom se krajem ovog decembra začinje naša budućnost, i vreme nastupajuće 2023: „Nakon četrdesetominutnog zadržavanja, patrijarh Porfirije vraćen sa Merdara, nije mu dozvoljen ulazak na KiM“; „Srbi sa severa Kosova i Metohije su na barikadama 18. dan“; „Izgradnjom sedam policijsko-vojnih baza na severu KiM separatističke vlasti sprovode klasičan vid okupacije“; „Bosna i Zapadni Balkan u raljama samrtnog grča EU“, „Ne igrajmo na kartu poraza Rusije svi ćemo završiti u ognju nuklearnog rata“, „U borbama za Artjomovsk svakog dana ’legne’ do 500 Ukrajinaca“…

Nije se, naime, prošlog decembra ni u najslobodnijoj, hazarderskoj proceni mogućeg toka događaja računalo s navedenim prilikama. Danas, dok promišljamo izgledne tokove nastupajućeg doba, spontano zaključujemo da je pred nama godina straha i nade. Tačnije – velikog straha da će se ratni sukob u Ukrajini proširiti na druge, ne samo evropske prostore, i izmičući kontroli, ugroziti život na Zemlji. Istovremeno, ohrabrenje i nada začeti su upravo u srži, u smislu i razlozima sudara svetova za čiji će budući suživot jedna od sukobljenih strana (kolektivni Zapad, njegov lider Vašington i njegov čuvar – NATO s jedne, a Rusija, Kina, Indija, Iran, arapske i afričke zemlje s druge strane) morati da žrtvuje svoje interese, i da prizna poraz. Reč je o složenom, dugo pripremanom i prolongiranom geopolitičkom frontalnom sudaru, sudaru ideoloških, političkih i ekonomskih sistema, a u tom sklopu i duhovnih, kulturnih, verskih i civilizacijskih razlika u razumevanju vrednosti koje određuju život vredan življenja. Neoliberalna kominterna, slaveći i naturajući svoj sistem demokratsko-liberalnih vrednosti, bez milosti i oklevanja, „kosi“ i satire sve što nije pokorno i podatno njenoj kulturi i civilizacijskom kodu. Na udaru su svi „drugačiji“, ali – pravoslavlje je u mnjenju Zapada neprijateljska sila bez premca. Pripadamo onima koji veruju da Vladimir Putin nije imao izbora, do da energičnom vojnom akcijom ruskih snaga odgovori na agresivno i otvoreno atakovanje Zapada na ruske prostore, na život ruskog naroda s obe strane rusko-ukrajinske granice, na ugrožavanje njegovog bića i kulture. Argumenata za ovo uverenje ne manjka, ali gotovo da nije potrebno ništa posebno dodati recimo ovoj informaciji: „Pentagon intenzivno radi na premeštanju laboratorija za biološka istraživanja iz Ukrajine u Aziju i Istočnu Evropu.“

Uzgred, pomenimo i činjenicu koja zaslužuje posebnu pažnju kada je reč o zbivanjima na evropskom prostoru: u Ukrajini, s Rusima ratuje NATO, a ne Ukrajinci, na KiM Srbima čizmu pod grlom drži NATO, a ne Albanci! Pojednostavljeno da, ali ne i netačno. Trebalo bi da bude podsticaj osvešćenju u redovima ne samo elita napadnutih naroda. Vladimir Putin nedavno je rekao da dok „Zapad čini sve što može da trajno raskomada istorijsku Rusiju“, „cilj Moskve je da ujedini ruski narod“. Paralela sa „istorijskom Srbijom“ i situacijom srpskog naroda moguća je i umesna, no u slučaju Srba svaka slična javno kazana zamisao izaziva odgovor nalik epileptičnom napadu besa u najširem okruženju evropskom i regionalnom. Kada je reč o vrednosnom, geopolitičkom, pa i metafizičkom prostoru nade, mogućnost koja se na relacijama programskog delovanja Putinove politike u tom smislu za Srbe sada otvara, pojasnio je Slobodan Antonić: „Za Srbiju je važna (…) antikolonijalna sastojnica Putinove borbe – kao i njegovih kineskih i indijskih saveznika. Srbija jeste kolonija. A ako Putin iskreno namerava da vodi svetsku antikolonijalnu politiku to je nesumnjivo dobro za Srbiju.“ Svoj današnji istorijski značaj Moskva, po Putinu, vidi, naglašava Antonić, upravo u toj globalnoj, antikolonijalnoj, geopolitičkoj revoluciji. „Rusija shvata svoju odgovornost pred međunarodnom zajednicom. Očigledno je da je sadašnji neokolonijalni model u krajnjem ishodu osuđen na propast.“ Autor ovog važnog osvrta na ulogu nove Rusije poziva se i na poznate reči prvog u Kremlju: „Slom zapadne hegemonije je nepovratan. Neće više ništa biti kao pre!“ Zaključimo: ovo su bitne činjenice kojima će slutnja i dragoceno osećanje za srpski narod probuđene realne nade, u 2023, činiti ravnotežu velikom strahu, čiju pak prirodu i snagu nije potrebno pojašnjavati!