Ljiljana Smajlović – Hrist ili Juda..?

Godinama sam imao čast da mi Ljilja Smajlović bude urednica u Politici, i nešto duže od toga da me živcira po mnooooogim pitanjima, ali danas je zaista stvar principa stati u, ne mogu da kažem Ljiljinu zaštitu jer se pre svega trudim da štitim male i ugnjetene a ne malo veće i ugnjetene, već zaštitu profesije koja nije ni elitistička ni aristokratska, nego grudobran običnog čoveka od neobičnih ljudi i još neobičnijih nafaka tih stvorova!

Da li je Ljiljana Smajlović zaista jedna od ugnjetenih?! Jeste!

Dovoljno je dugo i dovoljno dobro znam da mogu da tvrdim kako je među poslednjim Don Kihotima žurnalizma, iako je prečesto verovala da su joj vetrenjače prijatelji, pa i saveznici.

Mogu da je osudim prihvatajući argument da je sama pala i sama se ubila, kardinalno pogrešivši kad se prihvatila fotelje u Politici znajući s kim će morati tikve da sadi, ali jednako mogu da prihvatim i argument da ni to što je ostalo od Politike ne bi bilo da nije bilo nje!

Jednako je postradala i od “žutih” i od ovih ne naučivši lekciju, ili ne želeći da je nauči: “Daćeš dinar da uđeš u kolo, ali će ti kasnije biti malo i dva da izađeš iz njega”, ali znam i zašto je išla “mečki na rupu”- ne da je plaši rešetom, već da joj pokaže da u novinarstvu nema mesta za međede i mečkare, koliko vam god to sad zvučalo neverovatno, jer, da, glavni urednik Politike je uvek smatran eksponentom vlasti, ne bez razloga, naravno!

Ništa ne bih mogao da odgovorim ni na argument: “Zašto je čekala tri godine i zbog čega nije posle tri nedelje spakovala pinkle i batalila Makedonsku 29”, ali bih mogao eventualno da repliciram– zato što je verovala da pristajanjem na kompromis može da učini nešto da ovaj poziv ne spadne na dva slova i da se čast novinarsta koje postoji jedino i isključivo zbog interesa sužnjih brani s pozicije na kojoj je vetrometina najjača!

Lično, nisam za kompromise, ali iskreno nisam ni bio u prilici da moram da ih pravim s mesta urednika (urednik sam bio jednom u dosadašnjoj karijeri, zaspao na kolegijumu, nikad me više nisu pozvali na isti).

Dobijao sam i davao otkaze (pa i u toj istoj Politici, “žuti” su me oterali iz nje) naivno verujući da ću promeniti nešto ako zajebem taj hod po tankoj žici za koji su me uveravali da je zapravo magistrala kojom se mora ići, vodeći se onom vladike Nikolaja: “Kad kuća gori– gasi se spolja”, ali, nekad, valjda valja gasiti kofama vode i iznutra, mada i sad verujem da nisam pogrešio, ni jedanput, jednako koliko verujem da je Ljilja stavila na kocku i žrtvovala sve što je imala: čast, obraz, novinarsku etiku i princip zarad većeg dobra u koje je verovala!

Da li je sve to prokockala uzalud– nije, i jeste!

Politika jeste to veće dobro, jer Politika je, redakcija časnih, dobrih i profesionalnih novinara (80 odsto njih, al se prečesto od drveta ne vidi šuma), i Politika je, realno, taj stariji i jači ortak iz kraja koji je stajao iza svih nas, koliko god, opet, nekome sve ovo sad apsurdno zvučalo, jer koliko je sinonim novinarstva u onom korenitom smislu, toliko je i batina s oba kraja u rukama vlasti!

Ali, opet, verujem, da ako je prodala dušu đavolu Ljilja Smajlović je to učinila kako niko od nas to ne bi morao, jer Politika je bila nešto poput Radničkog bataljona koji je čuvao slobodu Užičke republike, znajući da će izginitu kako bi mi sa oslobođene teritorije mogli da teramo dalje.

I da, Ljilja je sasvim zasluženo pala u nezasluženoj areni, proždrana od kerbera vlasti, koliko god se to krstilo drugačije, i ne, nije zaslužila takav kraj iako je s početka znala da drugačijeg nema!

Sama pala sama se ubila– da!

S đavolom je tikve sadila– da!

Ali, ponavljam, verujem da je to učinila kako bi zaista sačuvala Politiku, jer odbranom nje, koja će sad pasti u ruke ko zna kakve fukare, branila je obavezu svih nas da se ovim pozivom bavimo isključivo zbog vas, ljudi čiji smo megafon!

Nije Ljilja Smajlović nikakav Hrist koji je postradao za spasenje svih nas, daleko od toga, ali i predaleko da je Juda kakvom je predstavljaju.

U ovoj “Igri prestola” izmakli su joj tron oni kojima je poverovala da su njima i tronošci sasvim dovoljni.

Njena greška, njen krst koji će nositi i…

Ma, nije ovo lament nad profesionalnom sudbinom Ljiljane Smajlović, već slovo o ženi koja je u bitku krenula s kopljem od plastelina, ali dovoljno je znam, ubeđena, da i takvim vremenom može rasterati besnu paščad ko močugom!

Ovo je slovo o novinarima Politike (onih 80 odsto) koje je privilegija zvati kolegama i čije je obraze branila poturajući svoj.

Imao sam zaista čast da mi svojevremno bude urednica, ali mnogo duže od toga prijatelj koji me je dovodio do ludila, čineći da počesto pocepam Politiku, što se ono kaže: “ko pivo ispred zadruge”, ali tek će se njenim padom videti koliko je za nas bilo prostora za let…

Mihailo Medenica

Nedeljnik