Kad je srpska vojska u jesen 1915. godine, iscrpljena i izgladnela, krenula preko albanskih gudura ka moru, niko nije znao hoće li ikad više videti domovinu. Put stradanja, koji je vodio preko snežnih vrleti i grobova saboraca, završio se na jednom ostrvu okruženom plavim morem, Krfu.
A tamo, umesto neprijatelja, Srbi su našli bratski narod. Krfljani su im otvorili vrata svojih domova i svoje dobre duše… podigli bolnice, delili hleb, vodu, posteljinu.
Umesto straha i odbojnosti, dočekao ih je osmeh, reč utehe, i tiha molitva za sve one koji nisu stigli preko Albanije. Od tada do danas, srpski narod i Krf vezuje nevidljiva nit zahvalnosti, prijateljstva i večne ljubavi.
Ljubav koja je prešla granice
Malo ko zna da je iz tog bratstva nastala i ljubav, ona ljudska, iskrena, životna. Mnoge Krfljanke udale su se za Srbe, koji su, nakon oporavka na ostrvu, nastavili da žive ili da se vraćaju u Grčku.
To nisu bile slučajne priče, već brakovi zasnovani na dubokom poštovanju, na zahvalnosti i na spoznaji da su se srca spojila u najtežim danima.
Jedna od najlepših priča koju Krf i danas pamti jeste ona o vlasniku čuvenog hotela „Bela Venecija“ u centru Krfa. Taj čovek, poznat po svom gostoprimstvu i dobroti, udao je sve tri svoje ćerke za Srbe. Tako su u jednoj grčkoj kući zauvek ostala srpska imena, običaji i duh našeg naroda. Njihovi potomci i danas žive u Grčkoj, sa ponosom govoreći o srpskim korenima koji su se ukorenili.
Krf… ostrvo suza, ali i nade
Na Krfu se danas nalaze spomenici, bolnice i škole koje čuvaju sećanje na te dane. Srpska kuća (koju obilaze masovno srpski turisti) na Korfu i ostrvo Vido svedoče o tome kako su iz stradanja i smrti nikle prijateljske veze.
U dubinama Jonskog mora, gde su sahranjeni srpski vojnici, i danas se čuje tišina koja govori više od reči.
Kad Srbin dođe na Krf i zastane pred „Plavom grobnicom“, on ne vidi samo mesto stradanja, on vidi mesto gde je jedan narod oživeo zahvaljujući dobroti drugog. Vido i Krf nisu samo geografija, to su sveti simboli dokaz da je ljudskost jača od rata, a ljubav trajnija od smrti.
Pesma kao spomenik ljubavi
U narodnoj svesti, ove veze su sačuvane i kroz pesme. „Tamo daleko“, nastala upravo na Krfu, nije samo tužna melodija izgnanstva, to je himna jednog naroda koji se podigao i Vaskrsao iz pepela.
Ali na Krfu su kasnije nastale i ljubavne pesme, inspirisane brakovima Srba i Krfljanki, melodije koje su spajale dva naroda u jedno srce.
Veza koja traje
Danas, više od jednog veka kasnije, Krf i Srbiju i dalje povezuje nevidljiva duhovna nit. Svake godine Srbi dolaze da se poklone svojim precima, a Krfljani ih i danas dočekuju kao svoje. Ljubav, koja je nikla iz stradanja, postala je most između naroda koji dele istu veru, isti bol i istu čast.
Kad govorimo o prijateljstvu, često zaboravljamo da su najiskrenija prijateljstva rođena u teškim vremenima. A ono između Srba i Krfljana nije obično prijateljstvo, to je zavet. Zavet da se ne zaboravi dobrota. Zavet da se sačuva sećanje.
I zavet da ljubav, jednom posejana, može da traje vekovima.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
