U selu Nunić, nedaleko od Kistanja, od predratnih 300 stanovnika, danas ih je manje od sedamdeset, ali selo ne čine brojke, već ljudi, i primeri onih koji pokazuju kako se ljubavlju i upornošću može živeti čak i u najtežim uslovima.
Podbočen na štap koji mu olakšava kretanje kroz neprohodno, gusto rastinje, Marko Stjelja svako malo baca pogled na stado ovaca koje njegove staračke noge sve teže mogu ispratiti. Kratki predah koristi da prozborimo koju reč, neretko odmahujući rukom na svako postavljeno pitanje, kao da se čudi da ga o sadašnjem Nuniću pored onoga što se vidi imamo šta i pitati. Godina mu je osamdeset i šest, a pitamo ga, drži li još blago i može li hodati za ovcama.
– Šta drugo da se radi? Ne oru se vinogradi, ne seju njive, niti posla ima. Teško je. Nema mladih ljudi, niti je ko u radnom odnosu Zato bi ih sada i prodao da imam kome. Ne mogu više. Zdravlje me sve slabije služi, a ni baba mi, misleći na ženu, nije bolje. Išao bih kod dece u Srbiju, još ovo malo, bar da nismo sami nas dvoje – odgovara starac koga zatekosmo na samom ulazu u selo Nunić.
Malo je danas ljudi u Nuniću, konstatujemo.
– Nema ih nikako, a ne malo. Ta vidite li koliko je kuća zatvorenih? Još par ljudi u selu koji nešto drže, muče se, i to je sve što je ostalo. Nekada je bilo naroda, bilo je i konja, volova, traktora. Bilo je i posla u Kistanjama, orali su ljudi njive i radili vinograde, a sada došlo da nema nikoga i ničega. Živeli smo od poljoprivrede i stočarstva, a danas od socijale i malih penzija, a to je sve siromašno – priča nam Marko.
U selo Nunić iz izbeglištva se, kaže, vratio pre više od dve decenije. Tada je još bio u snazi i zdravlje ga je dobro služilo. Uzeo je par ovaca, vremenom ih „zametnuo” još koju više, sve do današnjih tridesetak sa kojima više ni sam ne zna šta bi. Ni kupca za ovce nije lako naći, jer nije to posao kojim baš svako želi i može da se bavi.
– Ako ko traži da bi ih kupio, neka dođe ovamo. Meni se deca nemaju gde vratiti niti imaju šta više tražiti ovde. Tamo imaju svoj krov nad glavom, rade, preživljavaju. Pa eto, ako udomim stado ići ću sa babom kod njih. Samo čeljade nije nigde prispelo, posebno pod starost, a nas bar ima ko gledati ovo malo od života što je ostalo – pomirljivo će Marko, a onda opet pruža svoj štap i tromim korakom odlazi za svojim ovčicama koje su se uveliko uputile poznatom stazom ka kući.
Susret sa ovom starinom koja poznaje svaki metar nama nepoznatog sela, ne obećava baš mnogo, ni vedrijih priča ni mlađih sagovornika. Nekoliko metara dalje stoji putokaz ka zaseoku Šuše. Putem kroz selo ne srećemo nikoga, ali na kraju istoga ponovo se čuje blejanje ovaca. Znak je to da još nekoga ima, da je još neko u stanju da hoda za ovcama. Ispred kapije sa osmehom nas dočekuje jedno mlado žensko lice. Zove se Milena Šuša i u Šušama živi sa ocem i majkom. Sa radošću nas svo troje dočekuju i pozivaju u dvorište. Tu, na suncu koje se u visinama bori sa oblacima, sa Šušama pričamo o njihovoj borbi za opstanak. Ljubica i Jovo bili su među prvim povratnicima u Nunić, a njihova Milena prvo srpsko dete rođeno u opštini Kistanje nakon poslednjeg rata.
– Ja sam se, zajedno sa svojim roditeljima, vratila u Bezbradice 1997. godine, samo dve godine nakon rata. Tada je Jovo čuo za mene, on je već bio tu sa svojom majkom, i svaki dan je dolazio dok me nije preveo ovde. Trebalo mu je svega dvadeset dana – priseća se sa osmehom Ljubica, iako dodaje da su se u ranoj mladosti ipak površno poznavali.
Porodica Šuša Nunić
Oboma je bilo teško, ali su u novi život na starim ruševinama krenuli zajedno, bez igde ičega, bez posla i pomoći, uz nadničenje kod komšija Hrvata koji su im, kako kažu, uvek izlazili u susret.
– Nismo imali uslove za život, ali smo se snalazili. Jovo nije imao nikakva primanja, majka mu je tek kasnije ostvarila pravo na penziju, dok sam ja primala socijalnu pomoć. Posla nije bilo, ali smo išli kod komšija Hrvata raditi na dnevnicu. Obrađivali smo im bašte, vinograde, kosili travu. Nismo imali ni mehanizaciju pa nam je jedna komšinica, Anica Kardum, posudila svoj motokultivator. Tim motokultivatorom smo frezali baštu i kosili njive njoj i sebi. Drugima kada bi radili oni bi nam platili to što radimo, ali su nam davali i brašno, šećer, ulje, ono najosnovnije što su i oni dobijali od nekih organizacija – priseća se Ljubica svojih prvih meseci pa i godina nakon dolaska u Nunić.
Rat ipak nije uništio dobre komšijske odnose
Pomešanih osećanja danas priča o tom periodu dolaska u gotovo pusto selo, ali i međuljudskim odnosima i komšijskoj empatiji koju rat i sva zla koja je sa sobom doneo, ipak nisu uspeli trajno pokidati.
– Bilo je svima drago da smo se Jovo i ja uzeli i došli živeti ovde. Dolazili su da nas obiđu, svi su bili fini prema nama, a i mi smo to uzvratili svojim radom. Kako sam ja već bila prešla četrdesetu godinu, a želeli smo da imamo potomstvo, zbog teških uslova života izgubila sam prvu trudnoću. Nisam išla ni na preglede doktoru, prevoz nismo imali, pešačili smo kilometrima da obiđemo moje roditelje, i sve je to uzelo danak i završilo tragično. Znajući sve to, jedan komšija, Mate Bljajić iz Zadra, sam se ponudio da nam posudi novac da kupimo polovni automobil, kako bih ja mogla pratiti trudnoću i ići redovno na preglede u Šibenik. Mi smo imali nešto ovaca, i kada smo prodali janjiće odmah smo mu vratili taj iznos koji nam je pozajmio za auto. Zahvaljujući tome rodila se 2000. godine naša Milena, prvo dete nakon rata u selu Nuniću, ali i celoj opštini Kistanje – ne skrivajući suze priča Ljubica.
Dok su Ljubica i Jovo odlazili raditi u polju, ili izgonili stado na ispašu, o Mileni je brinula Jovina tada vremešna i bolesna majka i njena sestra koja je, u kući pored, sama provodila staračke dane. Milena je odrastala sama, bez svojih vršnjaka, slušajući priče i savete dveju baka, vozeći bicikl pustim seoskim ulicama, čekajući leto da bar neko približno njenih godina dođe makar kratkoročno u selo. Čak i kada je krenula u predškolsko, potom i u školu u Kistanje, bila je jedino dete, učenik kojeg je kombi vozilo svakodnevno odvozilo u Kistanje i vraćalo u Nunić. Skromnom i malo pričljivom Jovi, i upornoj i odlučnoj Ljubici, ona je podarila najveći motiv da istraju u borbi za opstanak. Navikli na težak život, mukotrpan rad, neretko i na samoću, ali skromni i zadovoljni onim što imaju, danas kada žive od skromnih penzija i bavljenja stočarstvom ni sekunde, kažu, ne žale zbog povratka, jer su jedino u Nuniću svoji na svome.
– Koliko god da je bilo teško, mi smo znali za šta se mučimo. Milena je porasla, upisala fakultet u Kninu, još malo joj je ostalo da diplomira, a mi smo dočekali da ostvarimo penziju. Prihodi ni sada nisu veliki, ali raspolažemo sa onim što imamo. Uz to radimo baštu, držimo ovce i trudimo se da našem detetu ništa ne nedostaje. Puno je ulaganja i u stočarstvo, ovo je škrt kraj, moramo kupovati letinu, ali smo skromni i nemamo prevelike prohteve. Navikli smo da smo najčešće sami, kuće pored su sve zatvorene, ali mi volimo biti ovde. Ja sam bila kratko u Vojvodini, ali nije mi ta klima odgovarala, nikada ne bih mogla tamo živeti. Najviše volim svoj kamen, svoju Bukovicu, tu sam ponikla i sve me za ovo veže, i ovu klimu volim. Srećni smo što smo tu, što imamo naše dete, što nam blizu počivaju roditelji koje možemo uvek obići. Uvek bude poteškoća, ali sve je to život – emotivno pripoveda Ljubica.
U selu u kojem je devedesetih godina živelo oko tri stotine stanovnika danas ih, bar po podacima poslednjeg popisa stanovništva, stalno živi manje od osamdeset. Da je i toliko bilo bi dobro, kaže nam Jovo, ali i ta brojka se gotovo svakodnevno smanjuje.
– Moglo bi nas lako izbrojati na prste. Sve stariji narod, malo-malo pa čuješ ili da je neko umro, ili da su odselili kod dece, pa se i kuće zatvaraju. Ovo selo je još osamdesetih godina imalo vodu, što i danas neka sela nemaju. Posla je bilo u Kistanjama, Šibeniku, Kninu. Imali smo školu, Dom kulture, trgovinu, gostionu gde bi se narod okupljao, igrali bi balote i okrenuli jagnje, a sada svega toga više nema. Pre rata sam radio u pošti u Šibeniku, pa se vratio ovde. Onda dođe rat pa odem u Srbiju, ali ni tamo me ništa nije vezalo. Kad sam se vratio, poljubim ovu zemlju gde sam rođen, i ništa mi više nije bilo teško raditi. Čaša vode, komad kruva, dobro je, ja sam zadovolјan. Uz Ljubicu je sve bilo lakše, malo po malo i stvorili smo dovoljno za nas, ja sam srećan – kratko će Jovo.
Skromni i zahvalni na onome što imaju
Nedaleko od ove tročlane porodice, putem koji vodi pored porušene škole, nekadašnje trgovine, gostione, neobrađenih njiva koje su nekada hranile brojna domaćinstva i zatvorenih domova u kojima više niko ne živi, deceniju kasnije uputili su se i Slavica Ćalić i Zlatko Šuša. Vratila ih je ljubav, ljubav je i njih spojila i zahvaljujući njoj Nunić je postao bogatiji za dva dečaka, danas najmlađa stanovnika u selu, Nikolu i Milana.
– Jedno vreme sam živela u Pančevu, pa u Beogradu, a onda sam se 2010. godine vratila. Neki bi rekli da je to nostalgija, a ja kažem da to nije nostalgija već isključivo ljubav prema rodnom kraju. Tu sam upoznala Zlatka, i evo već trinaest godina smo zajedno. Dve godine kasnije rodio se naš Nikola, a 2016. godine dobili smo i drugog sina, Milana. Dobro nam je, našli smo se, razumemo se i podržavamo u svemu i to je ono što je najvažnije. Da je lako, nije. Ni jedno nemamo siguran posao. Zlatko privatno radi kad ima posla, kući držimo stoku, radimo malo poljoprivrede, ja se bavim decom, njihovim školskim obavezama i kućom, ali smo skromni i zadovoljni onim što imamo. Najvažnije je da smo u svojoj kući, da imamo svoju porodicu, a sve ostalo što donese život rešavamo u hodu. Najmlađi smo u selu, nemamo nekog društva u blizini, ali ne oskudevamo u onim suštinski važnim stvarima. Trudimo se da deci obezbedimo ono što im treba, nigde i ne idemo bez njih, leti ih odvedemo na more dok zimi odlaze u školicu srpskog jezika koja se odvija u prostorijama jednog udruženja u Đevrskama. Treba biti skroman, i zahvalan na onome što imaš – iskreno će Slavica Ćalić.
Pored svega što nam priča Slavica, njen suprug Zlatko dodaje da, bez obzira na sve teškoće koje život nosi, on jedino žali što se i ranije nije vratio na svoj kućni prag. Petnaest godina izbegličkog života bilo je dovoljno da shvati šta mu je za sreću dovoljno.
– Moji roditelji su se ovde upokojili nakon mog povratka, a ja sam ostao da zasnivam svoju porodicu. Ovde sam upoznao Slavicu, dobili smo naše potomstvo, ljubav nas je spojila i ovde ostavila. Danas nije lako ni porodicu imati, a meni je porodica najveća sreća, a onda i to što živim tu gde volim, gde sam rođen. Moj deda je još 1905. godine otišao u svet, obišao i Kinu i Japan, devet godina je bio u vojsci i rođena majka ga nije prepoznala kada se vratio, bio je mornar na brodu i mogao je ostati bilo gde, ali se isto vratio ovde i tu zasnovao familiju, ostavio potomstvo. Mogao sam tako i ja, nije me ništa obavezivalo da moram doći, ali sam poslušao svoje srce i danas znam da sam napravio najbolji izbor – priča nam ponosno i emotivno Zlatko Šuša.
I njihove će Nikolu i Milana, baš kao i sada već odraslu Milenu, put jednoga dana odvesti u školu u veću sredinu, možda i fakultet u neki drugi grad, ali će i oni, baš kao i Milena, zasigurno znati više da cene život, i ono što su njihovi roditelji činili da bi ih izveli na pravi put.
Danas, dok marljivo sprema poslednje ispite na ekonomskom fakultetu, svaki vikend provodeći u Nuniću o kojem piše najlepše pesme, Milena zajedno sa svojim vršnjacima osmišljava projekte koji bi, možda, mogli da doprinesu napretku i nekoj svetlijoj budućnosti njenog sela. Više nego ikada ranije, izazov je opstati i ostati u tom kraju gde nema ni sigurnog posla ni redovnih prihoda, ni trgovine ni komšija u blizini, samo jaka volja i želja da se časno preživi na ovoj škrtoj zemlji Bukovice. A da je, uz Šuše, još više Zorica, Kotura, Marčinka, Rončevića i Stjelјa, i Nunić bi, zajedno sa prirodom, zasigurno živnuo u ove proletnje dane.
