Ljubav u doba korone

0
934
Foto: Rene Magrrit

„Eto i to je gotovo“, pomislila je u sebi Dušanka Jovanović Duška. Pomalo odsutno, gledala je u monitor lap – topa pokušavajući da se izoluje od buke u redakciji. Sjedila je za svojim stolom i opet  iščitavala mejl. Advokat ju je upravo obavjestio da je razvod okončan. Još samo da potpiše papire, ali to će se, kako je advokat rekao, obaviti čim se za to steknu uslovi, tj. čim prođe ova epidemija.

„I šta sad?“ pitala se. Imala je trideset i tri godine i dva propala braka iza sebe. Pročitala je mejl i nije joj bilo lakše. Nije joj pao teret sa leđa. Jednostavno sve se nekako utopilo u neki opšti osjećaj indiferentnosti. Razvod je samo bio logički svršetak ove avanture zvane brak. Razveli su se sada, ali su se odvojili mnogo ranije. Ljubavni plamen je buktao, pretvarajući se postepeno u ugodnu vatricu i na kraju u običnu žeravicu. A onda se i ona ugasila i postalo je hladno, vrlo hladno. Ko je bio kriv? On? Ona? Oboje? Niko? Ima li smisla uopšte o tome sada razmišljati? Četiri godine veze, od toga tri u braku. Mada, pitala se, da li se ova posljednja godina uopšte računa u bračni staž? Razišli su se prije nekih šest mjeseci, a emocionalno još i ranije. Četiri godine su otišle u vjetar, tek tako. Puf! A prvi brak? Svega dvije godine. Ostale veze i vezice neće ni računati. A sad? Sad treba ponovo stati na svoje noge. Ali kako? Osjećala se emotivno praznom. Buka iz redakcije joj je opet nadjačavala misli. Duboko je uzdahnula i vratila se poslu.

Na ulazu u redakciju, pojavio se Željko Petković sa nekoliko kesa u ruci. Išao je od stola do stola isporučujući narudžbe za hranu. Imao je dvadeset i tri godine i bio je na četvrtoj  godini studija novinarstva. Praksu u ovoj redakciji obavljao je već dvije godine. Pokušavao je, koliko je mogao, da od drugih, starijih novinara „krade zanat“, ali mu je to rijetko kad uspijevalo. Najčešći terenski zadaci koje je dobijao, sastojali su se od odlaska u obližnje pekare i ćevabdžinice po hranu za kolege iz redakcije. Međutim, to ga nije obeshrabrivalo. Znao je da je takav poredak stvari. Sutra, kada bude postao punopravni član neke redakcije, neko mlađi po godinama ili statusu, njemu će da donosi doručak. Ili se tako, možda samo zavaravao da bi bio u stanju da sve nekako pregura.

Da Vas podsetimo:  Šta kad ti dete kaže „K“? Zabrinjavajuće istraživanje o govoru mladih u Srbiji

Ipak, nije sve tako crno. Svaka bašta zna da iznjedri cvijet koji zasjeni sve ostale. Zbog tog cvijeta cijela bašta jače zamiriše. Upravo u ovoj „bašti“, Željko je imao svoj omiljeni cvijet i koristio je svaku priliku da makar baci pogled na njega.

-Jedan prazan burek. – rekao je Željko spuštajućo zamotuljak na Duškin sto.

-E, baš si srce. – odgovorila je.

-Radiš li na nečemu zanimljivom? – upitao je Željko.

-Da bar. Korona je jedina priča ovih dana. Radim neku statistiku o kretanju broja oboljelih kod nas i u svijetu.

-Mogu li nekako da pomognem?

-Jao, jel’ hoćeš? Super. Ovde su podaci iz Kine…

U četiri ruke, zadatak je bio mnogo lakši. I mnogo brže je završen. Duška je poslala mejl uredniku.

-Kako je samo dosadno. – protezala se Duška, -Nikada nisam voljela ovu statistiku.

-Sve ide u rok službe. – odgovorio je Željko.

Posmatrao je njenu kestenjastu kosu koja mu je plesala pred očima. I ta dva crna oka koja su uvijek isticala njen blagi karakter. Iz dana u dan sviđala mu se sve više. Nikada nije dobio priliku da radi s njom. Do sada.

-Pošto smo uspješno završili zadatak, mogli bi da popijemo kafu. – rekao je Željko.

-Mislim da kafe kuhinja ne radi. – rekla je Duška.

-Da, znam. Ali ima jedan divni lokal tu blizu. Prave odličnu kafu za ponijeti. Mogli bi da svratimo.

-Možda drugi put. Sada je vrijeme da se ide kući.

-Jednu na brzinu…

-Dečko, dan je bio dug i naporan i zaista mi je potrebno da sad odem kući.

Stavila je još neke stvari u svoju tašnu i okačila je o rame. „Sad il’ nikad!“, pomislio je u sebi Željko. Ovo je ključni, prelomni trenutak.

Da Vas podsetimo:  Najstarija pronađena crkva na svetu u Banatu

-Od kada sam došao u redakciju, prije dvije godine, nisam dobio mnogo prilike da naučim o novinarstvu. U stvari, jedino što sam izučio je gdje u gradu mogu da pronađem dobru klopu. Naučio sam čime se ko dopinguje. Nisam ovde stekao prijatelja, a mislim da mi mnogi ni ime ne znaju.

-Dečko, a zašto ti to meni pričaš?

-Željko. Ime mi je Željko. Zašto tebi govorim? Od prvog dana ovde, susreo sam se sa nekim… distanciranjem. Prvo sam mislio da je ovde takav običaj, ali svi ostali su se slagali odlično. „Možda do mene?“, pomislio sam. A onda sam prestao da razmišljam o tome. Ogrnuo sam tu hladnoću i skupio se u nju kao u čauru. Ali od prvog dana ti si bila tu. Viđao sam te kako se elegantno izdvajaš iz ovog sivila. Nastavio sam da dolazim samo zbog tebe. Ali, ti si udata. Toliki je jaz među nama, a opet, nešto me je privlačilo tebi. A danas sam konačno sjedio pored tebe. Radili smo zajedno, a odnosila si se prema meni kao prema ravnopravnom. Osjećao sam se opet kao čovjek.

Duška je duboko uzdahnula. Ponovo je sjela na stolicu i spustila tašnu na sto. Željko je očima upijao svaki njen pokret. Gledao je kako prekršta duge noge presvučene crnilom najlonki.

-A šta hoćeš ti od mene? – upitala je Duška.

-Ne znam. Ništa. I sve. Odavno se nalazim negdje između sna i jave.

-Koliko ti je godina uopšte?

-Dvadest i tri.

-Bože! – uzdahnula je Duška, -A meni je trideset i tri. Zar ne vidiš razliku u godinama? Zar ne treba da juriš za curicama svog godišta?

-Oči i srce vuku na svoju stranu. Protiv toga nema lijeka. – rekao je Željko.

-Godine, možda i nisu najveća prepreka. – rekla je Duška.

-Znam, udata si. Znam sve to i opet gledam u tvom pravcu. Možda zaista ne bih trebao, ali…

-Sam si rekao da se ne poznajemo. Ne bih trebala da ti pričam o svom životu.

-A zašto da ne? Ja sam tebi otvorio dušu. Bio sam iskren.

Da Vas podsetimo:  Miraz u Srbiji potreba ili običaj!?

-Toliko stvari o meni ne znaš. Toliko je razloga protiv…

-Reci mi da znam. „Ali gazi nježno, jer gaziš po mojim snovima“

-Iskustvo. To je ono što stoji između tebe i mene. – rekla je Duška, -Ne toliko manjak tvog iskustva, koliko višak mog. Ti na svijet gledaš još uvijek sa dozom idealizma, a toga više nema. Ja na svijet gledam iz ličnog ugla. Sve vagam, sve odmjeravam. Pokušavam da procijenim kakve će sve to posljedice imati na mene. Ti živiš za avanturu, ja očajnički tražim sigurnost. Ono što ti tek treba da doživiš, ja sam već preživjela. Ne bi bilo fer da ti oduzmem to dragocijeno iskustvo.

-Ali, Duška…

-Nema ali. Mene je teško voljeti. Ili nije. Možda sam ja ta koja ne zna da voli. Iza sebe imam dva propala braka i kofer pun emocionalnog tereta. Nisam ja za tebe.

-Dva braka? – upitao je Željko

-Da, dva. Od jutros sam rastavljena po drugi put.

-To ništa ne mijenja.

-To ništa ne mijenja jer nema šta da promijeni. Prosto, mi smo dva svijeta.

Na trenutak, dva, nisu govorili ništa. Tiho, Duška je ustala i iz torbe izvadila masku. Pokrivši usta, okačila je tašnu o rame.

-Duška… Znam da mi manjka životnog iskustva, ali od tebe ne tražim mnogo, samo da mi dopustiš da neko iskustvo doživim sa tobom, kraj tebe. Ne kažem da ću se snaći u svakoj situaciji, ali ću biti uvijek podrška. Dopusti mi da ti pomognem da poneseš te tvoje kofere pune emocionalnog tereta. U dvoje je lakše.

Opet je prošao trenutak u ćutanju. Duška je gledala čas u pod, čas u prozore. Vidik joj se prelamao kroz suze u uglovima očiju. Šta sad? Kako sad? Može li se? Mora li se? Imala je osjećaj da su sva vrata i svi prozori svih prilika istovremeno i otvoreni i zatvoreni.

Iz svoje torbe izvadila je još jednu masku i pružila je Željku.

-Jedna kafa. – rekla je.

Goran Došen
Izvor: konkretno.co.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime