LOKALNI MEDIJI: HEROJI IZ NAŠEG KRAJA

0
132

Kako nezavisni lokalni mediji, izloženi raznim pretnjama i finansijskom iznurivanju, vode i svoje i naše bitke koje šira javnost, uglavnom, ne vidi ili za njihov ogroman doprinos slobodnom novinarstvu jednostavno – ne zna

Foto: Pixabay / Alexas_Fotos

U svim silnim svetskim izveštajima o slobodi izražavanja ostaju i dalje nevidljivi lokalni mediji, za koje se može slobodno reći da su pravi fotorobotski primeri kako se sloboda izveštavanja u Srbiji doslovno – davi. Država se u prethodnih mesec, dva, pronašla u raznoraznim međunarodnim ekspertizama po pitanju slobode medija, stoga joj nigde nije izmaklo da bude počašćena ozbiljnom kritikom.

Izveštaji Saveta Evrope, preko Reportera bez granica, Fridom hausa i Amnesti internešnela, pa sve do Zaštitnika građana u Srbiji – koji, maltene, „priznaje“ u svom godišnjem „raportu“ da nema pomaka u oblasti slobode govora i izražavanja – pokazali su once again da SNSrbija lebdi u medijskom mraku, poput ukletog svemirskog broda koji pluta kroz tamni kosmos. I u kojem se nalaze kojekakva mutirana stvorenja, koja još nisu ugledala prve znake ljudske civilizacije.

Često se vodi polemika koja je razlika između beogradskih i lokalnih medija, te da li se iz kruga dvojke može osmotriti medijska tama u celoj Srbiji.

Možda se, recimo, zato Nikola Lazić, glavni i odgovorni urednik Bujanovačkih, pita „da li se neko u Beogradu od kolega zabrinuo što je RTV Bujanovac – inače u vlasništvu Zorana Veličkovića zvanog Zuja, miljenika svih vlasti u prethodnih 20 godina – na medijskim konkursima ove godine dobila gotovo pet miliona dinara?“.

Foto: Fejsbuk/Nikola Lazić

„Radi se o mediju koji i nije medij, ali je zato u resornom ministarstvu i drugim državnim nadleštvima proglašen za medij od nacionalnog interesa, koji brani srpstvo u Bujanovcu. I tako već godinama. Beograd je, ne samo u novinarstvu, posebna priča. Mnogo je udobnije boriti se za nezavisno informisanje iz pozicije dobro plaćenog urednika nekog prestoničkog medija, koji uz to ima i lepe „tezge“. Na lokalu živite sa junacima svojih priča, srećete ih u kafani, u šetnji, svi se u lokalu poznaju. Uz to, u Srbiji svako misli da može da bude novinar. Međutim, lokal ima i prednost što baš i ne može svako da vam prodaje silu upravo iz razloga što se ovde svi znamo“, priča nam Lazić.

Lazić: Pioniri

On dodaje da novinari Bujanovačkih „nemaju strah od lokalnih kabadahija, najpre jer ne zavise od njih“.

„U malim sredinama važi pravilo da batina ima dva kraja, ovde se dobro znamo, a kad ovo kažem ne mislim na to da će Bujanovačke zloupotrebiti svoj položaj pa objaviti neistinu. Da ne zvuči neskromno, pre Bujanovačkih ovde nije postojao ozbiljan medij, tako da je naša uloga pionirska. Ovde se podrazumevalo da lokalni moćnik pozove urednika državnog medija i kaže mu šta da objavi, tako da su se svi oni, mislim i na kolege i na moćnike, veoma iznenadili kad su videli da sa nama ne može tako. Naravno, usledila su pitanja ’ko vas plaća’, tako da ni danas, šest godina otkako postojimo, mnogi ne mogu da shvate da mi samo radimo svoj posao“, kaže Lazić.

Bjeletić: Kredibilitet

Gordana Bjeletić, glavna i odgovorna urednica Južnih vesti, saglasna je da nema straha od lokalnih šerifa.

Gordana Bjeletić / Foto: N1

„Bilo je ranije uobičajeno da neki lokalni funkcioner pokušava da spreči objavljivanje teksta, ili na objavljene informacije reaguje tako što pozove novinara i preti ili vređa. Sada toga gotovo da nema. Najčešće izbegavaju da uopšte odgovore na pitanja. Za profesionalno novinarstvo – to je veliki problem, kada ne možete da imate sve strane, ali smo se već navikli da tako radimo i pravimo kredibilne priče, da uz svu moguću proveru činjenica i svaki pokušaj da dođemo do njihovih komentara, ako ih i nema, ipak ne uskraćujemo javnosti informacije samo zato što oni nisu želeli da o nekim problemima govore“, izričita je Bjeletić, te dodaje da „ima utisak da se oni ne boje ogorčene javnosti, već da reaguju ako nakon objavljenog teksta imaju problem u stranci“.

„Mnogi nam prenose da se upravo to čuje na različitim sastancima u upravama, javnim preduzećima, u SNS – samo da ne saznaju novinari Južnih vesti“, kaže naša sagovornica.

Da Vas podsetimo:  Rezultati medijskog konkursa: Novac miljenicima vlasti i tabloidima, polovina odabranih nije iz Pančeva

Bodrožić: Ostrva

S druge strane, Željko Bodrožić, glavni i odgovorni urednik Kikindskih, kaže da su „po Vojvodini gradovi spali na jedne novine, i to po pravilu naklonjene vlastima, dok caruju naprednjačke televizije i skaradni portali, koji su preplavili internet“.

„Kikinda je ostala jedini grad sa dva lokalna nedeljnika. Mi, naime, imamo našu pokvarenu repliku, Nove kikindske novine, koje su mešavina Politike, Večernjih novosti i, ponajviše, otkako ih naprednjaci u potpunosti kontrolišu, Informera“, kaže on, te dodaje da su „ostala galska ostrva u gradovima, uglavnom portali nastali iz redakcija nekadašnjih slobodnih novina i radija“.

„Oni brane profesiju i otvaraju oči onima do kojih dopiru, ali ne mogu da pariraju mreži režimskih glasila, finansijski obilato dotiranih iz javnih budžeta“, jasan je Bodrožić.

Stojanović: Upozorenja

Ljiljana Stojanović, glavna i odgovorna urednica JUGpressa, kaže da joj je „nedavno dugogodišnja poznanica rekla da je upozorena kako nije baš dobro po nju da mi se javlja na ulici jer to neko može da vidi i prenese dalje“.

„Nas dve se znamo najmanje dvadeset godina i sarađivale smo profesionalno. Naravno, ona to nije poslušala, ali je upozorenje bilo šok i za nju i za mene. JUGpress nema nikakvu mogućnost da zaradi neki novac od ugovora i ekonomskih aranžmana jer je to strogo zabranjeno, takođe su nam preneli ljudi iz Leskovca“, ističe naša sagovornica. Ona kaže da „njima niko ne sme da iznajmi salu za događaj jer ljudima prete inspekcijom“.

„Strogo paze ko nam se javlja na događajima koje pratimo od ljudi zaposlenih u javnoj upravi i da li, možda, prijateljski ćaska. Kontroliše se, takođe, ko nam lajkuje objave na društvenim mrežama, a gradonačelnik je svojoj odborničkoj grupi pre dve godine, u vreme protesta, pokazivao moju fotografiju“, ističe Stojanović.

Marković: Neposlušni

Stojan Marković, glavni i odgovorni urednik Čačanskih, smatra da su „dodatni problem za novinare i redakcije u lokalnim sredinama pritisci i napadi koji su manje vidljivi u javnosti“.

„Biti novinar i baviti se koliko možete istraživačkim novinarstvom i osetljivim temama u lokalnim sredinama nije nimalo jednostavno i bezopasno, jer se svi poznajemo, poznato je gde stanujete, gde vam dete ide u školu. Evo primera praktične dileme novinara u lokalnoj sredini: da objavi svoja saznanja o aferi u lokalnoj bolnici sa predznanjem da on ili neko iz njegove porodice koliko sutra tamo treba da se leči”, objašnjava Marković, te dodaje da „lokalna vlast u Čačku medije deli na ‘naše’ i ‘neposlušne’”.

„‘Naši’ imaju pristup informacijama, a ‘neposlušni’ kako se snađemo. A, snalazimo se.” 

Stojan Marković / Foto: N1

Pretnje i pritisci

Novinarski esnaf vremenom, poput krda, stekao je kolektivni imunitet na svakojake napade i pritiske, te se može reći da u pojedinim momentima novinar više ne može ni da prepozna da li mu se nešto desilo. Na pitanje na kakve sve oblike napada su Čačanske nailazile, Stojan Marković odgovara da oni imaju dugu tradiciju borbe za opstanak i dugačak spisak napada koje su istrpeli.

„Bogami i poveliko iskustvo sa sudskih ročišta. Pretili su nam politički i slični lokalni moćnici, finansijski nas iscrpljivali, podnosili tužbe protiv nas, slali poruke oglašivačima da nas izbegavaju i sve tako od socijalista iz doba Slobodana Miloševića, preko Velimira Ilića i njegovih 20 godina upravljanja Čačkom do današnjih dana naprednjačke vlasti. A mi smo sve vreme terali po svom, da se ne obrukamo i ne razočaramo jedine do kojih nam je stalo i čije mišljenje i ocenu onoga što radimo uvažavamo. Do naših čitalaca i slušalaca”, podseća Marković.

Sa druge strane, Lazić konstatuje „da su u jednom momentu 2019. firme povezane sa vladajućim strankama povukle reklame“, međutim, dodaje da nije bilo nikakvih fizičkih napada.

„Ne bih da zvučim pretenciozno, ali na površini nas održava to što našu Fejsbuk stranicu svakog dana vidi bar 30.000 ljudi, što se građani za svoje probleme obraćaju nama umesto nadležnim institucijama i to što su kapacitet Bujanovačkih prepoznali naši dugogodišnji inostrani partneri koji se bave medijima”, rekao je Lazić.

JUGpress je pre nešto više od mesec dana obeležio 15 godina postojanja, te Stojanović kaže da je taj medij prošao svašta za to vreme.

Da Vas podsetimo:  „Misterija“ uređivačke politike tzv. nezavisnih medija – da se „Vlasi ne dosete“

„Pretnje, otvorene i prikrivene; više puta hakovan sajt; odbijanje da nam se daju informacije; nepozivanje na događaje; naredba ljudima iz javnog sektora da ne smeju da nam daju izjave; pritisci i maltretiranja članova porodica; ako su zaposleni u javnom sektoru, finansijsko iscrpljivanje. Crtanje mete na čelo spinovanjem da ste neprijatelj i da ’radite za Šiptare’, jer JUGpress prati na dnevnom nivou, od svog osnivanja, događaje u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, i na Kosovu, i objavljuje tekstove na albanskom, ali i na bugarskom i romskom jeziku“, podseća naša sagovornica.

Negativni epiteti

Željko Bodrožić, pak, objašnjava da je njegova redakcija od prvog dana svrstavana u grupaciju stranih plaćenika i domaćih izdajnika, jer su devedesetih bili protiv rata i mržnje, a to znači protiv nacoša svih boja.

„S godinama su nam lepljeni i drugi negativni epiteti, a mene kao urednika su sa posebnom slašću i zluradošću vređali, ponižavali i kriminalizovali. Naša redakcija je pre deset godina imala šestoro stalno zaposlenih i brojne honorarne saradnike, a danas je spala na nas nekoliko koji smo svake nedelje uključeni u rad, bez stalnog zaposlenja, ali skoro svi bivši urednici, novinari i saradnici pomažu kad zatreba, i to me čini ponosnim i daje razlog i snagu da nastavim. Novinarstvo podrazumeva i tenziju i nelagodu i neprijatne scene, uz sve lepo što nosi za onog ko voli svoj posao, ali mi smo imali periode kada su napadi, pritisci, pretnje i razne gadosti bili svakodnevica“, jasan je Bodrožić.

On kaže da danas „ne tuku, niti osuđuju u nameštenim procesima, već da novinare lome finansijski i ljudski“.

„Nemamo pristup konkursima, ne možemo da dobijemo oglase od grada i javnih preduzeća, teraju nam i straše privatne oglašivače, šalju nam poreske i druge inspekcije, a istovremeno u svojim medijima nas brutalno i bezobzirno blate i proganjaju. Ali, još nas nisu slomili, a mislim da i neće“, izričit je Bodrožić.

Proces diskreditacije

Južne vesti su neretko takođe pod orkestriranim udarcima čitave propagandne mašinerije i predstavnika vlasti, stoga Bjeletić kaže da su često izmešteni zbog toga, ali i da su svesni da rade posao koji nema mira.

„Ko je tražio da u miru dočeka penzionerske dane bez prevelikih uzbuđenja, otišao je daleko od novinarskog posla. Posao nam je da otkrivamo ono što bi prevaranti da sakriju, da se suprotstavljamo lažima i nepravdama kojima je izložen bilo koji građanin, da govorimo i ono što ljudi ne žele da čuju ako je to tačno, da uvek budemo spremni da istinu isteramo do kraja. Nekada taj kraj preuzimali su pravosudni organi i kriminalci su završavali u procesima. Sada toga nema, sada morate da budete spremni da će vas uzeti u proces diskreditacije i učiniti sve da vas spreče da dalje radite, ili ubeđivati ljude da vam ne veruju“, jasna je naša sagovornica.

Reciklaža mraka

Često su prošla vremena paralela za poređenje sa trenutnim stanjem u kojem se naše društvo nalazi, pa tako i mediji. Stojanović ističe da JUGPress ni ranije nije bio omiljen kod vlastodržaca.

Ljiljana Stojanović / Snimak ekrana, N1

JUGpress nije baš bio miljenik ni prethodne lokalne vlasti zbog svog profesionalnog izveštavanja i rada isključivo u interesu javnosti. Međutim, odnos prema medijima je ipak bio značajno drugačiji. Niko nije smatrao da ste neprijatelj zato što pitate jer, zapravo, posao novinara i jeste da pita“, jasna je.

Marković, pak, smatra da se u poslednja dva veka istorija društvenog i političkog javnog života u Srbiji vrti u krug.

„Samo se menjaju imena učesnika u toj vrtešci i ambijent u kome smo malo monarhija, a malo republika, malo kapitalizam, a malo socijalizam. Bio višepartijski sistem, pa jednopartijski, pa opet višepartijski, a sad kao da opet imamo jednu partiju na vlasti. Sve vreme se ponašamo kao loši đaci koji nikako da nauče lekcije iz istorije, a kažu da je istorija učiteljica života. Tako i nekadašnji ministar informisanja, a sada broj 1 u Srbiji, ništa nije naučio o medijima i novinarstvu, nikakvu pouku nije izvukao, iako ima i ličnog iskustva i porodičnog bekgraunda kada su mediji u pitanju. I onda, kao mlad ministar, i sada, kao iskusan političar, jednako bi da trenira strogoću nad medijima i novinarima”, kaže Marković.

Da Vas podsetimo:  Napadi na novinare: Jedan slučaj rešen, 14 prijava odbačeno

Regresija i represija

Međutim, Bodrožić ističe da je tehnološki razvoj promenio skoro sve.

„Sa jedne strane je tehnološki razvoj promenio skoro sve, a kod nas je regresija medijskih sloboda i represija Vučićevog režima dodatno promenila paradigmu, a uz to i satrla nezavisnu scenu. Polako poslednjih godina stanje sve više sliči na ružne devedesete, uz novitete u pogledu propagande i kontrole koje je nametnula Vučićeva ekipa manipulanata, prevaranata i siledžija”, kaže naš sagovornik.

Ipak, Lazić napominje da ne vidi prevelike razlike.

„Možda će mi brojne kolege zameriti, ali na osnovu 20 godina u novinarstvu, od toga 15 u nedeljniku Vranjske, bez sumnje najboljem lokalnom mediju ikada u Srbiji, razlike nisu prevelike. Pritisaka na medije oduvek je bilo, moćnici su oduvek želeli da utiču na medije, ali sam uveren da od medija zavisi kako će se postaviti. Uostalom, imate svetle primere u srpskom novinarstvu gde vidimo da brojni mediji ne podležu pritiscima. Ovde, da ne bude zabune, pričam o lokalnim medijima. U prirodi vlasti je da utiče na medije, i to je svojstveno svakoj, pa me tako ne čudi trenutna medijska slika u Srbiji. Na vlasti je da pritiska, a na nama da odolevamo i ostanemo svoji, to je valjda i suština dobrog novinarstva”, zaključuje on.

Udar milenijuma

JUGPress je jedna od žrtava SLAPP tužbe kompanije Millennium team zbog prenetog izveštaja sa pres konferencija Narodne stranke. Stoga se postavlja pitanje da li je ovo novi oblik zastrašivanja i davljenja medijske slobode, pogotovo za medije na lokalu?

„Ako se tuži jedan medij, naročito lokalni, koji je već označen kao nepodoban i nije pod kontrolom vlasti, to je poruka i onima drugima, manje ili više spremnim da izveštavaju i o drugoj strani, kolebljivima, šta može da im se desi. Takođe, vrlo je očigledna namera da se finansijski iscrpi i ugasi Regionalna informativna agencija JUGpress jer visoki odštetni zahtevi iziskuju i visoke takse za odgovor, tu su troškovi advokata, kao i troškovi putovanja u Beograd na ročišta. Sve su to za jedan medij civilnog društva, kakav je JUGpress, koji se finansira isključivo od projekata, ogromni troškovi. Svakako treba pomenuti da na konkursima Ministarstva kulture ove godine nije podržan nijedan naš projekat, uz vrlo čudna obrazloženja, a isto se dešava i na lokalnim konkursima. Mi, ipak, verujemo da ćemo preživeti zahvaljujući ljudima dobre volje koji žele da nam pomognu i besplatnoj pravnoj pomoći koju nam obezbeđuje naše udruženje Lokal pres“, kaže Ljiljana Stojanović.

Plagiranje medija

Nije ovo, nažalost, samo era plagiranih doktorata. Ova vlast plagira i medije. I kao što se desila replika Kikindskih, pre nekoliko meseci po internetskim hodnicima je počeo da se mota novopečeni fejk portal pod istim nazivom kao Južne vesti, koji pokušava da izmanipuliše javnost i čitaoce, te da ih zavede i time ugrozi kredibilitet originalnog portala.

„Redakcija Južnih vesti je tako uređen sistem da je sve podređeno ljudima. Ljudima koji čine redakciju i onima za koje radimo, građanima. Ova nezamislivo užasna situacija sa lažnim portalom, gde je potpuno jasno da nemate nikakve mehanizme prava i pravde koji mogu da vas zaštite od nasilnika i onih koji lažu i napadaju, pokazala je da su ti ’naši’ ljudi ono na šta možemo da se oslonimo, a u vremenu u kome živimo to je mnogo više nego što, nažalost, mnogi drugi imaju. Nisu neuobičajene različite kampanje protiv brojnih ljudi koji se usude da se suprotstave nepravdi i korupciji na različitim nivoima, pa umesto heroja nacije postaju žrtve tabloida, to jest medija SNS. Bojim se da mnogi od njih dobiju još manje. Da se primene aktuelni zakoni, taj lažni sajt ne bi postojao više ni dan. Ali, živimo u zemlji gde se zakoni primenjuju samo ako to odgovara upravo SNS, i mi jednostavno moramo da budemo prezadovoljni onim što smo u ovoj naopakoj situaciji dobili – to je velika podrška šire zajednice, ne samo profesionalne, nego ono što je za nas najvažnije, zajednice u kojoj živimo i koja se informiše preko Južnih vesti“, kaže Gordana Bjeletić.

Izvor: Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime