Lov na „krupne zverke“

Po onome što priča ministar policije Nebojša Stefanović, uskoro će javnost imati priliku da gleda „krupne zverke“ iza rešetaka. Na koje je „krupne zverke“ ministar mislio, ostaje nam vidimo u vremenu koje sledi. Naravno, narod bi se sigurno obradovao kada bi veliki kriminalci bili uklonjeni, ne samo sa srpskih ulica, nego i iz političkog života zemlje.

Ono što u ovom slučaju deluje neprihvatljivo, jeste žargon koji ministar koristi u obraćanju medijima. Sintagma „krupne zverke“ mogla bi da prođe u nekoj pijačnoj ili kafanskoj priči, ali ako se ona upotrebljava unutar visokih političkih krugova i unutar izvršne vlasti u Srbiji, tada bi to trebalo da nas ozbiljno zabrine. Prezumpcija nevinosti morala bi da leži u osnovi svakog ozbiljnog pravnog i društvenopolitičkog sistema, jer onaj ko bude uhapšen, može uistinu da bude „krupna zver“, ali, isto tako, može da bude i žrtveni jarac.

Sama najava novih hapšenja od strane ministra policije nedopustiva je u civilizovanom svetu, jer se na taj način tim anticipiranim (unapred) hapšenjima daje jedna težina, koja realno može ali i ne mora da postoji. „Krupna zverka“ u krimi-vokabularu ukazuje na one ljude koji vladaju podzemljem ili delom podzemlja u određenom delu zemlje. To jeste, „krupna zverka“ se nalazi na čelu nekog „klana“, a „klan“ je „porodica“, „grupa“ ili ukupno članstvo određene kriminalne organizacije. Na primer, najpoznatiji kriminalni klanovi u Srbiji su Surčinski i Zemunski, ali nećemo sada ulaziti u razmatranja ko se nalazi na njihovom čelu – i ko su tamošnje „krupne zverke“. Ove dve kriminalne organizacije pominjemo samo primera radi, jer je jasno da takve, uslovno rečeno, jake kriminalne grupe nemaju nekog posebnog uticaja na sudbinu Srbije. Otuda, rekli bismo, mnogo su opasniji oni „klanovi“ i one „krupne zverke“ koje donose ključne (strateške) odluke u sferi politike, ekonomije države i njenih finansija.

Naravno, oni čitaoci koji imaju dobro pamćenje ili oni koji prelistaju internet arhivu, savršeno dobro znaju da iza ovakvih gromoglasnih najava hapšenja „krupnih kriminalaca (zverki)“ , uglavnom, na kraju, ništa ne bude. A zašto je to tako? Pa zato što su političari (posebno oni visokorangirani u vlasti) svesni da mogu da lažu i obećavaju narodu sve i svašta, pa tako i ova „najnovija hapšenja“. Naime, treba razdrmati nekako narod i dati mu novu nadu. I takav stari, izanđali marketinški trik, začudo, uvek i iznova, nailazi na pozitivnu reakciju javnog mnjenja. Ponekad iza ovakvih „političkih“ najava zaista dođe do hapšenja nekih privrednika ili nekih „isluženih“ političara, koji su se nečim zamerili svome šefu, ali, kao po pravilu, oni u sudskom procesu kasnije bivaju oslobođeni krivice.

Navedimo ovde primer Gorana Kneževića, nekada visokog funkcionera Demokratske stranke, koji je uhapšen 2008. godine po „nalogu“ Borisa Tadića. Naime, na sednici Glavnog odbora DS-a Tadić je najavio „hapšenje korumpiranih članova stranke“. Takva „ozbiljna najava“ predsednika države okončala je svoju „misiju“ na jednom čoveku. Ovde više nije od značaja da li je taj pojedinac (Goran Knežević) uistinu počinio krivično delo ili nije, jer je on oslobođen krivice tek četiri godine kasnije, i to u vreme kada se nalazio na mestu ministra u vladi Ivice Dačića. Prilično je u zaborav pala i ona SPS afera pod nazivom „Kofer“, kao i brojne druge afere i hapšenja raznih vrsta mafija, od one akademske, do carinske, policijske i bogzna koje još ne.

U svim ovim „hapšenjima“ jedna je stvar zajednička. Pojedinci ili grupa najpre se uhapse, a onda se razvlači sa suđenjem nekoliko godina dok se stvar ne zaboravi. Iza brave završava samo „sitno zverinje“ – i to samo oni iza kojeg ne stoj nijedna „krupna zverka“. Korupcija je u Srbiji do dna prožela svaku vlast, a da je to tako i da se u tom smislu u državi ništa ne menja na bolje, jasno govori i pomenuta najava ministra policije. U stvari, da bi se krenulo sa mrtve tačke i stupilo u ozbiljnu (istinsku) borbu protiv kriminala i korupcije, bilo bi neophodno da oni koji u ime države vode akcije „hapšenja“ najpre sami sebe uhapse i primerno kazne. Gotovo da nema nijednog čoveka u srpskoj vlasti (počev od onih najviših) koji nije zaogrnut nekakvom aferom. Da li su to afere „Kasa“, „Sef“, „Kofer“, „Doktorati“ i slično, nije od primarnog značaja, jer se ovde nameće pitanje, može li ovakva država, koja je sasvim uronjena u more korupcije, uopšte da preživi?

Ako svemu gore rečenom dodamo i aferu „Mišković“, njegov „trilateralni hotel“ u koji premijer dolazi (svojevoljno ili ne, svejedno), kao i „savetničku“ ulogu Miroslava Miškovića po ekonomskim pitanjima države, tada dobijamo jednu kataklizmičnu sliku srpske budućnosti. Put u Evropsku uniju nije nikakav put u bolje sutra, jer se tamo nalaze oni koji svojski podržavaju korupciju, ne samo u Srbiji, nego i u svojim siromašnim članicama. Razvijenim zemljama Evrope ne odgovara da u svom okruženju imaju pravno uređene zemlje. Kad bi to tako bilo, tada se kapital ne bi konstantno odlivao prema bogatima, a to, naravno, bogatima nikako ne bi odgovaralo. Zato je lovljenje „krupnih zverki“ samo fasada iza koje se kriju oni bezdušnici, koji su shvatili i navikli da se od laganja i prevara u Srbiji može lagodno živeti.

Za www.koreni.rs

T. Rajić