Lov na velikane

„Vlada Srbije raspisuje konkurs za Srbina/Srpkinju, koja/koji se izvan Srbije raščula/raščuo u bilo kojoj oblasti, u nauci, sportu, ugostiteljstvu etc., a radi podizanja spomenika u centru Beograda, i u rodnom mestu velikana/velikanke ako to nije Beograd. U obzir za spomenik dolaze i svi Srbi rođeni, poput našeg Tesle, izvan Matice, jer su naša kost (biste već imaju svi rimski imperatori koji su nas počastvovali i zadužili rodivši se baš na našoj nedeljivoj teritoriji). Pravo na spomenik u centru prestonice ima svako kome je barem jedna prababa ili jedan pradeda čisto srpskog porekla. Svakome naučnom i rodoljubnom istraživaču čiji predlog uđe u uži izbor pripada jednokratna nagrada u visini nacionalne penzije, a troškove izgradnje spomenika, materijal i ruke, pokriće Vlada Srbije. Konkurs je otvoren dok Beograd ne dobije stotinu novih spomenika, nakon čega će nastupiti tromesečni moratorijum. Svi novopodignuti spomenici biće i digitalizovani pod visokim pokroviteljstvom i nadzorom predsednice Vlade.“

Iz Tesle Nikole izvukli smo sve što se moglo, nazvali smo zračnu luku njegovim bežičnim imenom, imamo Muzej Nikole Tesle, spomenik na Bulevaru nije nam dovoljan pa smo napravili Teslu i u manjem formatu, za svačiji takoreći džep, na aerodromu smo razapeli džinovski transparent „Dobrodošli u zemlju Nikole Tesle“, iako ovo ni po čemu ne može biti i nije bila zemlja Nikole Tesle. Pomama za velikanima nije naš izum, niti je naša specijalnost, ali smo na najboljem putu da prestignemo makedonsku i hrvatsku braću.

Ispred Kinoteke je svečano otkriven spomenik Karlu Maldenu, američkom glumcu našeg porekla, a koji je dobio Oskara, iako se tamo znalo da mu je Srbija stalno bila u srcu, kao što je i sam laureat stalno u srcu Dana Tane, gostioničara kalifornijskoga, koji je i isposlovao sve oko spomenika svome jaranu i stalnom gostu.

Ne bi me zaprepastilo da je kafedžija došao sa benderovskom ponudom „Benzin vash, idei nashi!“, ali isuviše nas ovaj zvezdaš – koji će i sam dobiti spomenik kad bude Nacionalni stadion dovrhunjen i kad bude svečano bio pušten u svečani međunarodni sportski pogon – dobro poznaje da bi vrhuški Srbije ponudio puku ideju, nego je odvojio lepo parče krčmarskog pazara, da sam plati i bronzu i ruke, a Beograd samo da da plac, gde drugde nego ispred Kinoteke, jer je reč o najuspešnijem našem glumcu od Postanja! Pretpostavljam da su se naši nećkali kad je ktitor rekao da to on časti: „Ta hajte molim vas, trebalo bi da mi Vama platimo što ste došli na tako plemenitu ideju, naš rođeni glumački genije promakao nam je i nismo mu se odužili za sve što je u naše ime, i nas pre svega predstavljajući, dao Holivudu i čovečanstvu.“

Ili mi je promakla javna rasprava o spomeniku na tako istaknutom mestu, ili rasprave nije bilo, i nije je ni moglo biti. Veleuprava Kinoteke me je, moram reći, iznenadila što je podlegla poletu birtaša i političke vrhuške, jer je potonja vazda gladna slave odakle god slava poticala, samo da se slavnom događaju ili slavnoj ličnosti može ikako prišiti voljeni pridev – sprski!

Ne mislim da je pokojni Sekulović bio rđav glumac, dapače, ali ne mislim ni da je bio najbolji među hiljadu naših glumaca koje sam video na delu, u bioskopu ili u pozorištu. – Ali nije ni morao biti najbolji – dobio je najveću nagradu koja se u sedmoj umetnosti može dobiti! Da, ali pavši ničice pred Oskarom, Kinoteka je ako se tako može reći skočila sebi u usta, jer je decenijama baš ona čuvala i prikazivala umetnički film, i evropski, i domaći, i ruski, i neamerički, i američki, a sada se priklonila, ne znam da li pokorno ili radosno, potrebama političke elite koja vija Srbe po grobljima i po istoriji da ih iskoristi u svoje prozirne, tugaljive reklamne svrhe.

Kad umreš, gotov si! To odavno mislim, a tiče se sada i pomenutog Sekulovića koji možda nije želeo da u bronzi dreždi pred Kinotekom, ali možda ni patrijarh Pavle nije čeznuo da dežura pred „Lastom“, iščezlom kafanom u kojoj su svojevremeno čika Baka i njegov znatno mlađi prijatelj Miša R. zaista dragovoljno proveli mnogo godišnje doba, gde su raspravljali i o zagrobnom životu („Za raj nismo. Da idemo u pakao, da nas muče Hrvati, ne dolazi u obzir: večna lovišta su za nas dvojicu najprihvatljivija!“), pa ipak je dobio spomenik koji ne odražava njegovu užurbanost, simpatičnu celeustremitel’nost’ kakva često krasi čoveka kad nije gorostasan, trebalo je da Njegovu svetost vajar uhvati ako može u brzohodu, u cipelama koje je Svetost vlastoručno potkrpila u radioni Patrijaršije, ali kad umreš, nema ti spasa od dobre volje onih koji su te nadživeli.

Ipak je bolje prošao patrijarh nego što će proći Đinđić, kad se po drugi put bude obreo među Srbima, u vidu skrjane strele, koja ipak nekako vijuga, leluja i tetura se ka srpskom nebu, prkoseći gravitaciji i stanju u kome se našla. Čuće se, a ne znamo bi li ubijeni premijer to voleo i dopustio, i njegov glas, koji će se mešati sa vrevom velegrada, a ja, iako spomenik srećom još nije gotov, i nije još ozvučen, mogu da čujem Đinđićev glas: „Ma to su gluposti! Slomljena strela je naprosto upropašćena džebana, neću da me ona predstavlja, i neću da se moj glas čuje na Studentskom trgu, potivno zakonima prirode, pri čemu govorim o nečemu što nove naraštaje i turiste uopšte ne zanima!“

Ali ni ubijeni, ni upokojeni, ni Oskarom ovenčani Srbin ne mogu ništa protiv opsesije vlastele da u skladu sa svojim poimanjem lepog i svečanog neodustajno i nemilosrdno ukrašava grad, tome usudu nije umakao ni ruski car, koji je prirastao za srce Nikolić Tomislavu; jedini se, u čemu možda ima pravde i simbolike, oteo Jurij Gagarin, miljenik braće i porodice Karić koja mu se htela zahvaliti što je prvi otišao da poseti rodno mesto nebeskog naroda; kosmonauta je, kao što sam javno bio i pretpostavio, spasla ruska ambasada, izbavio ga je glas razuma i pijetet iz Moskve, a srpske velikane nema ko da čuva od hiperaktivnog plemstva.

Napravite onda spomenik i onoj lepog glumici čijim venama protiče plavetna krvca Karađorđevića, a koja takođe glumi u Americi, zašto ne i Šerbedžiji, neka su oboje živi i zdravi, „Dobrodošli u zemlju Radeta Šerbedžije!“ (koji je za razliku od zemljaka mu Nikole barem proveo deo života u Srbiji, igrajući u filmovima srpskih reditelja i radeći u srpskim pozorištima): spomenici u Beogradu pokazuju turistima i stranim fabrikantima ko je sve sprskog roda, a čuven je u celom svetu, i Arsen je bio Srbin, zato je toliko i odskakao od njihovih kompozitora i pesnika, Aleksandar Bajt, slavni slovenački ekonomista, bio je četnik, pripada mu spomenik pred Ekonomskim fakultetom, i jedan pred zdanjem Otadžbinske uprave SPO-a, među roniocima koji su spasli male tajlandske fudbalere bio je i momak, tough guy, koji je po ocu ili po materi Srbin, živi i roni na Tajlandu, a rodio se u Danskoj, ma ima naših još, samo nema ko to ljudski da istraži i da ih predloži Vladi i gradonačelniku za spomenik: kad popunimo stari deo Beograda, i Novi Beograd, ostaje nam Beograd na vodi.

Ljubomir Živkov
Izvor: Peščanik.net