Luka Ćelović Trebinjac — čovek koji je izgradio Savamalu, stvorio privrednu imperiju i bogatstvo ostavio srpskoj nauci
Kada se danas govori o najvećim srpskim zadužbinarima, najčešće se pominju Ilija Kolarac, kapetan Miša Anastasijević i Đoka Vlajković. Ipak, među njima posebno mesto pripada Luki Ćeloviću Trebinjcu, čoveku koji je od siromašnog hercegovačkog dečaka postao jedan od najbogatijih ljudi Srbije, a zatim gotovo celokupno svoje bogatstvo poklonio Beogradskom univerzitetu.
Njegov život predstavlja jednu od najupečatljivijih priča o usponu, radu, patriotizmu i zadužbinarstvu u modernoj srpskoj istoriji.
Od hercegovačkog sela do srpske prestonice
Luka Ćelović rođen je 1854. godine u selu Pridvorci kod Trebinja, u vreme kada je Hercegovina još bila pod Osmanskim carstvom. Potekao je iz skromne porodice i nije imao priliku za visoko obrazovanje. Završio je samo osnovnu školu, nakon čega je počeo da radi kao trgovački šegrt.
Poput mnogih mladih Hercegovaca tog vremena, i on je u Beogradu video grad velikih mogućnosti. U srpsku prestonicu dolazi 1872. godine, kao osamnaestogodišnjak bez imetka, ali sa velikom željom da uspe.
Radio je najteže poslove koje je mogao da dobije. Bio je pomoćnik u trgovini, učio zanat i upoznavao ljude koji su već izgradili poslovne karijere. Upravo su mu iskustva stečena u tim godinama kasnije pomogla da postane jedan od najuspešnijih srpskih privrednika.
Ratnik pre nego što je postao bogataš
Kada je 1875. godine izbila Nevesinjska puška, veliki ustanak Srba u Hercegovini protiv Osmanskog carstva, Luka se vraća u zavičaj i pridružuje ustanicima.
Nedugo zatim učestvuje i u srpsko-turskim ratovima 1876. i 1877. godine.
Ta iskustva ostavila su dubok trag na njega. Tokom čitavog života ostao je vezan za ideju nacionalnog oslobođenja srpskog naroda i kasnije će značajan deo svog novca usmeravati ka nacionalnim i patriotskim ciljevima.
Kako je stekao ogromno bogatstvo
Po završetku ratova vraća se u Beograd i počinje samostalnu trgovinu.
Najpre trguje žitom, šljivama, stočnom hranom i drugim poljoprivrednim proizvodima. Poslove širi postepeno i veoma oprezno. Savremenici su govorili da je Luka retko donosio nepromišljene odluke i da je svaki dinar više puta prebrojao pre nego što bi ga uložio.
Ubrzo počinje da snabdeva vojsku ovsom i da učestvuje u velikim poslovima nabavke hrane. Zahvaljujući tome stvara prvi ozbiljan kapital. Umesto da novac troši na luksuz, on ga investira u nove poslove i nekretnine.
Do početka dvadesetog veka već je bio među najbogatijim ljudima u Srbiji.
Međutim, ono što ga je izdvojilo od većine uspešnih trgovaca bio je njegov ulazak u bankarstvo.
Beogradska zadruga – temelj srpske ekonomske snage
Godine 1882. osnovana je Beogradska zadruga za međusobno pomaganje i štednju.
Cilj ove institucije bio je da srpskim trgovcima, zanatlijama i privrednicima obezbedi pristup povoljnim kreditima i zaštiti ih od zelenaša.
Luka Ćelović bio je među prvim ulagačima. Već naredne godine postaje član uprave, a od 1887. godine i predsednik ustanove. Na tom mestu ostaje više od četiri decenije, sve do smrti. Pod njegovim rukovodstvom Beogradska zadruga izrasta u jedan od najmoćnijih kreditnih zavoda Srbije i instituciju koja je pomogla stvaranje čitave generacije srpskih privrednika.
Ćelović je bio poznat po strogosti. Postoji priča da je obilazio beogradske kafane i posmatrao kockare. Ukoliko bi primetio da neko od članova zadruge rasipa veliki novac za kartaškim stolovima, već sutradan bi mu bio uskraćen kredit. Smatrao je da privredni razvoj mora da počiva na radu, disciplini i odgovornosti.
Čovek koji je izgradio Savamalu
Danas se Savamala smatra jednim od najupečatljivijih delova starog Beograda jer je upravo na tom mestu izgrađen „Belgrade Waterfront“ ili kako ga mnogi popularno zovu, „Beograd na vodi“. Ipak, malo ko zna da je krajem devetnaestog veka to bio zapušten, siromašan i često poplavljen deo grada.
Luka Ćelović je u njemu video budućnost.
Počeo je da kupuje placeve i gradi objekte. Najpre je podigao sopstvenu kuću, a zatim pokrenuo čitav talas urbanog razvoja. Njegovom zaslugom nastale su neke od najlepših građevina prestonice.
Najpoznatija je svakako palata Beogradske zadruge, jedno od remek-dela srpske arhitekture sa početka dvadesetog veka. Potom je izgrađen i hotel „Bristol“, koji je decenijama predstavljao simbol modernog evropskog Beograda.
Ćelović nije gradio samo zgrade. Uređivao je ulice, parkove i javne prostore. Želeo je da Beograd liči na razvijene evropske prestonice. Savremenici su ga zato nazivali jednim od najvećih graditelja moderne Savamale.
Tajni finansijer nacionalnih akcija
Manje je poznato da je Luka Ćelović godinama pomagao srpske akcije u Staroj Srbiji i Makedoniji.
Bio je član Glavnog odbora srpske četničke organizacije osnovane početkom dvadesetog veka. Sredstva su prikupljana za pomoć srpskom stanovništvu i organizovanje otpora u oblastima koje su se još nalazile pod osmanskom vlašću.
Sastanci su često održavani upravo u njegovoj kući, jer je živeo sam i mogao je da obezbedi potrebnu diskreciju. Znatan deo aktivnosti finansirao je sopstvenim novcem.
Prijatelj Đorđa Vajferta i čuvar državnog blaga
Kao jedan od najuglednijih finansijera Srbije postao je i član Upravnog odbora Narodne banke Srbije.
Tokom Prvog svetskog rata država mu je poverila izuzetno važan zadatak. Zajedno sa Đorđem Vajfertom i drugim članovima uprave pratio je evakuaciju državnog trezora preko Srbije, Grčke i Francuske.
Ogromne količine zlata i vrednosti koje su pripadale Narodnoj banci i Beogradskoj zadruzi uspešno su sačuvane i posle rata vraćene u zemlju. To je bio jedan od najodgovornijih poslova u istoriji srpskih finansija.
Život bez porodice i bez raskoši
Za razliku od mnogih bogataša svoga vremena, Luka Ćelović nikada nije osnovao porodicu.
Nije imao suprugu ni decu.
Živeo je gotovo monaški. Nije voleo luksuz, nije priređivao velike prijeme i retko je govorio o svom bogatstvu. Najveći deo dana provodio je u kancelariji Beogradske zadruge ili obilazeći gradilišta i poslove koje je vodio.
Ljudi koji su ga poznavali opisivali su ga kao izuzetno ozbiljnog, štedljivog i disciplinovanog čoveka.
Najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta
Iako je imao samo osnovno obrazovanje, bio je duboko uveren da budućnost naroda zavisi od obrazovanja mladih.
Zato je doneo odluku koja će ga učiniti besmrtnim.
Testamentom i osnivačkim aktom svoju ogromnu imovinu zaveštao je Beogradskom univerzitetu. Naveo je da to čini iz zahvalnosti Srbiji koja ga je prihvatila i omogućila mu da uspe.
U jednom od najpoznatijih delova svog osnivačkog pisma napisao je da veruje kako „nauka i privredni rad uz negovanje mladog naraštaja najbolje obezbeđuju kulturnu i političku budućnost naroda“.
Njegova zadužbina postala je najveća pojedinačna zadužbina koju je Univerzitet u Beogradu ikada dobio.
Šta se dogodilo posle njegove smrti?
Luka Ćelović preminuo je 15. avgusta 1929. godine u Beogradu.
Kada je otvoren testament, javnost je saznala razmere njegovog dobročinstva. Univerzitetu su pripale brojne zgrade, lokali, stambene palate i ogromna imovina u centru prestonice.
Samo prihodi od zakupa tih nekretnina donosili su Univerzitetu sredstva koja su daleko prevazilazila plate većine profesora tog vremena.
Međutim, nakon Drugog svetskog rata deo imovine je nacionalizovan, a deo je vremenom izgubljen ili otuđen. Sudbina zadužbine decenijama je bila neizvesna. Tek devedesetih godina počinje njena obnova i ponovno uspostavljanje rada.
Zadužbina Luke Ćelovića Trebinjca i danas postoji pri Univerzitetu u Beogradu
Njena misija ostaje ista kao pre jednog veka – podrška nauci, obrazovanju i mladim ljudima.
Možda je najveća zanimljivost u vezi sa Lukom Ćelovićem to što je čovek koji je stekao ogromno bogatstvo ostao upamćen ne po onome što je imao, već po onome što je poklonio.
Dok su mnogi bogataši njegovog vremena ostavili naslednike, on je za svog naslednika izabrao čitav jedan narod.
Zato se i danas, skoro jedan vek posle njegove smrti, Luka Ćelović Trebinjac ne pamti samo kao trgovac i bankar, već kao čovek koji je svoj život posvetio ideji da lični uspeh ima smisla samo onda kada postane korist za zajednicu.
